Aida Camović je rođena 19. decembra 1995. godine u Noovm Pazaru. Po profesiji je slikarka i na trećoj je godini doktorskih studija na Fakultetu likovnih umjetnosti u Beogradu. Do sada je četiri puta samostalno izlagala, a učestvovala je i na preko dvadeset kolektivnih izložbi. Koautorka je bloga Liliputanke, a pisala je i za druge portale i sajtove.
Poezija joj je objavljivanja u književnim časopisima Eckermann i Bagdala. Dio je radionice kreativnog pisanja, koju vodi Enes Halilović.
U Sarajevu je boravila na Traduki rezidencijalnom programu, u augustu 2023. godine. U organizaciji PEN Centra sa Aidom je organizirano poetsko jutro na kojemu je čitana njena poezija iz djela Mikroplastika.
Odabrali ste Sarajevo kao rezidenciju u okviru Traduki programa. Šta Vas je nagnalo, u personalnom i profesionalnom smislu na odabir Sarajeva?
Za mene kao stvaraoca, veoma je bitno da osetim prostor svojim. Kako je ovo moja prva rezidencija, bilo mi je bitno da sam na terenu koji mi je dovoljno poznat, što Sarajevo jeste, jer sam ga posećivala nekoliko puta, ali opet dovoljno nepoznat, kako bih mogla da steknem neke nove utiske. Obično mi je potrebno dosta vremena da se naviknem na novo okruženje, a s obzirom na to da rezidencija traje samo mesec dana, to mi se činilo najlogičnijim izborom.
Takođe, značilo mi je što u njemu poznajem neke slikare, književnike, ljude iz sveta filma i pozorišta. Iako volim da sama istražujem mesto, bilo mi je važno da odem negde gde poznajem lokalce sa istim interesovanjima koji će me uvući vas u umetnička dešavanja za koja sama verovatno ne bih saznala.
Vaše primarno umjetničko i profesionalno opredjeljenje je slikarstvo. Akademska ste umjetnica i trenutno na doktorskom studiju na Fakultetu likovnih umjetnosti u Beogradu. Nalazite li da je to sretan odabir po Vas?
Da, slikarka sam po zanimanju. Verujem da je svaki iskren odabir, srećan odabir. Prilikom izborafakulteta sam imala dileme, jer imam dosta različitih interesovanja, pa mi je teško palo da se odlučim samo za jedan smer. Zato sam pored slikarstva upisala i arhitekturu, ali nikada nisam otišla ni na jedno predavanje.
Odlučila sam se za slikarstvo i ta odluka mi je došla prirodno, čim sam upoznala profesore i kolege sa klase, shvatila sam da je to mesto na kom želim da budem. Zadovoljna sam odabirom, pružio mi je dosta vremena za istraživanje, za druženje sa zanimljivim, obrazovanim i svestranim ljudima, što ispunjava moju potrebu za raznolikošću i novinom. Pruža mi priliku da svako mesto koje posetim upoznam iz nekog zanimljivijeg ugla, kroz umetnike koji u njemu žive. Ispunjava mi i ono najvažnije: potrebu da stvaram.
Čime je Vaše akademsko i profesionalno opredjeljenje bremenito?
Dve su mi stvari bile prve asocijacije na ovo pitanje: breme kao teret i bremenitost u smislu punoće, plodnosti.
U smislu bremena kao tereta – pitanjima egzistencije i položaja umetnika na ovim prostorima, ali i stalnim preispitivanjima i nastojanjima da to što radim bude što bolje.
U smislu punoće, plodnosti – slobodom, istraživanjem, flow-om, napretkom. Mogućnošću da svedočiš nastajanju umetničkih dela, svog i svojih kolega, učestvovanje u tim procesima i međusobna pomoć. Upoznala sam ljude koji će nesebično da izdvoje svoje vreme, znanje i iskustvo koje su sticali decenijama, kako bi tebi rešili neku dilemu ili skratili lutanja.
Osim slikarstva njegujete ljubav i prema pisanju. 2021. godine ste objavili prvu zbirku poezije Mikroplastika. Također ste uzimali učešće na poetskim festivalima, i u radionicama pisanja. Vaša pisana riječ je prepoznata i nagrađivana u Srbiji i u Crnoj Gori. Šta je izazvalo Vaš umjetnički izričaj da se, osim bojom i oblikom, ostvari i riječju?
Na promociji „Mikroplastike“ dobila sam jedan zanimljiv komentar od svog kolege. Rekao mi je: mnogo si hrabrija pesnikinja, nego što si slikarka, zašto je to tako? Postoji jedna fraza koja mi je razjasnila ovo pitanje, a koju sam pročitala kod književnice Ivane Bodrožić – bežanje u hrabrost. Za mene je poezija upravo to.
Verujem da nije toliko neobično da ljudi koji se bave jednom vrstom kreativnog rada, požele da se oprobaju i u nekoj novoj. Mnogo slikara kojih znam se bave još i muzikom, fotografijom, dizajnom, pisanjem. Potreba za izražavanjem je tu, pitanje je samo u koju je posudu sipati. Od oblika posude zavisi da li će ono što smo izrazili biti shvaćeno kao što smo zamislili.
Poezija koju pišem nastala je kao pomoć izražavanju onoga što slikarstvo nije moglo.
Ne verujem u to da u slikarstvu mogu da se bavim temama kojima se bavim u poeziji. Niti želim. Za teme kojima se bavim u svojim pesmama, smatram da je poezija pravi način. Ona je za mene neka vrsta dozvole da razgovaram o stvarima koje me muče i poziv drugim ljudima na razgovor.
Čega je Mikroplastika svjedok?
Svedok je igre, jer sam osećala ogromnu slobodu da se u njoj igram rečima, humorom, svojim strahovima. Svedok je mojih ličnih zapažanja i načina na koji sam razmišljala, jer je započela kao neka vrsta dnevničkih zapisa. Verujem da je, kao i svako umetničko delo, svedok vremena u kome je nastala. Kako budu nastajale buduće pesme i zbirke, nadam se da će služiti i kao svedok brušenja veštine upotrebe reči.
Jedan od najlepših komentara koju sam za nju dobila je „Osećam kao da ovom zbirkom nudiš širom raširene ruke“, pa se nadam da će biti i svedok toga.
Za kakvim inspirativnim podražajima ste tragali tokom ovog jednomjesečnog boravka, a kakve ste našli?
Tragala sam za slikama, pesmama, muzikom, i sve sam to pronašla. Upoznavala sam i sretala se sa slikarima, pesnicima, rediteljima, dramaturzima, ljubiteljima umetnosti.
Pored ljudi i događaja, velika utisak iz Sarajeva su na mene ostavila dela koja sam imala priliku da u Sarajevu čitam i gledam. Knjiga „Ofelija, baštovanka“, mlade autorke Nikoline Todorović, mi je bila veliko osveženje, knjiga mikro priča „88“ Nadije Rebronje, čijoj sam promociji imala priliku da prisustvujem, zbirka priča „Bolji mi“ sarajevske književnice Lamije Begagić, film „Gutač nula“ o piscu Vuku Rodiću, autora Milija Đukića i serija slika Apokalipsa, slikara Džeka Hodžića.
Tragala sam za svojom novom poezijom, pronašla sam zametke budućih kratkih priča.
Ako Goetheovo osjetilno- moralno djelovanje boje uzmemo kao početnu tačku razumijevanja, po Vašem mišljenju, Aida, koje je boje Sarajevo?
Ljubičaste.
A u koju biste ga riječ stavili?
Za razliku od prizora koji su mi vizuelno zanimljivi, pa imam potrebu da ih što pre zabeležim crtežom, reči mi obično nadolaze tek kada se utisci dobro slegnu. Dakle, imaću pravi odgovor za najmanje godinu, dve. Možda baš u nekoj pesmi.
U pjesmi Beleške otkrivate šta od Vašeg umjetničkog izražaja pripada slikarstvu a šta pisanju. Postoji li, istinski, jasna granica u Vama između dvoga?
Pesma Beleške sadrži autopoetički osvrt:
senke koje igraju kroz prostor / enterijeri koji me okružuju / niti ćilima/izlizane fotelje/ već se nalaze na mojim slikama / sve ostalo zapisujem
To je možda najbolji odgovor na pitanje gde je granica. Slikam sa namerom da stvorim nešto lepo, a pišem tek onda kada se u meni doživljaji akumuliraju, pa želim da ih objasnim sebi ili da ih se oslobodim. Ispunjavam kroz ova dva načina izražavanja, verbalni i vizuelni, različite svoje potrebe. Jedan od mojih omiljenih slikara, Anri Matis, doživljavao je slikarstvo kao sredstvo za umirenje i ublaženje napetosti, kao udobnu fotelju koja oslobađa fizičkog zamora. Slažem se i sa onim što je o pisanju rekla američka spisateljica Džoan Didion: Ne znam šta mislim, dok o tome ne pišem.
Postoji mnogo povezanosti između ova dva moja odabira. Oba su prilično usamljenički poslovi, oba počinju od bela strana koju treba ispuniti, zahtevaju i slične veštine. Na primer, crtanje me uči da gledam i uočavam, a preduslov za nastanak pesme je: biti dobar posmatrač.
U pjesmi Na izložbi se dotičete galerijske atmosfere, a koja u pjesmi nosi smisao salonske atmosfere koja ne trpi nesigurnosti i nedovršenosti. Šta je zapravo galerijski prostor za Vas? Da li je to prostor drugog? Da li je galerijski prostor nekada prostor granice?
Galerija je prostor koji je umetniku neophodan pre svega zbog njega samog, prostor zahvaljujući kome može da sagleda svoje radove na jedan potpuniji način i da vidi kako međusobno komuniciraju, ali i kako komuniciraju sa publikom. Nije isti utisak kada te radove posložiš u ateljeu i kada ih postaviš u galerijskom prostoru. Atmosfera u galeriji zavisi naravno od umetnika i njegovih radova, ali i mnogo od kustosa i osobe koja otvara izložbu, koliko uvažava samog umetnika i koliko je truda uloženo da bi izložba bila posećena.
Ideja pesme „Na izložbi“ nije bila upiranje prstom, već prikazivanje ranjivosti i krhkosti mladog umetnika na prvim samostalnim izložbama i pokazivanje solidarnosti. Iako na izložbama deluju vrlo samouvereno i nepokolebljivo u izboru svog zanimanja, realnost je da svake godine sve više mojih kolega odustaje od bavljenja slikarstvom. U tome veliku ulogu igraju baš prve izložbe, prijem od strane publike, susret sa realnošću izvan slikarske klase na fakultetu. To je trenutak ranjivosti u kome nudiš svoj autentični rad i isčekuješ reakciju „stvarnog“ sveta, koji više nisu samo tvoje kolege i profesori.
Ne mislim da galerija treba da bude prostor granice i prostor drugog, već prostor dijaloga i razmene.
Kako se Vaša umjetnost miri sa time?
Tako što nalazim načine da o tome pričam, bar u svojim pesmama. To je moj način da one koji je čitaju dotaknem po ramenu i kažem: „Hej. vidiš li isto što i ja? Šta o tome misliš?“
Pjesma Papir iz Vaše zbirke govori o njegovim različitim svrhama. Papir trpi. Kakve je kreativne procese trpio za vrijeme Vašeg boravka u Sarajevu? Postoji li nešto partikularno čemu ste svjedočili i što ćete rado ili nerado ponijeti sa sobom i učiniti dijelom svojih umjetničkih zbirki?
Od iskusne pesnikinje koju vrlo cenim, posle prve zbirke sam dobila komentar da su moje najautentičnije pesme, one koje prikazuju spoj slikarke i pesnikinje i da bi takve trebalo negovati. U početku sam se opirala, jer nisam želela da se moja poezija svede samo na taj uski prostor mog umetničkog iskustva, pa sam bežala u druge teme. Ipak, taj komentar mi se sve više čini smislenim, naročito na ovoj rezidenciji, koja, iako spisateljska, ne može proći ni bez crtanja.
Papir je definitivno i simbolički i praktično važna podloga u mom radu. Tokom boravka ovde, trpeo je beleške za koje verujem da imaju potencijal da se iz njih nešto razvije, pravila sam larve budućeg teksta. Zapisivala sam rečenice koje sam načula u prolazu, a nasmejale su me, iznervirale, raznežile. Beležila sam misli koje su mi prolazile kroz glavu u toku dugih šetnji Sarajevskim ulicama, prepravljala ranije napisane pesme koje su deo mog neobjavljenog rukopisa, crtala detalje iz novog okruženja. Za vreme boravka u Sarajevu, papir je trpio ideju nijednog dana bez linije.
Iz Sarajeva nosim mnogo iskustava za koje čvrsto verujem da će postati deo mog pisanja u budućnosti, kada se slegnu utisci.
*
Razgovarala: Emina Kalafat
Intervju je urađen u sklopu Traduki rezidencijalnog književnog programa čiji je P.E.N BiH jedan od regionalnih partnera.
2,628 total views, 9 views today
