Piše: Jasna Šamić
Boris Jovanović Kastel (15. decembar 1971) je crnogorski pjesnik.
Kritika ga smatra najznačajnijim crnogorskim pjesnikom mediteranske orijentacije i uglednim imenom mediteranskog pjesništva i postjugoslovenske književnosti. Osnovno, srednje i fakultetsko obrazovanje stekao je u Podgorici. Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, poljski, češki, albanski, mađarski, makedonski, ukrajinski i slovenački jezik.
I Boris Kastel, usuđujem se reći, poput albanskog pjesnika Ariana Leke, iako nisu jedini, ima za temu u svojim pjesmama more, i to isto more: Mediteran. Kod Ariana je to najčešće Mare Monstrum Mare Mortum, ali slično biva i kod Borisa Kastela koji je sav svoj poetski opus posvetio Mediteranu, i koji za sebe veli da ima samo taj identit: pjesnik Mediterana. U Borisovim pjesmama prevladava nostalgija, ali rečena mirnim tonom, koji zbog toga nije manje uzbudljiv, budeći u nama nostalgiju skupa sa uspomenom na vlastitu prošlost. U Borisovim stihovima, intimno se miješa sa mitskim, i povijesnim. I jezik stihova je takav, istovremeno jezik intime, povijesti i nadasve Mediterana. Čitajući pjesme Borisa Kastela, povjerujemo da postoji i taj : mediteranski jezik.
Boris Jovanović Kastel, poznatiji kao Boris Kastel važi u stvari kao jedan od najznačajnijih pjesnika Mediterana. Tako su za njega kazali mnogi kritičari i esejisti i sa Balkana i u Evropi.
I ova kao i mnoge druge pjesme ovog mediternaskog autora doimaju se i kao vremeplov. Ako stihovi ove kraće pjesme, kao i onih pjesama o kojima sam još ranije pisala, ne govore o potpuno idiličnoj prošlosti, ipak nam sugerišu da je ta prošlost bila mnogo poetičnija od ove naše grube sadašnjosti. Istovremeno je realnost kod pjesnika Borisa Kastela i misteriozna, i mistična.
Iako nemam pri ruci pjesme velikog Grka iz Aleksandrije, Konstantinosa Kafavisa, stihovi Borisa Kastela podsjećaju me na ovog velikina stiha, o kome je puno pisala naročito Marguerite Yourcenar. U jednoj od Borisovih knjiga, nalazimo i na pisma u obliku razgovora sa različitim osobama, pa i sa Konstantinosom Kavafisom.
Brodski dnevnik i orači mora
Boris Kastel
Na putu prema luci sjevera
kapetan je sirenom
sa komandnog mosta
pozdravio jug, đardin djetinjstva.
Sa ponte otpozdravljale su,
mahale bijelim lencunima i zvonile
sestre iz crkve Imena Marijinog
moleći za mirno more i zdravlje.
Sjutradan,
niko nije pominjao pristanište na sjeveru,
đardin opustio,
plahte pocrnile od soli,
zvona prodata u staro gvožđe.
Olupina, kao muva bez glave,
traži dnevnik sa rukopisom kapetana
da progleda
ne znavši da u njegove listove
orači mora savijaju duvan.
(slika : Hokusai, Veliki talas)
Journal de bord et laboureurs de la mer de
Boris Kastel
En route vers le port du Nord,
le capitaine a salué,
de sa sirène du pont de commandement,
le Sud, le jardin de l’enfance.
De la falaise, lui répondaient
les sœurs de l’église du Nom de Marie,
en agitant des draps blancs et sonnant les cloches,
elles priaient pour une mer calme et une bonne santé.
Le lendemain, personne n’évoqua le port du Nord,
le jardin devint désert,
les draps noircis de sel,
les cloches – vendues comme vieux fer.
L’épave, telle une mouche sans tête, cherche
le journal avec l’écriture du capitaine
pour retrouver sa vue, sans savoir que ses feuilles
servent aux laboureurs de la mer pour rouler du tabac.
(image: La Grand vague de Kanagawa Hokusaï et la foto David Samic, Le crépuscule des
dieux)
1,349 total views, 6 views today
