Nad malim hercegovačkim selom se nadvio neki čudan mrak, tama je okovala svaki kutak zemlje, srca, neba…u promrzloj sobi nalazili su se JURE i RUŽA , roditelji 7 sinova i pet kćeriju. Njih dvanaest ko 12 jabuka zlatnih sve bolje od boljega, ljepše od ljepšega i od gladnijega gladnije.
-Jure, de živ bio nalomi brstina kad pođeš, da malo vatru naložin .Opet moram dici izmislit večeru, tužna ti sam do boga svog. Ja više ne znam što in napravit.
-Ama čuješ li ti mene Jure.
Galamila je Ruža dok je Jure ko stub od soli gledao kroz prozor i šutio.
-Ušta gledaš jadan. Da nije opet u šetnji Mara Ikasova pa si se ima po sata napenalio kod tog prozora.
-Ajd kvragu Ruže i ti i tvoj ljubomora. Od kad te znan ljubomorna si na svako žensko što mi prođe ispred očiju.
-Dobro neću više, ali nije mi jasno u šta si se tako zapiljio.
-U njive Ruže, u raspuklu zemlju što krvari od žeđi i od gladi. Nema se šta u nju zasijat. A kad bi i imo, šta će niknit od ovolike suše.
– Zboriš ko i ja, a kad ja počnem kukat šutkaš me. Nikad vako nije bilo.
– Ti Ruže ko da si živila pet života pa znaš kako je bilo. Bilo je uvik nekako, al sad je brate moj nikako. I Bog nas zaboravio.
– Ne huli na Boga da jadan nisi. Ako nas on pripusti niko nam nemere pomoći.
– Ruže, što ćemo za Božić. Prazan i ambar, i pojata…e da mi je neko pričo da će doć dan kad ću dici praznu ruku ispružit.Rekavši to Jure se rasplaka .
- ŠTO PLAČEŠ Jure?
- ZBOG DICE Ruže, nemamo in što dat za Božić. Prazan stol, ruke srića pa nije srce!
- Sačuvala sam ja po jedan orašak za svako. I dosta in!
Tišinu u hladnoj sobi
Narušavao je zvuk suze!
- Idem
- Gdje ćeš snoćava se
- Odo do pratara.
- Nemoj za miloga Boga, priča se da onaj Didak oće neđe da nas odvede. Ja ne iđen odavde nikud, a ni ti, ni dica naša.
- Polako Ruže, polako. Tko zna što sutra nosi.
- Nemoj plakat Jure, de nek te još dica vide di plačeš. Providiće Bog, snaće mo se nekako. Uvik je bilo na stolu za Božić. Znaš neki dan sam im napravila male grotulje od oraha, ko ogrlice.
- Uvik si ti znala s mlao upravit, od ničega stvorit puno lipa moja Ruže. Nikad ti ruka nije bila prazna. Al sad je prazno Nebo, zemlja, pa i tvoj dlan prazan osta. Nego ajde ti pozabavi se večeron, a ja ću na malo noge protegnit.
- De ti de, samo prisvuci onu bilju košulju. Kako god da je, nesmiš mi zamazan odat.
Jure je zagrli i gledali su se tako, dijeleći istu tišinu, istu bol.
- Oću, ajde zbogom ako okasnin molite bez mene.
Ruža je ostala stajati na sred prazne sobe. Pragovi, vrata, kredenac sve je odzvanjalo prazninom. Ambari su plakali glasnije od Jure, ostao je još koji krompir , a sutra, što nastavit sutra ručku…
Prisušili, bunari, čatrnje… Ni u krave više nije bilo mlika.
Ruža je gledala par trenutaka za Jurom koji se izgubio u sumraku, zatim sjela za klimavi stari stol, upalila blagoslovljenu sviću, i plačući molila, bez glasa samo se vidjelo da se usne pomiču.
I plakala je, kao i svake noći kad bi svi polegli.
Plakala je radi dice svoje, radi Jure, sebe…
5,000 total views, 2 views today
