Bio sam ponižen… Uvređen i ljut. “That piece of shit”… Sve vreme sam razmišljao na engleskom jeziku o tom idiotu koji me je pola sata ranije ujeo za srce svojim nezrelim komentarima. Takozvanom reditelju. Sedeo sam pored prekrasne reke Mohawk u gradiću Schenectady u državi New York. Ta američka varoš od šezdesetak hiljada ljudi sada je postala moj dom. Kako i neće posle iskustva na Aljasci i grada Hyder na američko-kanadskoj granici. Ovde sam radio u skladištu Amazona u gradu Albany koji je bio udaljen svega pola sata autom. Imali smo i organizovan prevoz minibusem do skladišta. Bilo je dobro plaćeno, odlična satnica, upoznao sam neke sjajne ljude iz Južne Amerike koji su mi bili kolege na poslu. Uglavnom ljudi iz Venecuele i Kolumbije. Radio sam na traci, sortirao porudžbine u pakete i mogu reći da sam bio relativno zadovoljan svojom trenutnom situacijom. A Hyder, Aljaska… Uh, čoveče. Tamo sam dve godine čistio smrznutu ribu na -20 stepeni na Celzijusovoj skali. Umirao sam od hladnoće u Hyderu okružen zaleđenim stenama i jezivim planinskim vrhovima oko kojih su kliktali orlovi. Schenectady je bio spas. Mirna luka. Zeleno prostranstvo i pitomina. Da ne govorim o tome da sam autobusom do New Yorka stizao za samo 3 ipo sata… Vikendom sam, tada sam imao slobodne dane na poslu, odlazio u New York i maštao da ću jednog dana preseliti tamo. Čak sam u tim svojim dugim šetnjama njujorškim bulevarima i ulicama pronašao zgradu za sebe u Queensu. Kako sam samo bio naivan, nikada nisam mogao priuštiti sebi život u tom gradu. Bio sam kokuz. No dobro, mašta je uvek dobra za ljudsko biće. “Mašta može svašta”- fraza je koju su u mojoj rodnoj Srbiji ljudi često koristili u svojim neduhovitim šalama.
Pitate se sada sigurno otkud ja u društvu reditelja? Pozorišnog reditelja a ne filmskog, da odmah razjasnimo! Pa, ukazala mi se prilika za dodatni posao. Dodatna zarada, prilika da kupim sebi novi Iphone i da možda odem na bejzbol utakmicu mojih voljenih Metsa u mom voljenom Queensu. A nju mi je, tu sjajnu poslovnu ideju, na poslu u trećoj smeni u Amazonovom skladištu u Albany-ju nesebično izrekao moj drug Miguelito iz Kolumbije. Radili smo na traci, dosađivali se, slušali novi album Kendrick Lamara kada je drug Miguelito rekao:
“Druže Džordž (ovde su mi se svi zvali Džordž jer moje pravo ime Đorđe niko ama baš niko nije mogao izgovoriti pravilno), video sam da je lokalno pozorište u Schenectedy-ju izbacilo oglas za statiste u nekoj ogromnoj pozorišnoj predstavi… Suludi projekt reditelja pod imenom Hoffman. Lik je u napuštenom skladištu na periferiji grada odlučio da napravi ogromnu maketu New Yorka, iskopirao je delove Manhattna, Brooklyna i Queensa. Ne bi verovao ali sve je tako verodostojno. Izgleda ima fantastičnog scenografa. Radi na životnom delu. Plan mu je da napravi prave stanove, useli u njih ljude te da predstava traje punih šest meseci. Da ljudi bukvalno žive u tom gradu, šetaju ulicama, svađaju se, zaljubljuju se, umiru, rađaju se. Realizam u pravom smislu te reči.”
Tada sam pomislio u sebi kakav to ludak planira da jedan pozorišni komad traje pola godine? Ali kada mi je Miguelito rekao da će satnica biti 10 dolara po satu, čim sam završio smenu u skladištu i vratio se u Schenectady otišao sam do lokalnog pozorišta i javio se za posao statista. Rekli su mi da je gospodin Hoffman trenutno zauzet i da se javim za dva dana…
Tada će održati kasting za statiste upravo u napuštenom skladištu na periferiji grada pored bistre i brze reke koja je nosila ime slavnog indijanskog plemena.
Pošto sam imao dosta slobodnog vremena prošetao sam do industrijskog dela grada… Našao sam se ispred starog i zapuštenog skladišta koje mi je izgledalo kao ono u kome bi se mogle nalaziti makete jednog čitavog grada, New Yorka. Logično, bilo je to najveće skladište u gradu Schenectady… U improvizovanom kiosku, više je ličio na konzervu, ugledao sam visokog i ispijenog čoveka. Delovao je kao domar, čuvar skladišta. Imao je na sebi sivi radnički kombinezon. Govorio je jakim ruskim akcentom. Predstavio sam se, rekao mu svoje ime i upitao ga je li to mesto u kome se stvara veliki pozorišni projekat i u kome će biti kasting za statiste… Odgovorio mi je da se zove Kolja, Kolja Mostovoj… Dodao je da sam na pravom mestu, ali da kasting nije danas. Zamolio sam ga da samo bacim pogled unutra, onako s vrata. Pristao je na to i sproveo me do velikih metalnih vrata koja su bila zakatančena. Otvorio ih je uz zaglušujuću škripu i tada sam ugledao čudo nad čudima. Čitav jedan grad… Bio sam zapanjen. Verovatno mi je krenula i bala na usta. Stajao sam kao ukopan i posmatrao arhitektonsko remek delo. Čitav grad napravljen unutar zapuštenog fabričkog skladišta.
“Eto ga Džordž”- rekao je domar Kolja. “Ovo je to… Biće to velika predstava i projekat za naš grad. Nadam se da ćeš dobiti posao statista i upoznati gospodina Hoffmana. On je genije. Smatram ga ravnim Dostojevskom. Duboki um i ozbiljan kapacitet. Nadam se da će istrajati u ovome.”
Nakon dva dana pozvonio mi je mobilni telefon. Radio sam u skladištu Amazona u Albany-ju kada su me pozvali iz gradskog pozorišta Schenectady-ja. Rekli su mi da se pojavim u skladištu kraj reke Mohawk u subotu u 10h ujutru, da će me primiti lično reditelj Mr. Hoffman. Bio sam uzbuđen. Odmah sam otrčao i vest preneo mom prijatelju i kolegi Miguelitu. Delovao je ljut… Rekao mi je, tj. više odbrusio da njega nisu pozvali, te je dodao: “Go fuck yourself, mate!”
I evo me sada kako preklinjem dan kada sam se uopšte prijavio za statistu u ovom preambicioznom projektu… Mr. Hoffman je bio četrdesetogodišnji ludak koji se pucao ko zna čime. Išao je malim golf buggyjem od jedne zgrade do druge u velikom skladištu u kome je smestio svoj lični New York City. Kada me je primio i porazgovarao sa mnom, pitao me je odakle sam rodom. Odgovorio sam da sam iz Srbije a on je rekao čuo sam odmah po akcentu da dolazite negde iz Istočne Evrope. Kako je tamo? Jel ste još u ratu?- pitao me je rasejano. Pokušao sam da budem što prijatniji pa sam odgovorio da se rat u našoj zemlji završio odavno, pre gotovo dvadeset godina. Zanimalo ga je kako ću se ponašati na ulici, kako ću hodati po kvartu… Dodelio mi je stan u Brooklynu. I to sam nekako pretrpeo, iako sam više želeo da stanujem u Queensu. A onda mi je nakon desetak dana neprekidnog šetanja po kraju i bleje u kineskom restoranu gde sam se prejedao sweet chilli piletine rekao pred stotinjak ljudi, što glumaca što statista, da se ne krećem prirodno, da sam previše Istočno Evropljanin za njegov ukus i da želi da me otpusti. Da se nikako ne uklapam u New Yorku te da ako imam namere da se jednoga dana zaista i preselim u pravi New York što pre odustanem od te ideje… Dodao je: Vidim te jedino u gradu Buffalo, tamo takvi tipovi uglavnom uspeju u životu. Taman sam se bio navikao na svoj stan u Brooklynu, iako je to bila maketa ipak je bila fina ta moja garsonjerica. Čuo sam da su neki glumci bukvalno živeli u svojim stanovima u skladištu. New York koji je izmaštao Mr. Hoffman postao je stvarni, pravi grad sa svojim problemima. Tu i tamo čule su se i neke glasine da se na Manhattnu dogodila pucnjava dva dana pre nego će me reditelj Hoffman otpustiti sa posla. Izašao sam ispred skladišta, seo na hladni zrak pokraj reke Mohawk i nervozno pušio svoju cigaretu. Ma neka se tera u kurac, degenerik debeli! Tako sam rekao na glas i gledao kako moj glas putuje brzom indijanskom rekom i oslobađa me stresa i težine. Ustao sam sa klupe, zaputio se na autobusku stanicu i rekao odlučno radnici koja je prodavala karte na šalteru:
“Molim vas, povratnu kartu do grada Buffalo!”
Bio sam na putu za grad u kome me je onaj nafurani smrad video… U koji sam se po njegovom mišljenju uklapao. Znao sam da je Buffalo blizu Kanade i Nijagarinih vodopada. Znao sam i da je dom nesrećnog kluba američkog fudbala pod imenom “Buffalo Bills”. Nažalost tamo nije bilo dobrih bejzbol klubova, voleo sam više bejzbol od američkog fudbala, ali šta sad da se radi. Mogao bih nekad i na Billse otići, pogotovo kad zaveje sneg, razmišljao sam. Odavno nisam otišao na izlet, na manji odmor. Javio sam u firmi da me neće biti tri dana na poslu, da sam bolestan. Klackao sam se u autobusu… Posmatrao prirodu Upstate New Yorka i ubrzo zaspao.
Kada smo stigli na odredište, šofer je dreknuo: Hey yo… Man, we arrived in Buffalo! Wake up, man!
Sanjiv sam se uputio ka downtownu… Zakopčao sam svoju jaknu do grla i bolje natako Carhartt kapu na glavu. Bilo je hladno u Bafalu. Na svakom se koraku osetila blizina Kanade. Akcenat koji sam čuo na ulici je takođe bio bitno drukčiji od onoga na koji sam navikao da slušam u unutrašnjosti države New York. Video sam da gradom, bar je takav dojam bio u samom centru, vladaju Afroamerikanci i bilo mi je drago zbog toga. Neka se tim “white shit” fašistima sve obije o glavu, razmišljao sam. Svo ono ropstvo… Svo to njihovo rasno sranje. Mr. Hoffman mi je dao do znanja da su za njega Istočno Evropljani slični Crnjama. Možda mi je zato i rekao da se preselim u Buffalo.
Smrzavao sam se na ulici… Primetio sam da ovde gotovo niko ne šeta. Svi su se vozili u automobilima ili sedeli po kafićima i ispijali svoje tople šejkove. Video sam svetleći natpis na jednoj maloj neuglednoj zgradici od crvene cigle – “Jazz Radio Cafe”. Odlučio sam da tu sednem i popijem limenku soka ili pivo. Delovalo mi je kao mesto u kome vreme provode lokalci. Ušao sam i seo za prvi prazan sto… Preko puta mene sedeo je čovek u kasnim šezdesetim godinama sa naočarima i potpuno sedom kosom. Imao je AirPods u ušima. Pretpostavljao sam da sluša neki podcast ili muziku. Možda sluša album lokalnog repera Westside Gunna, bio sam ironičan u svojim mislima. Ovaj stariji beli gospodin sigurno nije slušao album afroameričkog underground getto repera. Bio sam uveren da me niko ne razume pa sam na sav glas opsovao na srpskom… “Jebem ja bre svima mater usranu!” Iz čista mira sam urlao u Jazz Radio Cafeu… A onda se desilo nešto što me je sledilo. Čovek sa slušalicama u ušima je mirno rekao:
“Jarane moj, i meni dođe nekad tako da viknem… Ali ti si mlad pa ti ovo sve i priliči. Inače, ne štrčiš mnogo takvim ponašanjem od rezigniranih i premorenih pijanaca koji posjećuju ovu rupu od kafane. Hajde, sjedi da popijemo piće.”
Čovek se zvao Musadik… Bio je rodom iz Sarajeva, iz naselja Hrasno. U gradu Buffalo je trošio svoje penzionerske dane. Tu su mu živeli i sin i ćerka. Otišli u ratu u USA i nikad se više nisu vratili u svoj rodni grad. Ispričali smo jedan drugom svoje životne priče… Razumeli smo jedan drugog. Nismo morali više ni razgovarati, dovoljno je bilo da se gledamo kroz debela stakla pivskih krigli. Musadik me je pitao do kad ostajem u Bafalu… Rekao sam mu da ću uzeti neki smeštaj i ostati dva-tri dana. Da odmorim od Amazona, trećih smena i nadrkanih umetničkih guzica. Pozvao me je da noćim kod njega u stanu, da ne plaćam bez razloga sobe u kojima su se razni likovi rokali u venu heroinom i izbacivali svoje izlučevine po posteljinama. Pristao sam na to. Nisam bio pri nekom novcu, onih desetak dana koje sam proveo na kastingu mi je donelo samo 800 dolara.
Musadik mi je u jednom momentu u kasnim večernjim satima kada smo već obojica bili poprilično pijani rekao: Upisao sam sina tada sredinom devedesetih u dobru katoličku srednju školu… One su bile mnogo kvalitetnije od javnih školskih ustanova koje su pohađali uglavnom najteži slučajevi… Djeca kriminalaca ili kurvi. Meksikanci ili Crnci. Prošlo je neko vrijeme, možda polugodište i onda smo shvatili da čitav niz katoličkih srednjih škola u Bafalu kontrolišu sveštena lica koji su bili homoseksualci. Razne su glasine i tračevi kolali o tome po gradu. Tada sam rekao svom sinu šta ćeš, nekad moraš dati guzicu za bolje sutra. Taj moj savjet valjao mu je u životu. Sada je bogat čovek, dobar stručnjak u svom poslu i vlasnik nekoliko firmi.
Izašli smo iz Jazz Radio Cafea u ranojutarnjim časovima… Nebo je bilo tamno-plavo. Ulične svetiljke su počele sinhronizovano da se gase. Teturali smo pijani, pratio sam Musadika. Na Buffalo su počele da padaju krupne snežne pahulje.
