Na ovogodišnjim Susretima Zija Dizdarević, održanim krajem novembra, drugu nagradu osvojio je Slaviša Obradović iz Prijedora. Slaviša je na Zijinim susretima bio nagrađivan i 2012. i 2013. Ovog puta za priču O mačevima. Uz dozvolu autora te organizacije Susreta, objavljujemo priču i zahvaljujemo se na dozvoli.
O MAČEVIMA
Proleće se bilo počelo buditi i starac je ponovo osetio onaj optimizam koji obuzima vremešne ljude nakon što se preturi duga zima. Popio je, strpljivo i bez žurbe, čaj od domaćih šipuraka koje je jesenas prikupio i prosušio, a potom doručkovao proju sa drobljenim sirom što ih je Petra sinoć donela. Kada je obavio sve te jutarnje ceremonije istupio je napolje gde se, bez premišljanja, sunčeva toplota ustremila ka njegovom licu oslikanom arhaičnim mozaikom brazgotina, pega i sumnjivih mladeža.
Dečak je izbio iznenadno, iako njihovi susreti odavno nisu bili neuobičajena pojava. Zamahivao je glogovim štapom oštro i u trzajima i, tu i tamo, podvriskivao pobedonosno, dok su se repovi imaginarnih zmajeva kotrljali u krvi i sluzi i trulili u obližnjem jarku, a poražene zveri, tako osakaćene, povlačile s bojišta u nameri da prvom prilikom ponovo nasrnu.
– Zime su za matore opasne, Dušane. Proleće, leto, to je već nešto drugo – objasnio je malom dok su hodali šumom koja je nekad bila njegova. Ovaj je te reči primao sa znatiželjom, voleo je da kopa po stvarima za koje nema dovoljno godina. Njemu je, na primer, zimi bilo super; sneg, sankanje, grudvanje i sve to, jedino baš kad su one jezive hladnoće tada nije bilo baš super, tada moraš imati baš dobru odeću, baš kvalitetnu odeću i obuću, a i drva moraš da imaš kvalitetna za šporet, da bi zagrejao onaj kućerak sav nekako pocepan i šupljikav; a Lazar ima kvalitetnu kuću, i odeću, i te stvari, i ne ide mu baš u tintaru kako sad to – zima, pa nešto opasna.
Grane starih hrastova su poprimale bledozelenu boju i ispod trulog lišća su šikljali paprat i žara, čulo se, ovde i onde, glasanje šumskih ptica a neka veverica je tik ispred njihove putanje pretrčala i šmugnula u oživelo šiblje. Lazar je, zastavši, prvo podigao pogled ka krošnjama a onda kružnom putanjom tela obuhvatio sve što je bilo u vidokrugu.
– Znaš, ova šuma je nekada bila moja.
– Kako to, bila?
– Pa lepo, bila je pa više nije.
– Pa to onda nije lepo.
– Da znaš da i nije – nasmejao se stari.
– Prodao si je, je l’da? – upitao je mali kad su ponovo krenuli stazom koja ih je povela put gustog leskovog pruća koje je neuredno stršalo u svim smerovima
– Prodao – potvrdio je i, s izvesnim prezirom, nagazio otrovnu stabljiku kukureka. Dušan je u potezu najbližoj anakondi otfikario razjapljenu čeljust a zatim je mačem probo bleštavu telesinu i zario ga duboko u vlažno tresetište.
– Znam, prosto si morao, razume se, ne treba da žališ… Mama kaže da što se mora to onda nije teško. Mislim – teško je… Ali se i mora…
– Da – dao mu je za pravo, nekako patetično. – Morao sam. Školovao sam ćerku, nije to lako… Potom se malo postideo, ispovedao se i pravdao pred detetom. Opet su krenuli, Dušan je umakao ispred i još jedna zverka je platila glavom. Podbočio se na štap nad crkotinom i, vidno zadisan, upitao:
– A voleo bi da je opet kupiš? Lazar se nije premišljao:
– Misliš šumu!? Voleo bih.
Blagi osmeh podesio je, na trenutak, poredak njegovih bora u vanredno grotesknu formu. Da ju je mogao videti, shvatio bi da ga neostvarivost želje i vizuelno ismeva.
Kada su se dobro izmorili, okrenuli su nazad. Na izlazu, na onom mestu gde šuma graniči s Lazarevim voćnjakom u kojem je nekoliko stabala šljive, bila je – između dve breze – razapeta jednostavna čelična rampa. Postavio ju je gvožđar Pavle, kupac Lazareve šume, dok je još bio živ (a umro je bilo je tome skoro četiri godine), bez praktične svrhe, tek kao potvrda da mu se, eto, moglo. Već izvesno vreme na rampi je bila okačena kartonska tabla na kojoj je bilo ispisano: PRODAJE SE ŠUMA – 1.2 ha – 10.000 EVRA.
Dečak je bio najmlađe od četvoro dece pokojnog kazandžije koji je prethodne godine umro u svojoj radionici. Mališani su bili jedno drugom do uva, najstarije je još uvek bilo maloletno a varošica je porodicu, u kojoj je majka teškom mukom obezbeđivala puko prehranjivanje, pomagala u skladu sa svojim mogućnostima, savešću i osetljivošću.
Dušan je bio milo dete a Lazara je kupio svojom nenametljivošću i bistrim umom.
– Kad porastem, ja ću tebi, Lazo, sve ovo vratiti, rekao je jednom, dok je halapljivo kusao komad mesa udenut u razrezanu četvrtinu hlebne štruce.
– Ništa ne treba da mi vraćaš, odsad ćeš sve lepo da zaradiš. U redu?
– U redu.
Od tada, mali je bio zadužen da iz prodavnice povremeno doprema hleb, mleko ili nešto već tako, i sada starčeva dobročinstva nije primao sramežljivo, kao kakvu milostinju, osećao se potrebnim; nagrađivan je njegov rad, zarađivao je za život, stvar je na neki način bila komotnija.
Nakon što su ušli u kuću, starac je stavio naočare i naložio dečaku da sačeka u hodniku. Otišao je nekud i, vrativši se, u ruci je držao veliku lupu.
– Miruj, moramo dobro da te pregledamo, krpelji obožavaju sisati krv slinavaca poput tebe.
Nisu ništa našli pa se Dušan smestio na staru fotelju u dnevnoj sobi.
– Hoćeš mi dati da malo igram igrice? – pitao je dok im je Lazar u kuhinji pripremao ceđenu pomorandžu.
– Naravno. Ali moramo sačekati: u podne će zvati Maša. Posle toga – računar je tvoj.
Sedeli su, srkali bučno sok i čekali – svako iz svojih razloga – da se na zidnom satu poklope kazaljke. Bilo je dvanaest i sedam kad se Skajp oglasio. Lazar je poskočio i pucnuo prstima u dečakovom smeru:
– Eeee, sad ćemo da vidimo šta kaže Maša. Znaš Mašu?
Mali je potvrdno klimnuo glavom i gucnuo mrvu slatkog nektara.
– Ćaleee, čujemo li se..?– dovikivala je odnekud. – Ništa te ne čujem, dovedi miša do onog kvadratića dole i tu klikni.
Lazar je popravio položaj naočara na nosu, potražio taj prokleti kvadratić i kliknuo. Na monitoru se ukazala Maša, zavaljena u stolici, a na malom pravougaoniku u donjem uglu minijaturni starac je pokušavao da se smesti u kadar.
– Eeee to! Ćao tajko, kako si..?
– Ha, dobro je… Evo malo Dušan i ja razgovaramo…
– Dušan..? Ah da… Nego, jesi baš dobro, imaš lekove i sve..?
– Imam. Sve je u redu.
– Obilazi li te Petra, kuva li ti redovno?
– Rekoh već, sve je u najboljem redu. Kako si ti, video sam te neki dan na televiziji…
– Jesi!!? Šta su rekli?
– Kažu – nova knjiga.
– Da-da, objavila sam novu knjigu: nešto između udžbenika i naučnog dela. Sutra putujem do Strazbura, imam neku promociju u amfiteatru fakulteta. Biće dosta profesora iz naše struke…
– Lepo.
– Nego Lazo, treba li ti nešto, treba li ti para?
– Ne treba, Mašo, bre, ionako se mnogo trošiš.
– Ma daj bre, ćale, ne lupaj. Pa znaš da je tvoja Maša puna k’o brod, samo kaži.
Lazar je sada samo odmahivao glavom, više mu je valjda bilo dosadilo da ponavlja kako ništa mu ne treba.
– E znaš šta, Lazo..? Nešto sam mislila, na leto da dođem, tamo u avgustu, pa da ti i ja idemo lepo na more.
– Ha, ja i more..! Šta će mi more!?
– Ne-ne-ne, to je već rešeno. Odlučila sam da nam kupim jednu kućicu dole negde oko Herceg Novog, ili u Budvi, i ima svakog leta da se lepo odmaramo. Ionako se retko viđamo. Ulazim i ja u četrdesetu, malo zglobove osećam… A i ti, Lazo, bre, sedamdestu si preturio a još mora vid’o nisi, breee..!
Starac se ozario u licu. To je bila istina, za svoga veka on zaista nije bio video more.
– Ma mani me toga dete. Glupo je u tu kuću baciti pare.
– Gotovo. Svršena stvar, Lazo! Biće to naša kuća za odmor.
Onda su izvesno vreme ćutali. Dušan je već bio ispio pomorandžin sok i Lazar mu je rukom pokazao da uzme kekse iz činije na stolu. Tišina je potrajala. Tek tu i tamo iz zvučnika bi se čulo neodređeno kuckanje, rezultat nedokučivih anomalija fizike zvuka.
– Tata, jesi li siguran da ti zaista ništa ne treba? – ponovo je pitala. Imala je, verovatno, utisak plutajuće nedorečenosti.
Lazar je opet ćutao. Sada je počeo da lomi prste i grize donju usnu. Šetao je danas onom šumom, Dušan je mnogo pričao. Nije trebalo, ali – ostavilo je prokletog traga. Borba. Ne treba biti slabić, besmisleno je, sebično, neprimereno. Ništa mu ne treba, sve je – izuzev glupe nostalgije – u savršenom redu.
– Tata..?
Glupi, nerazumni sentimenti. Slabić je.
– Ma...
–Reci, bre, Lazo, reci: ne mogu da znam ako mi ne kažeš – postajala je nervozna, na njenom čelu, bledi urođeni beleg poprimao je ljubičaste tonove.
Još se izvesno vreme premišljao. Onda mu je postalo neugodno od ćutanja pa se slomio:
– Mašo…
– Daaa..?
Mora da je očekivala užasnu vest o nekom karcinomu ili nešto slično.
– Znaš onu šumu… Onu što je onomad bila naša…
– Daaa…?
– Taj stan… kuća… šta već… i more… i to… šta misliš, braća pokojnog gvožđara prodaju tu šumu… šta misliš da nam je kupiš..?
– Šumu? Da kupim?
Lazar je neodređeno klimnuo glavom, trebalo je da bude potvrdno, ali u pola kretnje se predomislio pa forma pokreta, na kraju, nije označavala ništa. Ali – bio je rekao i sad je to gotova stvar. Pokajao se trenutno. Rekao je “da nam je kupiš” a zvučalo je i podrazumevalo – da mi je kupiš. Sa improvizacijama si uvek na gubitku.
Maša je bila u Parizu, on ovde. Između je bila praznina, ne samo u dužinskim merama.
– Dobro bre, Lazare, jesi li ti sišao s uma, kakva bre šuma!!? Pa nisam sa duda pala! Šta sad, da se učlanim u savez gorana sa četrdeset..?
– Dobro, dobro… – obuzdavao ju je nespretno.
– … Bože, vi stari zaista s godinama podetinjujete… ne mogu jebeno da verujem… kako ti samo takve gluposti mogu pasti na pamet..? Šuma-pa-šuma, šuma-pa-šuma, ne dolazi u obz…
Starac je, prestravljen, izvukao kabl iz utičnice i monitor je trenutno presvisnuo. Sedeo je gledajući jedno vreme u lampicu na kućištu koja se ritmično palila i gasila. Dušan je odložio keks u činiju i uzdahnuo. Posle nekoliko minuta u kojima su obojica bili ukočeni, na zgužvanom licu ukazao se težak grč, pridigao se teško i pritisnuo dlanom područje želuca. Dušan je takođe krenuo da ustane, ali ovaj ga je sprečio:
– Sedi ti tu… uzmi slatkiše… posle uključi računar… idem ja malo napolje… biće da je u pitanju ona Petrina proja od jutros…
Dečak se nije protivio. Dišući teško, stari se odvukao napolje.
Kada više nije čuo njegove korake, Dušan je ubacio kabl u ležište, pritisnuo prekidač i ventilator je zazujao. Ubrzo se ukazala slika sa nekoliko ikonica. Kliknuo je dvaput na onu koja otvara kvalitetnu pucačinu i odasvud su počeli da plazaju tenkovi, lete granate i sva ta čudesa.
Moglo je proći deset ili petnaest minuta od započinjanja fantastičnog virtuelnog rata kada se kroz kakofoniju eksplozija i rafala probio pozivni zvuk skajpa. U donjem desnom uglu titrala je narandžasta oblačasta ikonica u kojoj je pisalo Mašino ime.
Dušan je obustavio paljbu i hitro istrčao napolje. U trku je zverao levo i desno.
– Lazo, Lazo!!!
Onda je trčeći krenuo kroz voćnjak. Tamo, pored one rampe, jasno je video Lazareva leđa.
Dotrčao je do njega kao bez duše i povukao ga za košulju.
– Budi se bre, Maša zove..!
Starac je bio presavijen preko cevi, pola na svome, pola na tuđem, poput kakve nemani kojoj je neustrašivi pravednik upravo bio presudio.
Fotografija: Amer Tikveša
13,369 total views, 1 views today
