Prvo poglavlje pastorovo
U hotelu sam. U Posušju, na granici sa Hrvatskom. Trebam obaviti posao u Imotskom, u gradiću koji se nalazi odmah iza bosanskohercegovačkog graničnog prelaza. Sa mora iz pravca Dalmacije puše strašna bura. Jedino planina Biokovo uspeva da ublaži taj biblijski vetar koji preti da uništi i moju slabu i ništavnu veru u Boga. U iskušenju sam dok gledam kroz prozorčić svoje hotelske sobe da glasno viknem stari masonski poziv upomoć: “Oh Lord, my God, is there no help for the widow’s son?”.
Čekam već dvadesetak minuta… Moj telefon ne zvoni. Počinje da me nervira ova neizvesnost, situacija u kojoj sam se našao. Ko su uopšte ljudi sa kojima trebam da se sastanem. Ne znam o njima ništa. Znam da su se predstavili kao sveštenici Melkisedekovog reda u mejlu koji me je nekoliko dana pre toga zatekao usred molitve u mojoj maloj i neuglednoj drvenoj crkvici u jednom bosanskom selu koje nije poznato ni po čemu. To je bilo dovoljno da im se odazovem. Melkisedek? Da, tražio sam ga dugo u svojim molitvama i vizijama. Molio Nebeskog Oca da mi objasni njegovu ulogu u Svetom pismu.
Dok sam čekao u svojoj sobi, sami Duh Sveti progovorio je u meni i rekao mi da otvorim fioku. U njoj je za divno čudo nad čudima bio primerak Novog zaveta na ćirilici. To je bio primerak koji su štampali Gideoniti, mala plava knjižica mekog uveza i kvalitetnog papira. Prevod načinio poznati protestantski teolog i pastor Adventističke hrišćanske crkve, dr Emilijan Čarnić koji je životni vek proveo u Beogradu i Pančevu.
Knjigu sam otvorio, prelomio je onako kako su u Perziji prelamali Hafizove stihove da im govori o njihovim mukama i problemima… Da im tumači nadanja i čežnje. Pismo Novoga zaveta otvorilo mi se na “Prvu Korinćanima”… Petnaesta glava, stih 29.
“Uostalom šta će raditi oni koji se krštavaju za mrtve? Ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju, zašto se još krštavaju za njih?”
Duboko su me potresli ovi stihovi… Zar su među prvim hrišćanima postojala proxy potapanja? Za one koji nisu stigli da čuju Hristovo Jevanđelje? U dubokim me je mislima prekinula zvonjava telefona. Javio sam se, glas mi je rekao na engleskom jeziku: “Čekamo te u Imotskom… Kod spomenika Tina Ujevića. Naći ćemo se u 13:30h. In the name of Jesus Christ. Amen!”
Drugo poglavlje pastorovo
U “The Book of Mormon – Another testament of Jesus Christ” u Drugoj knjizi Nefijevoj, druga glava stih 25. stoji zapisano:
“Adam pade da bi ljudi bili, a ljudi jesu da bi radost imali.”
Tu su mi knjigu u Imotskom dali njih trojica… Predstavnici “Crkve Isusa Hrista Svetaca poslednjih dana”, skraćeno LDS Church ili u narodu poznatiji pod imenom Mormoni ili Mormonska crkva. Nije dugo trajao taj naš sastanak. Popili smo po sok od jagode, popričali nekih dvadesetak minuta, dobio sam knjigu i onda su me otpustili. Rekli su da moraju nazad u USA. Došli su iz države Utah, grad Salt Lake City. Bili su to stari ljudi, u kasnim osamdesetim godinama života. Besprekorno obučeni u dobro skrojenim odelima sa kravatama. Rekli su da su nadahnuti Duhom Svetim u viziji od Boga došli do mene. Do pastora male protestantske crkve u bosanskim planinama. Da znaju da sam tumač Biblije, da sam život posvetio svetim tekstovima i da bi trebalo da se vratim u svoju crkvu te da se iskreno pomolim i otvorim knjigu koju su mi poklonili. Zahvalili su se na susretu, što sam im se odazvao u ova poslednja vremena. Da, baš su tako rekli, poslednja vremena. Rekli su takođe da sam dobrodošao u dolinu suhe slane zemlje i snežnih kamenih planina koje su imale boju američkog bizona. Dali su mi buklet o Josephu Smithu, te takođe knjigu o Lorenzu Snowu koji je Boga molio za kišu u Juti kada je suša tamo bila najgora početkom 1900-stotih godina.
Sada već danima proučavam “The Book of Mormon”. Čitam ga konsultujući Bibliju Staroga i Novoga zaveta. Bože, koliko mi je ova knjiga pomogla da razumem Hrista našeg Spasitelja. Moje bi me kolege zbog ovoga moguće i proklele, zatražile od mene da napustim crkvu u kojoj sam verno služio Bogu. Ali ja ne mogu… Ne želim! Naučen dobrim starim Luterovim primerom da je crkvi vazda potrebna reforma, odlučio sam da verujem svome srcu i Duhu Svetome koji me je nadahnuo i potaknuo da duboko zađem u Mormonovu knjigu, među njena poglavlja i guste redove štampanog teksta. A tamo se predamnom otvarao jedan novi, potpuno drukčiji svet a ipak vrlo sličan onome kome sam posvetio život. S tim da su ovi Božiji proroci naseljavali američki kontinent i govorili o zbivanjima u drevnim vremenima koja su se dešavala na tlu Severne Amerike, danas poznatije kao USA. Tamo su prebegli iz biblijskog Izraela, iz zemlje Abrahama, Jakova i Mojsija. Tamo se Bog čoveku po imenu Lehi (Lihaj) 600. godina pre Hrista javio i pokazao mu da će Jerusalim goreti, biti uništen od Elohima te da kamen na kamenu neće ostati.
Čitao sam, podvlačio stihove, molio se. I zaspao.
Treće poglavlje pastorovo
Bilo je to nekad oko Uskrsa. Na veliki četvrtak, strašni četvrtak. U crkvu je došao jedan od vernika moje malobrojne pastve sa svojom suprugom. Padao je sneg. Napolju se orila pesma motornih testera i cirkulara koji su sekli drva srednjobosanskih drevnih šuma. Želeli su da razgovaraju sa mnom.
“Ne znam šta da Vam kažem, pastore… Ali plašimo se da donesemo dete na ovaj svet. U ovu nepravednu dolinu suza. Ne znam šta da radimo, plašimo se. “ – govorio je muškarac u dahu.
“On je čak želeo da se ubije, da digne ruku na sebe ne dao Bog. Jedva sam ga odvratila od toga. Stavila sam pred njega Bibliju… Zakunula ga Božijom rečju, Hristovom mukom na križu!” – dodala je njegova omalena supruga čije su bore ispod očiju veselo podsećale na prolaznost ovoga sveta i svega što ga sačinjava.
Nisam znao šta da kažem ovim ljudima… Bio sam i sam izgubljen. Pokušavao sam da ih utešim. Zamolio sam ih da se zajedno pomolimo Svemoćnome Tvrocu da sve naše brige uzme k sebi.
“Jehova, dragi Bože otaca naših… Spasi duše naše svake sumnje, Hriste Bože Duhom Svetim ojačaj naša srca da razumeju i pročitaju ono što je zapečaćeno”. – molio sam se naglas držeći ih za ruke.
Napolju je sneg sve jače i jače padao. Tada sam predložio da im posudim jednu knjigu na čitanje… “Mormonovu knjigu” koja je još jedno svedočanstvo o našem Spasitelju Isusu Hristu, sinu Božijem. Gledali su me začuđeno.
“Kakva je to knjiga, pastore?” – pitala me je omalena ženica sa ponosnom punđom na vrh glave.
“To je knjiga koja svedoči Živoga Boga, Svedržitelja, Elohima… Koja govori o našem Emanuelu, Hristu sa križa. Koji je treći dan ustao i uzdigao se na nebesa.” – odgovorio sam joj.
Njen čovek kleknuo je u crkvi… Uzeo je “The Book of Mormon”, prelomio knjigu i počeo čitati iz nje…
“Raskoš tvoja srušena je u grob; buka viola tvojih ne čuje se; crv se raširio pod tobom, i crvi te prekrivaju.
Kako to da si pao s neba, o Luciferu, sine zorin! Kako to da si oboren na zemlju, ti koji si oslabio narode!”
Ostali smo u tišini… Gledali smo u križ crne boje, jedini predmet koji se nalazio u ovoj maloj drvenoj crkvici obojenoj u belo. Nigde nije bilo slika, vitraža, raskoši. Samo jedan crni križ na sred crkve, ucrtan na daskama koje su predstavljale zid bele boje.
