Piše: Sadžida Jerlagić
Osvrt na knjigu Jasna Šamić, Le cirque russe de Lacretelle (Ruski cirkus u ulici Lacretelle ; MEO, 2024) ili “Duhovi 15. arondismana” (Art Rabic, Mikulić knjige, Sarajevo)
Novi roman Jasne Šamić Le cirque russe de Lacretelle (Ruski cirkus u ulici Lacretelle – Duhovi XV arondismana) u meni je probudio jarku želju da čim se vratim sa produženog ljetovanja u Pariz, odem u šetnju u Petnaesti arondisman, da potražim ulicu Lacretelle, pronađem zgradu u obliku slova U – gdje su u 90 stanova živjeli takozvani bijeli Rusi, i prizovem duhove junaka ove knjige koje sam zavoljela.
Od ranije mi je poznato da je Francuska bila san svih bijelih Rusa i da je Pariz bio njihov glavni iseljenički grad. Najbogatiji među njima iselili su se na jug Francuske, na Azurnu obalu, u Nicu, sanjajući da će tamo bolje nastaviti sretne godine prošlih života.
U bijele Ruse, ili bijele emigrante, kako su ih još zvali, ubrajani su svi koji se nisu slagali s novim revolucionarnim vlastima i promjenama nakon pada carevine, nakon Oktobarske boljševičke revolucije građanskog rata koji je uslijedio.
Vrlo davno sam čitala knjigu Josepha Kessela – Nuits de princes – Noć prinčeva, objavljenu 1927., u kojoj je opisan dolazak bijelih Rusa u Francusku. Po sjećanju, radnja se odvijala na Passyu, otmjenom brdovitom kvartu Pariza, u XVI arondismanu. Imućniji bijeli Rusi uveče su se okupljali na Pigalleu, u kvartu u kojem su bila tri ruska restorana sa salama za spektakle, s ciganskom muzikom i plesom Kozaka – kazačok, uz koje su oživljavali svoje nekadašnje peterburške i moskovske noćne provode. Mnogobrojni znatiželjni Francuzi i stranci redovno su dolazili u te restorane, godilo im je da se nađu u društvu makar i propale ruske elite, a potom bi se mrtvi pijani vraćali kući. Prema ovom romanu je snimljen i film 30.ih godina, i bio je posljednji nijemi film Marcela L’Herbiera.
Ovaj roman Jasne Šamić je izuzetno lijepa, sjetna romaneskna priča o bijelim Rusima, koja je u isto vrijeme i surovo realistična. Čitajući ga, lebdjela sam kao da sam u rukama imala neki stari dobri roman koji se ne pušta iz ruku. Odavno i nisam pročitala ljepšu knjigu. Uz savršen stil koji tu vlada, u romanu je postignut neobično zanimljiv zaplet i rasplet. Harmoničan u raskošnom pripovijedanju, osvaja čitaoca koji se nad svakom njenom stranicom zamisli i razmišlja.
Dakle, ako ste romantični, nostalgični, ako volite umjetnost i istoriju umjetnosti, poput mene, onda je ovaj roman za vas.
Od početka do kraja, roman čitaoca drži u napetosti, opčinjen je ličnom pričom jedne porodice izuzetno kompleksne prošlosti, a kako kaže pisac knjige, citirajući jednog lika Rothovog romana : «Lična priča bolje osvjetljava prošlost. Kolektivna nesreća i njeno uopštavanje porađaju komunizam, a individualna – literaturu. » Slažem se, jer Jasna Šamić, u svom pripovijedanju, poput pauka plete priču u kojoj čitalac beskrajno uživa, ali se i zapliće u njoj, često zamršen otpetljava i vuče konce da bi zatim u nju još dublje uronio, ne želeći da se ta priča ikad završi.
Saga o bijelim Rusima teče poput priča iz Hiljadu jedne noći, a Jasna Šamić u takvom pripovijedanju je nenadmašiva. Orijentalista po profesiji, veliki poznavalac stranih jezika, kultura i tradicija, s lakoćom uspijeva svoje likove smjestiti u jednu zgradu jedne ulice XV pariškog kvarta iz koje nas vodi na daleke pute Istoka i Zapada, u Moskvu, Saint-Petersburg, Krim, Samarkand, Istanbul, Budimpeštu, Beč, Rim, Pariz, među ljude različitih kultura i nacija, odraslih, koji od rođenja koriste mnoštvo jezika, kroz čiju sudbinu nam rasvjetljava put do istorijskog događaja i fenomena emigracije, koji se nije nikad zaustavio, od postanka svijeta do danas. Oslikava nam sudbine ovih ljudi, bijelih ruskih emigranata, koji će, dok žive, ostati emigranti, posebno u zemljama porijekla, a koji s vremenom postaju duhovi, kako smatra glavni junak knjige.
Nije slučajno, čini mi se, Jasna Šamić odabrala Dieppe za svoju ljetnu rezidenciju, ako već slučajno u XV arondismanu Pariza živi i radi decenijama, gdje su živjeli i žive još neki bijeli Rusi o kojima piše. Mnogi tvrde da ne postoji slučajnost.
Roman ne započinje slučajno citatom francusko-rumunskog filozofa i pjesnika, Ciorana, koji je i sam često boravio u Dieppeu : « Ne pišemo zato sto imamo šta reći, nego zato sto želimo nešto reći ».
Imala je i željela je spisateljica mnogo reći ovim romanom. Kao i dosad, u svim svojim knjževnim djelima, posebno romanom Deveti val. Ili na francuskom Les contrées des âmes errantes (MEO, 2019). Oni koji su čitali, znaju o čemu govorim, odnosno gdje se takođe pominju bijeli Rusi, koji su živjeli u Sarajevu, nakon što su iz Odese stigli do Istanbula, a odatle do Dubrovnika i napokon Sarajeva. I roman Le cirque russe de Lacretelle (Ruski cirkus u ulici Lacretelle ;ili Duhovi XV aronismana , kako glasi naslov knjige u prevodu na bosanski) svako bi trebalo da pročita. Jer nije tu isključivo riječ o bijelim Rusima, to je prošlost bez čijeg sagledavanja nema sadašnjosti ni budućnosti, o čemu i citat Oscara Wildea u knjizi : « Onaj kome je sadašnjost jedina aktualnost nema svijesti o vremenu u kojem živi. »
Dieppe je zaista u vrijeme Belle Époque bio luksuzno ljetovalište, u koji je hrlila francuska aristokracija, a otkrivam u romanu da je prije svih, kralj Louis XIV u
Zahvaljujući ljetovanjima u Dieppeu, naratorka je, kao i autorica, slučajno srela Michela, Parižanina ruskog porijekla, izuzetno zanimljivog čovjeka s kojim pak, nije slučajno, postala već dugogodišnja prijateljica. Srela je i njegovog prijatelja, slikara rusko-židovskog porijekla koji će pričom obogatiti njeno znanje o rusko-jevrejskim emigrantima.
U romanu je spisateljica prepoznatljiva kao naratorka Kate, Engleskinja, istoričarka i novinarka, koja će biti intrigirana ličnosću Michela, bivšeg profesora čuvene pariške gimnazije Henri IV, i već prilikom prve posjete i razgledanja njegovog stana, ostaće zatečena njegovim slikama i kamenčićima koje skuplja s plaže i oslikava čudnim likovima. Oči će joj se, poput magneta, zalijepiti za one oslikane Mussolinijem, Hitlerom, Marijom Callas i drugim likovima iz opere koje Michel obožava, pa čak i likovima feministica pokreta MeToo. Zadiviće je i ogromna biblioteka, ploče klasične muzike, a najviše, porodični album koji mu je poklonila tetka njegove majke. To su fotografije s kraja XX stoljeća, slikane u Rusiji na balu kod Cara, na kojim ljudi plešu i izgledaju sretno. Neke od tih fotografija, Kate su podsjetile na Rjepinove slike, čijim su slikama i Parižani bili fascinirani tokom njegove velike retrospektivne izložbe u Petit Palaisu, oktobra 2021.
Tad počinje priča o Bijelim Rusima koju Michel priča Kate, a onda nama, čitaocima.
Na momente se knjiga doima kao pravi triler. O tome u stvari neka zaključi čitalac kome preporučujem svakako ovaj roman, u kojem će prepoznati i Balkan i uopšte aktuelnost u svijetu.
***
Le Cirque Russe de Lacretelle de Jasna Samic a éveillé en moi un désir profond : dès que j’ai lu le roman, j’ai ressenti l’envie de me promener dans le XVe arrondissement, de chercher la rue Lacretelle, de découvrir cet immeuble en forme de U – où vivaient autrefois, dans 90 appartements, des Russes blancs – et d’invoquer les fantômes des personnages de ce roman qui m’a tant captivée.
Il y a longtemps, j’ai lu Les Nuits des princes de Joseph Kessel, publié en 1927, qui décrivait l’arrivée des Russes blancs en France. Je me souviens que l’histoire se situait à Passy, un quartier chic du XVIe arrondissement de Paris et que les plus aisés se retrouvaient à Pigalle, dans des restaurants russes où résonnaient musique tsigane et danses cosaques – le kazatchok – recréant l’atmosphère de leurs soirées moscovites et pétersbourgeoises. Nombre de Parisiens et d’étrangers curieux fréquentaient ces lieux, attirés par l’élite russe déchue.
Cette fois-ci, je redécouvre les Russes blancs dans Le Cirque Russe de Lacretelle, où Jasna Samic nous livre une magnifique fresque romanesque sur ces Russes blancs, empreinte de mélancolie et d’un réalisme saisissant. En le lisant, j’avais l’impression de tenir entre mes mains un roman d’une autre époque, captivant et impossible à lâcher. Cela faisait d’ailleurs longtemps que je n’avais pas lu un livre aussi beau.
Ces dernières années, je me surprends souvent à dire cela pour chaque nouvelle œuvre de Jasna Samic, mais Le Cirque Russe de Lacretelle se distingue par son ambition et son style. L’intrigue est habilement construite et le dénouement envoutant. Avec une richesse narrative rare, ce roman pousse le lecteur à réfléchir à chaque page.
Si vous êtes romantique, nostalgique, si vous aimez l’art, l’histoire et l’humour, alors ce livre est fait pour vous.
D’un bout à l’autre, Le Cirque Russe de Lacretelle tient le lecteur en haleine. L’histoire personnelle d’une famille au passé complexe illumine le récit, comme le dit l’auteure en citant Philip Roth : « L’histoire personnelle éclaire mieux le passé. Les malheurs collectifs engendrent le communisme, tandis que les malheurs individuels engendrent la littérature. »
Jasna Samic tisse une intrigue qui envoûte le lecteur, le faisant voyager de Moscou à Paris, de Samarcande à Istanbul, à travers les destins de personnages inoubliables. Cette saga, à la fois intime et universelle, est un chef-d’œuvre littéraire.
À lire absolument.
1,306 total views, 2 views today
