Na stranici P.E.N. centra u BiH objavit ćemo nagrađene priče s ovogodišnjih susreta Zija Dizdarević. Krećemo s pričom Ljiljane Pirolić, Fendi, kojoj je dodijeljena treća nagrada. Zahvaljujemo se autorici na dozvoli za objavljivanje, ali i ljudima iz organizacije Susreta koji su, također, bili za objavljivanje.
FENDI
Uvijek prelazimo ulicu na označenom mjestu. U početku smo pratili kako to ljudi rade. Stajali smo na trotoaru u masi i čekali s njima. Nismo znali ko ili šta im daje znak da krenu, a onda smo primijetili signalizaciju. Kad je jedna majka dreknula na svoje dijete: „Stani, vidiš da je crveno na semaforu!“ saznali smo kako se to treperavo svjetlo zove. Samo, mi boje drugačije vidimo, ali smo naučili da kada je upaljeno gornje, nipošto ne treba ići. Na srednje možeš malo da se pripremiš, a kada je upaljeno donje, onda je vrijeme da se prelazi. Mada, ni to nije sigurno. Ima vozača koji prosto projure kroz svako. Tako je poginuo drug iz našeg malog čopora, najmlađi među nama, Piksi. U situaciji u kojoj smo se iznenada našli, ne stižem da ih sve poučim stvarima nužnim za preživljavanje. Prelaženje ulice u Gradu kao što je ovaj, vrlo je opasna stvar. Trebalo nam je petnaest dana i noći da to naučimo. I to, nakon što smo izgubili Piksija. Sada čekamo da ljudi prvo krenu, a mi idemo za njima. Kad nema ljudi moramo da idemo sami. Primijetio sam da nas ponekad, dok tako prelazimo, vozači iz kola koja stoje, snimaju svojim mobitelima. To je lijepo od njih, ali nama ništa ne znači.
Kao vođa čopora ja uvijek idem naprijed i kad pređem, sačekam ostale. Naročito sam zabrinut za Lili. Ona je pudlica, ali tako mala i tako sitnih koraka da izgleda kao plišana igračka. Još uvijek oko vrata ima svoju luksuznu ogrlicu koja svjedoči o njenom plemenitom porijeklu. U čoporu, osim mene i Lili, tu su još Luna, Tango, Pepito, Floki… i još neki koji su došli kasnije. Prvo smo, kad smo se našli na ulici, bili u većim čoporima. Po dvadeset i trideset, u jednom! Mislili smo da će nas to činiti jačim, ali smo se prevarili. Uh, kakvih je sve tu likova bilo… kratkodlakih jazavčara, biglova, raznih pinčeva, dalmatinaca, pudlica, njemačkih ovčara, patuljastih šnaucera, argentinskih i drugih doga, a vidio sam i jednog engleskog mastifa. Original. Ipak, najponosniji među nama bili su zlatni retriveri. Držali su se… ah, odnosili su se prema nama s visine, sve dok im se dlaka nije počela linjati i gubiti sjaj. Niko od nas više nije pio minerale i vitamine. Osvojile su nas gliste i drugi paraziti. Zaudarali smo. Nismo se kupali godinama, osim na kiši. Kad bi počela da pljušti, ljudi bi trčali i sklanjali se, a mi bismo stajali negdje na travi, njuški podignutih prema nebu. Kao posebno traumatično iskustvo takođe, mogu da navedem one strašne situacije kada bismo se na ulici susretali s psima koji su još uvijek imali svoje vlasnike. Tačnije, adresu na kojoj su živjeli. Zaobilazili su nas u širokom luku, ali bi odlazeći, ipak uspijevali da se iskeze i dobace nam: „Šta je bilo? Nismo baš slušali, a?“
Različite rase, porijeklo, pa onda i različiti karakteri, stvarali su užasan nesklad. Sve su nas te unutrašnje rasprave o tome šta treba da se radi i u kom trenutku treba nešto da se poduzme, toliko činile
ranjivim, da smo na kraju odlučili da se razdvojimo u manje grupe. Razdor je počeo kad su neki iz čopora u kojem sam tada bio odmah do vođe, njemačkog ovčara Rikija, odlučili da napadnu životinje u ZOO vrtu. Iskreno, bio sam šokiran tom idejom. I još neki. Ionako nismo bili dobrodošli na ulicama Grada. Ljudi su otvoreno pokazivali prezir prema nama, gađenje, pa i strah. Samo su nam djeca ponekad prilazila. Majke koje su vozile bebe u kolicima bile su najostrašćenije. Kad bi nas ugledale, posezale su i za kamenjem da nas gađaju. One ne znaju da mi, samo ako hoćemo, možemo da rastrgnemo na parčiće i njih i bebe i kolica. Ali, mi nemamo ništa protiv beba.
Da se vratim na ZOO. Bio je 27. avgust, dan užasno sparan i vreo. Društvo je, ležeći u hladovini, pravilo plan da se ide u lov na klokane. Tačno je da smo bili izgladnjeli, ali ja i još nekolicina iz čopora, bili smo užasnuti. Pa i oni su samo životinje otrgnute iz dalekog zavičaja, iz svoje prirode i svoje vrste i zatvorene u žicu, zajedno s ostalim životinjama u smrdljivoj dolini koju su ljudi zvali „Pionirska“. Navodno, jedna izvidnica je bila gore i vidjeli su kavez s pet klokana. Trebalo je samo preskočiti ogradu i obrok je bio tu. Dugo smo nas trojica odgovarali ostale od ovog sumanutog nauma, ali na kraju, morali smo se predati.
„Bićemo još omrznutiji u Gradu, gnjev će se sručiti na sve nas. Ko zna šta će nam uraditi, ionako je već bilo napada na ljude i djecu, što će nam se jednog dana sigurno osvetiti“, rekao sam na kraju vijećanja, ali me niko više nije slušao. Čak sam pokušao da ih ubijedim kako je meso klokana žilavo, možda je i takvog okusa da to nećemo moći da podnesemo. „Jesmo li ikada probali klokanovo meso?“ pitao sam.
„Otkud znaš da je žilavo, ako ga nisi nikad probao?“ pitao je jedan odvratni, ofucani tornjak.
„Pa, ako s mladunčetom u torbi na stomaku, jednim skokom može da dobaci devet metara, šta misliš kakve mišiće, kakve tetive ima?“, rekao sam i to je bio moj posljednji adut.
„Fendi je u pravu“, rekao je Pepito, najpametniji među nama, ali ko još sluša jednog mopsa. Klimali su i ostali, ali ja sam znao da je odluka već donesena. Luna, moja tadašnja djevojka iz velikog čopora, te večeri mi se podala kao nikada prije jer je vidjela koliko sam nesretan i tužan zbog takvih nakaradnih i, u krajnjoj liniji, opasnih poduhvata koji nam se mogu obiti o glavu. Pa, taj ZOO, ma kakav da je, sigurno ima naoružanog čuvara. Poslije ljubavne igre otišli smo da veselo trčimo za Mjesecom i oblacima, a kad su se zvijezde upalile, smotali smo svoja tijela jedno oko drugog da nam bude toplije, i zaspali.
Ujutru, probudio nas je opšti krkljanac u Gradu. Pitao sam se šta se dešava. Onda sam, mahnito špartajući gradom, čuo jednog čovjeka kako govori drugom:
„Paščadija pojela čet’ri kengura u Pionirskoj. Ostao samo jedan, a ne zna se hoće li i on preživit’. Sve bih ja to pobio ili odveo u šinteraj. Ajde bolan, to će sutra i nas neđe zaskočiti.“
Nisam znao šta znači „šinteraj“, ali sigurno nije bilo dobro. Ništa dobro za nas. Znao sam da će se zločin u ZOO-u prelomiti preko naših leđa, ali budalasti psi su isti kao budalasti i nasilni ljudi. Neke stvari im se, jednostavno, ne mogu dokazati.
Kad su se počinitelji tog odvratnog djela sutradan vratili iz pohoda, oči su im bile krvave, a dlake oko njuški slijepljene od krvi. Jednome je rep visio o koncu. Prišao mi je Roki i, da niko ne čuje, rekao:
„Nije bilo žilavo. Samo malo previše dlaka.“
Prva na redu za odstrel bila je moja Luna. Te večeri nije se vratila u naše leglo. Zamišljao sam sa strahom kako ide ulicom, zatim se pored nje zaustavlja skupocjeni automobil, proviruje ruka optočena nakitom i obuhvatajući je nježno ispod stomaka, uvlači unutra, zatvara vrata i odlazi. Bila je skotna, očekivali smo mlade i radovali se uvećanju vrste.
„Što nas je više, bićemo jači“, govorila bi u trenucima moje velike zabrinutosti za budućnost. Ujutru se jedva dovukla, pretučena i što je još strašnije, trag krvi vukao se za njom. Izgubila je kučiće. Naše kučiće. Ne mogu više o tome, da pređem na ljude, opet…
Onda, ti njihovi kontejneri. Ni tu više nema ničeg dobrog. Uglavnom, ubuđale korice hljeba, neki nedefinisani otpaci u plastičnim kesama i stara garderoba koja više nije ni za second hand. I ljudi kopaju zajedno s nama, ali su tako ljuti da im se mi sklanjamo. Mnogo psuju i strašno su kivni na nekog ili na nešto, a osim toga, uvijek imaju neku motku kojom džaraju po tom užasnom sadržaju. Najbolje je bilo one godine kad je pao veliki, ogroman snijeg, pa službe za odvoz smeća nisu radile. Sve je bilo puno. Kese su ostavljane na snijegu oko kontejnera. Mnoge od njih, po običaju, nisu bile ni zavezane. Ali, snijeg se otopio. Sve što je bilo dobro za nas, istopilo se s njim.
Znao sam da to sa ZOO-om neće na dobro izaći. Poslije toga počela je prava hajka na nas. Razdvojili smo se u manje čopore, misleći da ćemo biti pokretljiviji i da je u tome spas, ali prevarili smo se. Ljudi su bili bolje organizovani. Iako smo bježali i bježali, oni bi nekako, uvijek uspijevali da nas sustignu. Samo bi se odnekud stvorio bijeli kombi i oni bi nas po trojicu, četvoricu, obuhvatajući omčom naše vratove, trpali u kavez kombija i odvozili na kliniku. Tamo je radila jedna lijepa gospođa, najdivnije stvorenje na svijetu, jedina osoba u ovom gradu koja nam nije prilazila sa strahom. I znala bi nas pomaziti baš kao i nekadašnji naši vlasnici. Bio sam siguran da ima psa ili ga je nekada imala. Ona i njeni asistenti položili bi nas nježno na sto prekriven nekim platnom, raširili nam noge, jedan asistent bi držao prednje šape, a drugi zadnje i onda bi to počinjalo.
U magnovenju sam vidio sjaj medicinskog pribora, je li to bio skalpel ili su bile makaze, ne bih znao sada da kažem, ali iako bolno, bilo je relativno brzo gotovo. Jedino, to šivanje poslije i taj rez koji je izgledao tako grozno… Čuo sam kad je doktorica rekla:
„E, za danas je dosta. Ovo je stoti, ne mogu više!“
Bio sam šokiran. Sto mojih drugova i ja s njima, ostali smo u jednom danu bez dijela svoje muškosti, bez mogućnosti da imamo potomke, bez ženke koja bi nas voljela, bez ljubavi, dakle. A već smo znali kako izgleda kad ostaneš bez ljubavi. Tu lekciju naučili smo onda kad su nas izbacili na ulicu. Ne možeš preživjeti bez ljubavi i bez vazduha. Hranu i vodu možeš uvijek nekako da pronađeš. Poslije te grozne operacije samo smo ležali po parkovima duboko u grmlju, skrivajući se od ljudi, jer već smo bili duboko povrijeđeni. Lizali smo jedan drugome rane i to je pomagalo.
Zaboravio sam da vam ispričam naš lov na patke. Mislim, kad već tvrdim da hranu možeš uvijek da pronađeš, onda bi bilo dobro da to i obrazložim. Stojimo mi tako jednog kišnog dana na mostu i gledamo kako patke plivaju ispod nas u rijeci. Kad su se Čarliju i meni pogledi sreli, znali smo da mislimo na isto. Na isti slasni zalogaj. Osim toga, bilo ih je previše i nisu pripadale nikome. A kad su patke ničije, onda su svačije. Isto kao s našim kujicama. Za „operaciju patka“ odabrali smo noć. Nakon svega što se desilo, zaključili smo da ne bi bilo dobro da nas neko vidi kako patkama lomimo vratove. Noću ljudi spavaju, manje voze, a ni osvjetljenje u Gradu nije baš nešto. Dakle, čim je pala noć, odmah iza povečerja, počeli smo se spuštati niz strme strane korita, prema rijeci. Ništa se nije vidjelo u mraku, samo smo čuli slabašan huk vode. I njušili taj božanstveni miris. Kad smo već bili na ivici da upadnemo u rijeku, jer tu je bio dio korita omeđen kamenom, pokriven klizavom mokrom mahovinom, ispred nas je zalepršalo stotinu ptica, podižući kapljice vode poput proljetne kiše. Ustuknuli smo pred tim anđeoskim klepetom krila u mraku, postajući tek tada svjesni da patke, osim što plivaju, mogu i da lete. Kako sam to mogao da znam kad sam prvi i jedini put uživo vidio plastičnu patku u kući mojih vlasnika kad su opremali sobu za bebu?
Kako je nestajalo hrane u gradu, tako smo se svi, svi čopori mislim, sve češće otiskali u predgrađa, pa čak i dalje, na livade u podnožju planina oko grada, u lov na zečeve.
Jednog dana, sav drhteći od umora, dotrča drug iz čopora s kojim smo se mi najviše družili i, isplaženog jezika, samo prevrnu očima i sruši se pred nas. Da li ga je neko progonio i kako i zašto je ostao sam, nismo mogli da dokučimo. Poslije pola sata došao je sebi. Još uvijek prilično uznemiren, ispriča nam svoju žalosnu priču. Elem, on i njegovi, uputili su se daleko od Grada i stigli u neku zabit gdje je bilo nekoliko zapuštenih kuća i jedan veliki, žicom ograđeni prostor, pregrađen rešetkama, a mnogobrojna vratanca zabravljena lokotima. Najedanput su čuli glasan lavež pasa, koji su se, ugledavši njih, osjetivši njihov miris, totalno pomamili. Skakali su u malim, tijesnim kavezima i kidisali na vratanca, da se sve treslo i odjekivalo kroz obližnju brezovu šumu. Odnekud su se stvorili ljudi u zelenim kombinezonima i lov je počeo. Sve iz njegovog čopora su pohvatali i uvukli ih u preostale prazne kaveze. Ponegdje, čak dvoje zajedno. On je uspio da utekne samo zato što je bio malo zaostao iza čopora. Imao je trn u šapi i sporo se kretao. Kad je lov počeo, zalegao je u travu i primirio se dok ljudi nisu otišli. Poslije je sam jedva pronašao put do Grada.
Znali smo da će nas jednog dana pokupiti s ulica, ali ni na kraj pameti nam nije bilo da je taj dan već došao. Azil za pse, tako su zvali te zatvore za nas, baš kao što su bile zatvorene i životinje u Pionirskoj dolini. Imaš smještaj i hranu, ali nemaš slobodu, a šta je život ako nisi slobodan? Da budem iskren, onih prvih dana kad smo se našli na ulicama, neopisiv je bio taj osjećaj slobode. Možeš da radiš šta hoćeš, da ideš kuda hoćeš i da se družiš s kim hoćeš. Njuškali smo kujice i one su njuškale nas. Parili smo se s kim smo i kad smo htjeli, a ne samo onda kad gazda kaže. I sve je bilo dobro, dok nismo shvatili da ćemo se za hranu sami snalaziti i da će nas ljudi gledati tako neprijateljski. Koliko su me samo puta udarili nogom dok sam mirno ležao na suncu i nikoga nisam napadao. Azil za pse strašno me uznemirio. Nisam mogao da se pomirim s tim da ću, možda, ostatak života provesti iza rešetaka. Pao sam u depresiju i nisam mogao da jedem. Moji drugovi iz čopora bili su zabrinuti. Lili me nasmijavala vicevima o psima koje je negdje usput pokupila. Ništa nije pomagalo.
Jednog dana iskrao sam se od svih i krenuo nazad u moj nekadašnji život. Možda su se stvari u međuvremenu promijenile. Možda me žele nazad, ali ne mogu da me pronađu? Gazda je upravo bio izgubio posao, a njegova žena bila je trudna. Mogao sam razumjeti njihov strah od budućnosti i ništa im nisam zamjerao. Ako sam i bio ljut u početku, sve sam im oprostio. Više mi ne smeta ni ime Fendi. Naime, kad su me kao malog dobili na poklon, moja gazdarica je upravo tog dana kupila cipele i tašnu. Njih dvoje dugo su vijećali o mom imenu, a onda je gospođa pogledala u svoje cipele i glasno uzviknula: „Fendi! Zar nije divno?“ Cipele su, sprijeda, imale veliku kopču na kojoj je pisalo „Fendi“. Njen muž se smijao kao lud i samo je rekao: „Malo ti je sunce udarilo u glavu.“
Tako sam postao Fendi. Da se razumijemo. Oni uopšte nisu bili loši. Imao sam divnu garderobu, čak i cipelice i baloner za kišu. Redovno su me izvodili u šetnju i s ponosom pokazivali gostima. A tek kupanje ili tuširanje šapa poslije svakog izlaska. Prije nego što bih uskočio u kadu, dlaku bi mi dobro iščetkali. Imao sam i svoj šampon, isključivo namijenjen za pse, plišanu ležaljku i mnogo igračaka. Ali… ali kako je gospođi rastao trbuh, tako su sve manje pažnje posvećivali meni. Kad su počeli da namještaju sobu za bebu, zabranili su mi da ulazim u nju. Povremeno bi zaboravili da mi daju hranu, a onda su me jedno veče izveli u šetnju i, jednostavno, ostavili napolju. Samo sam se okrenuo u jednom trenutku, a oni su već nestali. Mislio sam da je neka igra u pitanju, ali kad je počeo da se spušta mrak, a njih još nije bilo, mislim, nisu se pojavili niotkud, shvatio sam da sam ostavljen. Krenuo sam kući, ali je kapija na avliji bila zatvorena. Lajao sam i lajao sve dok me glas nije izdao, a sve komšije izašle na prozore. Čuo sam kad je jedan rekao: „Vidi, otišli na more, a Fendija ostavili na ulici. Jadan pas. Sramota!“ U početku su mi komšije davale da jedem, a onda su me i oni zaboravili.
Dakle, sada sam se vraćao istim putem. Skrenuo sam pored Centralne banke, pa uz Dalmatinsku na Mejtaš, zatim produžio Sepetarevcem i stigao do kapije u Zlatikuši. Srce mi je tuklo kao ona zvona na velikoj crkvi u parku. Koljena su mi klecala, uspomene su se vratile. Sjeo sam preko puta kapije i čekao. Prošla su skoro dva sata kad se kapija prvi put otvorila. Izašla je gospođa gurajući kolica ispred sebe. U kolicima je bila preslatka djevojčica. Znam, jer je bila obučena u roze. Ali, šta je to? Moja nekadašnja gazdarica opet ima veliki trbuh! Oni su baš radili na potomstvu, ali za mene to nije bilo dobro, nikako nije bilo dobro. Broj usta se povećavao.
Vrtio sam repom, cvilio i gledao je veselo, zalajao čak, ali ona me nije ni pogledala. Kad je zaključala kapiju i krenula nizbrdo i ja sam pošao za njom. Uočivši moju sjenku, osvrnula se i oštro zagalamila, zamahnuvši rukom kao da u njoj drži batinu:
„Hajde, marš! Marš, odavde!“
Legao sam na zemlju i njuškao joj cipele. Više nije bilo kopče s natpisom „Fendi“. Nosila je nešto kao zepe, mekano i udobno. Ipak, kad me raspalila po njušci, vidio sam sve zvijezde iako ih još nije bilo na nebu. Čuo bih ponekad kako ljudi u ovom gradu govore:
„Ma, to ti je pravi pasji život.“
Sada sam definitivno spoznao šta to znači. Sačekao sam da se gospođa s kolicima malo udalji, a zatim sam pošao za njom. Čvrsto sam odlučio da ne odustanem. Svakog dana čekam je da izađe i krene u dolinu. Onda idem za njom na pristojnoj udaljenosti. Već mi je jedanput dala da jedem. Doduše, bacila je neke kosti pred mene, ali za jednog napuštenog škotskog ovčara, ni to nije loše.
Fotografija: Amer Tikveša
13,104 total views, 1 views today
