Od tog dana, nisam više koristio uobičajenu rutu prema bakinoj kući. Njom sam kod Umjetničkog paviljona skretao uz Džidžikovac, pa pored Doma milicije dolazio do Mejtaša odakle sam nastavljao Kevrinim potokom do odredišta. A onda sam s razlogom izabrao novu, nešto dužu trasu. Od Marindvora bih išao Titovom sve do Dalmatinske, pa njome uzbrdo, nastavljajući potom uz Sepetarovac. Izbjegavao sam proći pored samoposluge na Mejtašu, biti joj u blizini. Čak i kad bih od stare sinagoge bacio pogled u tom pravcu, nelagoda bi me obuzimala. Sjetio bih se sebe kako stojim usred te radnje, skriven iza police sa slatkišima, s rukom koja ustima prinosi komad hrskavog keksa… Sjetio bih se tuđe šake koja me zgrabila za kragnu i zastrašujuće prijetnje koja mi je u toj samoposluzi izrečena.
Ušao sam u tu prodavnicu kada sam nakon škole pošao baki na Bjelave, pa u izlogu primijetio naslagane paketiće napolitanki koje nam je mati jednom davno bila kupila. Mamili su me stojeći tu preda mnom, u prozirnom celofanu, a na dohvat ruke skoro. Želja da ponovo pojedem bar jednu slasnu kocku vukla me unutra. A priča koju sam čuo u razredu, ohrabrila me da kročim u prodavnicu. Prisjetih se da sam prethodni dan slušao drugara kako se hvali da redovno ulazi u tu samoposlugu, tada jedinu u gradu, tek nedavno otvorenu, pa prošeta njome, u džep gurne čokoladu, nekada koju trešnju s pulta, čak jabuku. Pa izađe.
Ne, ja nisam kanio ništa ukrasti, to nikako. Takva pomisao mi je bila tuđa, kilometrima daleko od mene. Roditelji su osuđivali nerad i nepoštenje, pred nama se zgražali na lopovluke i krađe. Ja sam samo poželio da pojedem jedan keks. Samo jedan.
Ušao sam, osvrnuh se da vidim da li me iko gleda, krišom zgrabih paketić napolitanki s police, otvorih ga i uzeh jednu kocku. Bila je veličine kutije šibica, prevelika da bih je čitavu stavio u usta. Pa je zagrizoh. Doživjeh čudesnu slast u ustima, mnogo ljepšu od one koju sam zamišljao stojeći pred izlogom. I onda, dok sam gutao slatki zalogaj, neko me grubo zgrabi za kragnu školske kecelje. Okrenuh glavu da vidim ko me to ščepao, šaku s ostatkom zagriženog keksa brzo sakrih iza leđa. Ugledah ljudeskaru u plavom mantilu kojeg su nosile sve poslovođe granapa, nadvio se nada mnom.
“Hoćeš krasti, je li? E vidjet ćeš ti svog boga”, zagalami na mene sav likujući.
“Polazi sa mnom u magacin!” – naredi mi. Pa se uputi tamo vukući me za kragnu.
Žena za kasom nas vidje, zavrtje glavom, te iz daljine dobaci:
“To je danas već peti.”
Dok me vodio, noge su mi klecale. Kad smo kročili u magacin, tamnu prostoriju nakrcanu kartonskim kutijama, počeh se tresti od straha.
On je sjeo na stolicu, mene posadio ispred sebe i odmah zaprijetio da će zvati miliciju da me ona vodi kući. Pitao me za ime i prezime, zapisivao u blok adresu i imena roditelja. Tražio da kažem u koju školu idem, koji sam razred, kako mi se zove učiteljica. Sav u suzama, grcajući, odgovarao sam mu, iskreno, sve kako jeste.
Nakon duge pridike o lopovluku i nepoštenju, povuče me za uho, i zavrnu ga. Jauknuh od bola.
“Sad idi kući, i više da te nisam vidio u mojoj radnji“, kaza strogim glasom i pusti moje uho.
“A zapamti, ovih dana ću doći tvome ocu na vrata i sve mu kazati. Sramota kako te odgaja.“
Ja obrisah suze, pa istrčah iz samoposluge. Nakon nekoliko desetina metara zastadoh, osvrnuh se da vidim da nije pošao za mnom. Pa kad se uvjerih da ga nema, krenuh sporim korakom uz Sepetarovac, prema bakinoj kući, još drhteći od pretrpljenog šoka.
Danima sam živio u velikom strahu, stalno sam mislio na poslovođu koji će zakucati na vrata i sve ispričati roditeljima. Noću, kada bih bio u krevetu, jecao sam ispod jorgana, tiho, da me moji ne čuju. Imao sam noćne more, sanjao snove od kojih sam se u znoju budio. I do svanuća budan ostajao.
U jedno od tih jutara počeo sam se pitati zašto neki mogu imati sve, sve što požele, a drugi ne.
__________________
iz autorovog romana pod naslovom TRINIDAD trostruka svjetla djetinjstva
3,650 total views, 2 views today
