AUTOBUSKA STANICA OFARBANA U ŽUTO
U sitne sate, u provinciji radi samo jedna kafana. Otvara se u četiri ujutro, taman kad počnu pristizati prvi putnici iz Njemačke. Autobus iz Minhena stiže u pola pet, drugi, onaj koji opet vozi za Minhen, kreće u pola šest. I tako, svakog dana.
Kafana ima dvadesetak kvadrata. Za šank mogu stati trojica, a ako se stisnu, pet u vrh glave. Pored dva stola su po dvije orunjene i izlizane stolice, svaka dizajn za sebe. Na stolovima su karirani stolnjaci. Veliki prozor podijeljen je drvenim pregradama i zastrt storom požutjelom od duhana. Kroz prozor se pogledom dočekuju i ispraćaju putnici na autobuskoj stanici ofarbanoj u žuto.
Muhko, starac sijede glave, je vlasnik, čistač i konobar kafene. Poslužuje samo za šankom. Ruke mu drhte dok pred Zijada stavlja šoljicu kafe.
– Austrija ili Njemačka? – pita Muhko trudeći se da mu se kafa ne prolije.
– Minhen, Njemačka! – odgovara odsutno Zijad, nalakćen na šank.
– Čemu se nadaš?
– Ničemu – kaže Zijad i polako istresa šećer u crnu kafu, kao da broji kristale.
– Zašto onda ideš?
– Počeo sam da mrzim neke poznanike, prijatelje, zbog politike, zbog pohlepe…
Mržnja je opasna.
– Jadan je čovjek koji se ničemu ne nada.
– Jadan – potvrdi Zijad nakon duže pauze.
– Šta ćeš radit’ tamo?
– Mijenjat’ pelene djeci od osamdeset godina.
Zijad srkne kafu, okrene se i baci pogled prema peronima.
– Ja, šta ćeš, takav vakat, a ima i gorih poslova, moj profesore.
Ulazna vrata zaškripe. U kafanu, šepajući na desnu nogu, ulazi Ćopo. U tri koraka dogega do šanka.
– Nema još mog Goluba, Muhko!
– Doći će, ne brini – odgovori Muhko i sipa mu rakiju.
Ćopo pogleda na sat, okreće se, šara pogledom prema peronima na autobuskoj stanici ofarbanoj u žuto. Uzme čašicu i eksira rakiju.
– Ko je Golub? – upita Zijad.
– Ako hoćeš priču, moraš zvati. I meni, i Muhki… možeš i sebi, a i ne moraš – kaže
Ćopo pripaljujući motanu cigaretu.
– Duplu mora zvati, dobra je priča – doda Muhko.
– Tri duple, za priču i rastanak – kaže Zijad, odgurujući praznu šoljicu od sebe.
***
Ovako ti ja, evo već trideset šest godina. Malo sam radio na građevini, pao sa skele, pravili one zgrade kod opštine. Polomio dva rebra, kičmu uhelaćio, pa mi doktor napis’o: Ne može dizat teret, rasporedit na radno mjesto gdje ne treba potezat. I tako, kako tad – tako i danas, ovdje na autobuskoj stanici. Od prvog dana radim od četiri ujutro do dvan’est. Malo čistim, upisujem autobuse, i koji dolaze, i koji odlaze, govorim ljudima kad će koji doć’, kad koji krenut’. Nečije pismo pošaljem, nečije primim, i tako, dan za danaom.
Koliko sam samo mileta doček’o i ispratio. Još u onaj vakat, kad smo bili ozbiljna država – autobusa više nego danas auta. Mi smo, bolan, bili gigant. Svako jutro razvozili smo autobusima deset hiljada radnika. Sad sve stane u tri minibusa. A u firmi ostali ja i direktor. On ti je ovo kupio u privatizaciji i ofarbo u žuto. Svima dao otkaz, ostavio samo mene. Ponekad mi dadne i platu. A ponekad dođe i njegova žena, prodaje karte, valjda i njoj nekad nešto dadne.
Svašta sam se ja ovdje nagled’o i nasluš’o. Al’ ovo s ovim čovjekom, s Golubom, to ti nikad, nit vidi, nit ču. Ljudsku muku teško je ispričat a da čovjek ne ponizi čovjeka. A meni, vala, nije do toga, ali šta ću, dobra je priča, a i Golub mi je drag.
Ime tome evo već deset godina. Svake subote dođe i čeka. Sjećam se kao da je bilo jučer kad je prvi put doš’o. Ne diže glavu, kao da je nešto izgubio; samo ponekad, poput lopova, proviri odozdo, ispod oka. I tako hoda, viri jedan sahat, zagleda autobuse koji dolaze. A kad se pojavi onaj iz Minhena, on samo malo više podiže pogled, razgleda i ode. Ode, a ništa ne upita. A ja ti nisam navik’o da me ništa ne pitaju.
Prođe sedam dana, dođe opet subota, on bahnu. Malo sigurniji, pogled podig’o do mog trbuha. Dočeka autobus iz Minhena i ode. Možeš mislit, opet ništa ne upita. Sljedeće subote, ja već poč’o da izvirujem kad će se pojaviti. I, bogami, dođe, čeka. Ja ko hodam okolo, zagledam ga, sve mu se nagonim pred oči, ali on ni mukajet. Dočeka autobus iz Minhena i ode. I opet ništa ne upita. I, bolan, nikad nikog da dočeka.
E, dođe ti sljedeća subota, ja se, brate, spremio. Pa ne može se tek tako dolazit‘ na moju stanicu, nešto ja kontam, a da se ja ne pitam i da ne znam šta se čeka. Utom, on izbi. Uvijek isti: kaputić, samotne hlače, crne cipele. Čim on na stanicu, ja njemu. Da mu bogdo nikad nisam priš’o. Ja ti, bolan, svoju muku nekako i podnesem, tuđu nikako.
“Čekam ženu iz Minhena”, sve je što sam iscijedio iz njega. Reče to i izmigolji. Ali, subota po subota, navik’o ja na njega, a, bogami, i on na mene. A žene nikad.
Sad, dok dođe, pravo meni. I mi razbacimo koju. A vidim da on priča tek tako, stalno zavrće glavu prema putu otkud treba da se pojavi autobus iz Minhena. Valjda misli samo na ženu i djecu. I eto, tako već deset godina. Ja svake subote čekam Goluba, a Golub čeka svoju ženu iz Minhena i djecu.
On ti je meni sad ko voda – nekad jedva izdržim od subote do subote. Govorio sam mu da svrati nekad i drugim danom, ali jok. Samo subotom, veli on, i ko malo se naljuti. Taj sahat s njim, od pola pet do pola šest, meni ti je ko hava, čini mi se da bih skap’o kad se on ne bi pojavio.
Jednom malo zakasnio, neki’ pe’šest minuta, toliko sam se unervozio da sam se izder’o na pet putnika i tri vozača, pa sljedeći dan mor’o kod kapitaliste što voli žuto na raport.
A i on, vjeruj mi, toliko se udomaćio na mojoj stanici da nekad pomislim da samo zbog mene i dolazi. Jedne subote, kad sam bio hasta i nisam doš’o na stanicu, on ti je sve putnike na stanici pit’o za mene. I te iste večeri doš’o u moj komšiluk, raspitiv’o se za mene. Nije htio u kuću, jer se ja i on samo na stanici viđamo, subotom od pola pet do pola šest. Nije otiš’o iz komšiluka dok ga nisu uvjerili da sam dobro.
Šta žena uradi od onakvog insana. Ja mu samo jednom rek’o da ima i drugih žena, Allahu dragi, kako me ispod oka ošinu onim crnim očima. Ode od mene, sjede na drugu klupu. Dočeka autobus iz Minhena, nje opet nema, kao i bezbroj drugih subota, i ode. Ode, a ne osvrnu se na mene. Pet subota nismo riječ progovorili, tek šeste se pozdravimo. I malo-pomalo, vratimo se na staro.
Nikad mu više nisam spomenuo ni njegovu, ni kakvu drugu ženu.
A da je vidiš, ko hurija. Donosio mi slike, djeca ko dva leptira, dječak i djevojčica: Samir i Samira. Tuga me spopadne, brate, dok ga vidim.
Žena mu, kako on kaže, devedeset druge, s dvoje djece otišla kod Švabe u Minhen. On bio ovdje. Rat prov’o u Civilnoj zaštiti. Kaže, nije se napatio – im’o i jest’ i pit’. I devedeset šeste, kad su pošte ponovo proradile, dobije pismo od žene iz Minhena. Ona i djeca su dobro i pripremaju se da se vrate. Uskoro stiže drugo pismo, pa treće…
Pokaziv’o mi je sva ta pisma, mislim koverte. Nije dao da ih čitam. Kaže, neugodno mu, stid ga, a nije ni u redu da meni čita šta mu žena piše. Ako žena sazna, može se naljutit pa mu više nikad neće pisat‘.
I u svakom pismu, naglašava Golub, fino je napisala da sljedeće subote dolazi sigurno. I da dolazi onim autobusom što stiže u pola pet ujutro.
I tako, od tad pa do danas, on čeka svake subote, a nje nikad. Poslije je dobiv’o još pisama, pokaziv‘o mi koverte. U svakom piše da će doći sljedeće subote. On dođe i čeka, autobus dođe, a nje nema.
Eto, neki dan mi je pokaz’o posljednje pismo, devedeset treće otkako je dobio ono prvo, devedeset šeste.
Da ti vidiš samo te oči, tu radost kad se pojavi autobus. On zatreperi, zacakle mu se oči, netremice gleda; putnici izlaze, a nje nema. Pa uđe u autobus, razgleda, zaviruje iza sjedišta, zagleda sećiju. Izađe, obiđe dva kruga oko autobusa. I kad završi drugi krug, klone. Oči mu se zamute, umrtve, tijelo smežgura ko stara paprika. Ne govori ništa, niti diže pogled. Poput olupine vuče nogu za nogom i odlazi sa autobuske stanice ofarbane u žuto.
I prođe sedam dana, eto Goluba opet. Razdragano poskakuje kao da je to prva subota. Sjedne i uvijek isto kaže: Javila je da će sad sigurno doći!
– Eno ga. Odoh ja do njega, tražit će me. On neće u kafanu. Kaže, tamo idu
samo neoženjene loke.
***
Svi se okrenu prema autobuskoj stanici ofarbanoj u žuto, vide Goluba kako veselo poskakuje sa širokim osmijehom na licu. Ćopo ispi duplu šljivu naiskap i uputi se prema Golubu, šepa, ali kao da malo i poskakuje.
Zijad priđe prozoru, gleda kroz požutjelu storu. Ćopo i Golub razvukli osmijeh, tapšu se po ramenima, sjedaju na klupu poput dvojice dječaka. Golub vadi komad hljeba, mrvi ga, oko njegovih nogu slijeću golubovi, ćopaju mrvice.
Na stanici je već gužva. Mladi ljudi tegle kofere i torbe, redaju se pored perona 6, gdje treba da stigne autobus iz Minhena.
Zijad vidi kako Golub poskoči s klupe i krenu u susret dvospratnom autobusu koji se primicao peronu. Dok se autobus parkirava, Golub zagleda prema prozorima, ide lijevo, desno. Dolazi do prednjih vrata koja se usporeno otvaraju. Stoji pored vrata kao kakva straža, zagleda svakog putnika. Kad izađe i posljednji, Golub utrči u autobus. Ide od sjedišta do sjedišta, zaviruje iza svakog, dolazi do sećije, okreće se, gleda prazna sjedišta, gleda kroz prozore, dolazi do prednjih vrata.
– Nema više niko?
– Nema, Golube, nema više nikoga, moj Golube – odgovori vozač ne dižući
pogled sa izbrojanog novca kojeg stavlja u kovertu.
– A da možda nema neko pismo?
– Nema, Golube, nema!
– A da neko nije izaš‘o na druga vrata?
Pita Golub i u žurbi izlazi iz autobusa. Ponovo obilazi prispjele putnike na stanici, zagleda ih, mjerka, neke obiđe i po tri puta. Dva kruga napravi oko dvospratnog autobusa.
Dolaze druga dva vozača, ulaze u autobus, a za njima i putnici za Minhen. Gužva je, više je putnika nego sjedišta. Pored Zijada sjeda djevojka ćelave glave s minđuhom u nosu.
Zijad kroz prozor vidi Goluba kako odlazi sa autobuske, Ćopo ga ispraća pogledom. Golub zastane, malo se osvrne, pogleda prema autobusu, Zijad podigne ruku, maše mu. Golub lagano okrene glavu i krene dalje, vuče nogu za nogom, nestaje iza žutog zida.
– Poznajete Goluba? – upita ćelava djevojka.
– Ne… A vi?
– Prvi mi komšija.
– Prvi komšija?
– Da. Dobar je Golub, nema nikog pa hrani golubove.
– Kako nema?
– Im’o mater, umrla ima deset godina.
– A žena i djeca?
– Nema.
– Pa ima ženu i djecu Minhenu!?
– Otkud vam to? Da bogdo ima, dobar je Golub. On bi bio super otac. Ali, kažem
vam, samac. Nikad se nije ženio niti ikog drugog imao osim svoje bolesne majke.
– Nema ženu u Minhenu?
– Nema! – nervozno odgovara ćelava djevojka i stavlja slušalice na uši.
Zijad pogleda kroz prozor, poznati krajolici mu nestaju pred očima dok se dvospratni
autobus za Minhen udaljava od autobuske stanice ofarbane u žuto.
