- Neumoran je u tom svom optimizmu…Tolko brate, da ge ponekad nemogu ni razumijet… a to mi se sve češće događa.
- Pa vidite li vi njega, nigdje više travku ne možeš iščupat, sirotinja sve pojela – osim kamena, a on svagdan moli “trpezu preda mnom prostireš”…
- De, de ne huli na Boga. Dok je god čovik živ ima nade da će biti bolje. U našeg je Didaka veliko i zahvalno srce. On sve, od izlaska do zalaska sunca prepoznaje i prihvaća kao dar Svevišnjega dobroga Boga.
- Šta sad moli? Nije davno bila podnevna molitva.
- Priprema se brate, znaš da je sazvao roditeljski sastanak.
U pratarskoj blagovaonici vladao je muk. Neuogodan. Tužan.Težak. ljudi su sjedili po podu. Ruža, jedina žena sjedila je na stolici. Blijeda ko klačina. Tužnija od tuge, držala je krunicu i plakala. Muški su pogledavali u nju ali njoj to nije smetalo.
- Ružo, oduljit će se ovo. A da ti pođeš polako, dica su sama. – fra Didak će
- Ne volite i više od mene ujače. Neka me. Zbog njih sam ovde.
Jure je šutio i gledao u pod. Dva dana je molio Ružu ko boga da ne iđe na sastanak, al zalud.
- Dobro, započet ću. – Didak će
- Ne počinji. Ni rič da nisi reka. Propuntat će se. Slušaj me ujače. Ja ne dan dicu nikom. Ni tebi, ni nekin dobrin ljudima….koje od matere bolji, materina ruka i prazna rani… Dvanestero san i rodila od srca, evo srce al nji nedan, nijednog…
Nakon što to reče stade se udarat u srce, pade na pod, poče čupat sama sebi kosu.Jure i Vinko (brat joj) uzeše je između sebe i odnesoše.
- fra Slavko, pođi s njima i poškropi kuću. Neka žene pripaze na nju nije joj dobro, nimalo.A mi ćemo nastaviti, moramo. Večeras mi morate predati popise koje ste donili, iduća dva dana moram prijaviti dicu zbog mista u vagonima. Nije van lako, znam, nije ni meni. Al treće nema, ako ne odu pomrit će na vaše oči.
Reci Marko, podigo si ruku, pitaj.
- Ujače ostaju li to naša dica, oće li se nama vratiti, ne more i niko prisvojit je li tako. I tamo će se znat čija su, ko ih je rodio.
- Zar nema drugog rješenja ujače, pitao je Vlado.
- Nema , braćo nema. Ovo je jedini mogući. Znan kako van je teško, ali to je jedino rješenje.
- Ne znaš ujače, nemaš pojma kako je napisat imena dice na papirić. I na znaš oš ga ikad više čut, zagrlit vidit. Ne znaš al nisi ti kriv, nismo ni mi…neka nam je Bog na pomoći svima- govorio je Jozo kroz suze.
Fra Didak je potvrdno klimao glavom, nije više imao avaza, od suza i muke.
Sve do jedan u sobi, plakao je, ko nad grobnom rakom. Prilazili su fra Didaku dajući mu imena dice koju su odredili za Slavoniju. Sa nekim strahom, ko da otkidaju ruke i daju ih nepovratno.
Plakalo je i čitavo selo, Ruža je izdahnula na kućnom pragu. Od tuge puklo srce, duša, život se izlio na kamenom podu izbe na kojem ih je rodila svih dvanaest.
Jure je plakao, jer čitav život mu se srušio u jednoj noći.
4,540 total views, 4 views today
