[RECENZIJA] “Kad bih bila zlatna greda”: Ispovest u 43 slike

Emsura Hamzić: KAD BIH BILA ZLATNA GREDA, Fondacija Grupa Sever, Novi Sad, 2022.

PIŠE: Miroslav Aleksić


Pred nama je jedna savim osobena knjiga. Pre svega zato što se opire  žanrovskom ukalupljenju, mada bi se ipak pre nego o 43 eseja, ili toliko priča, moglo govoriti o knjizi pesama. Ovoj književnici su jednako bliski i poetski i prozni izraz i jednako vešto barata formama pripovetke i lirske pesme. Možda je zato Hamzićeva našla ovu formu koja sve objedinjuje. Ionako živimo u vremenu relativizacije pojma žanra pa je tako nedavno u Srbiji jedna knjiga stihova proglašena za roman godine. Dominantna naracija, veliki broj citata, čak i autocitata, pa i fusnota, čine da ove pesme izmiču standardnom poimanju poezije. Ipak uvek prisutan pesnički ritam i poetsko fraziranje, kao i grafičko uobličenje teksta čine da tekst pred sobom doživljavamo najpre kao pesmu.

Ovde je reč o ispovednoj književnosti u pravom smislu. Atomizujući  prvo tu jednu jedinstvenu i neponovljivu priču koja se naziva moj život na 43 fragmenta, autorka posebnom veštinom  ponovo gradi celinu sklapajući taj pazl iz različitih pravaca.

Od svih pojmova  u koje je pesnikinja u ovoj knjizi odlučila da se u mašti pretvori, pojam Zlatne grede je najmanje poznat čitaocima. Reč je o delu najužeg centra Novog Sada, grada u kojem Emsura Hamzić živi i to delu najstarijem i u kome se nalaze gotovo sve važne ustanove i objekti ovog lepog grada. A tu su izgrađeni zato što je u ona vremena kada je Dunav bio neobuzdan i sve plavio, samo to parče zemlje uvek ostajalo iznad vode.

Kao u pesmi Kad bih bio bijelo dugme, po kojoj je kultni sarajevski bend pre skoro 50 godina dobio ime, Emsura Hamzić istražuje desetine ličnosti, pojava, elementarnih nepogoda, nebeskih tela, georgrafskih i filozofskih pojmova, biljaka i životinja itd i izrazitom maštom i empatijom proba da sazna i nama saopšti šta bi bilo kad bi ona bila: Dunav, Sunce, Sibirska železnica, derviš, Tesla, Andrić, Merilin Monro, Bebi Dol, zemljotres ili kovačeva žena… Posežući tako za jednom vrstom oneobičavanja u postupku, ona bira retko korišćen rakurs i iz njega posmatra svet. A tu je sve zasnovano na empatiji i mašti.

Pesnikinja tako izlazi iz sebe i postaje opštost, dakle svet u celini, opisan u ovim pesmama kao fragmentima. Kroz nabrajanje pojmova, autorka ironijski koristi stereotipe naročito kada je u pitanju kultura, kao tradicija ili kao supkultura. Sve je potkrepljeno citatima tekstova brojnih popularnih, najčešće narodnih pesama. A mnoštvo informacija koje apsorbujemo preko savremenih masmedija Hamzićeva koristi kao književni materijal, pa tako u celosti sažeto donosi priče o Merilin Monro, Kenediju, Bebi Dol, Tesli i drugima. Ali tu su i priče o kriminalcima, sponozorušama i sličnim tipovima savremenog sveta. Pesnikinja vrlo vešto ali diskretno parodira te priče i tako ih lišava banalnosti doslovnog navođenja činjenica.  U svemu tome nalazimo divne lirske pasaže kao kod nekog nerimovanog Cesarića. Takav je i ovaj iz pesme “Kad bih bila sreća”:

Dvorišta puna djece i njihove radosne cike,

Pregrađena konopcima punim rublja koje se suši

Tih brodica koje se spremaju na put, a vazda u mestu stoje.

Uz stalno prisustvo melanholičnog tona, ova knjiga evoluira od pesama u kojima se svet posmatra iz ugla deteline sa četiri lista, gorskog potoka ili vickaste trgovčeve kćeri, o koju se (sve u šaljivom tonu) zbog miraza  svi otimaju, do pesme Kad bih bila derviš (jedne od pesama sinteze), i doslovno autobiografskih pesama velikog žala i prigušenog jecaja kao što su  Da sam ptica i Kad bih bila vesela. Tek tu na kraju, čitalac će shvatiti ideju knjige i njenu, da ne zazvuči otrcano – poruku. Kao da autorka veli: Kada se već život tako poigrao sa pesnikinjom, zašto se pesnikinja ne bi poigrala sa klišeima.


 538 total views,  4 views today

Komentariši