Marina Cvetajeva
Pjesme
Preveo Marko Vešović
ZIMA
Podseti nas na tih sneg sveđer Kada iz bleska letnje noći Staračke nam nasmeše se oči A umorne im teške veđe. Livade su se sve i njima Činile, kao danas, inim. Sproleća, tonuli u večernjoj tmini U talase beloga dima. Sveća što se u raju pali Bï im svaki grub zemni plamen. O njima s ludom tugom su iz tame Rujnim usnama šaputali. Ispod tihe koprene zimi Za aprilom ne plaču e da Možemo bez suza očaja gledat Minulome u lice i mi. Iz njinih sudbi k nama krene Uspokojenje mudre noći I meni draže staračke su oči No mlade k nebu otvorene.
SUZE
Suze? I plač zbog predsoblja mračnoga, Gde kandelabr niko ne zažeže; Plačemo što sa krova susednoga Okopni, sneže! Plačeš zbog mladih breza u proleće, Zvôna u seni što neće da stane I plač za svakim ehom što proleće U majske dane. Jedino suze stazu označiće U svet zanosa, što dat sudbom nije... I ko nad sobom suze nad mačićem Smrznutim liješ. Sve, i ćutanje i mir su oteti... Voljeni, mnogo ti iz srca uze! No na rastanaku ne uspe odneti Nekolike suze.
MOLITVA
Hriste i Bože! Žudim sada Čuda, baš na početku dana! O daj da umrem život kada Kao knjiga je meni dana. Ti, mudri nećeš reći strogo: „Pati, došao još rok nije!“ Ti sam dade mi odveć mnogo! Ja žudim: svaki put da mi je! Sve hoću: s dušom Cigana da U razbojništvo grem u poju, Uz zvuk orgulja za sve stradam, Ko amazonka jurim k boju! Zvežđe čatim u crnoj kuli, Kroz sen da decu napred vodim... Da je legenda – dan minuli, A lud svaki dan što se zgodi! Krst, šlem, svila – stvari mi rade. Trag moja duša trenutan jest... Detinjstva divnu bajku dade, I daj mi smrt od sedamnaest! Tarusa, 26. septembar 1909.
MLAD MESEC
Sija mesec mlad nad lugom, Nad međama orošenim, Mili, tuđi, udaljeni, Dođi da ti budem drúgom. Danju – krijem, danju – šutim. Svod s mesecom: nemam moći! U mesečne ove noći Žud k ramenu dragom ćutim. Ko je? – meni nije znano. Sve će reći usne tvoje! Danju grljenje grubo je, Tek danju je smešan zanos. Tad, mučena gordim vragom, Lažem, usta nasmešenih. Noću... Mili, udaljeni... Ah, srp lunin nad šipragom! Tarusa, oktobar 1909.
***
Vi što grete kraj mene – jer čari Sumnjive vas zovu, i ne moje – O da znate vi koliko žari I života zalud straćeno je, I koliko herojskog se plama Na šumove i slučajne sjeni... – I taj barut, upropašten zaman, Kako srce ispepeli meni... O, vozovi, u noć što letite Odnoseć san na stanici... Ali, Znam, ne biste mogli da shvatite Čak ni onda ako biste znali – Kroz dim vječni moje cigarete Zašto moja žestoka je riječ – I koliko teške tamne sjete Moja glava svjetlokosa krije. 17. maj 1913.
***
E pa idite. – Moj glas nemi,
Reči su sve zaludne.
Jer ni pred kim, znano je meni,
Prava neću da budem.
Znam da mi u tom boju pasti,
Divni strašljivče, nije.
No junoša dragi, rad vlasti,
U svetu se ne bijem.
I vas zar osporavao je
Visokorodan stih?
Vi možete zbog drugih
I ne videti oči moje.
Zaslepit neće moj te oganj,
Ni snagu da mi ćutiš...
Demona u meni kakvoga
U večnost ti uputi!
No upamtite da sud ima
Što bije kao strela
Kad sinuće nad glavom svima
Dva krila usplamtela.
11. jul 1913.
S. E.
Ja njegov prsten nosim s izazovom – U Večnosti – žena – a ne na papiru – Previše usko lice je njegovo Slično rapiru. Usta, s uglovima nadole, šutljiva, I veličajnost bola u obrvi. U njegovu licu tragično se sliva Drevnost dveju krvi. Vitak je kao granā vitkost prva. Dva su mu oka – divno bekorisna! – Pod raširenim krilima obrva Ko dva ambisa. U njegovu liku viteštvu sam verna. Vama što bez straha živite i mrete! I svima što u sudbinska vremena Skladajući stance – ka stratištu grete! Koktebelj, 3.jun 1914.
ALJI
1. Bićeš tanak stvor nevini, Prelesna i tuđa svim. Amazonka puna čini, Dama s hodom sa hitrim. Kose svoje ćeš nositi, Na žalost, poput šljema I carica bala biti – I mladih svih poema. Tebi biće sve pokorno, I kraj tebe svako – tih. Bićeš ko ja i, nesporno, Bolji ćeš pisati stih. No hoćeš li, ko će znati, Sljepočice da stiskaš Smrtno, ko što tvoja mati Mlađana ih stišće baš. 5. jun 1914. 2. Već ljubomorna na te – to je Takva, takva ljubomora Da uzbunit od tuge moje Već se moraš. Nesreća moje naravi je U tebi užasno jasna; S nepune si godine dvije Tužna sasma. Bez razmišljanja, sve konjiće, Lutke svijeta sve ćeš baš, Za list iz moje bilježnice I olovku, da daš. S dadama ćeš u svađu ući: Sve hoćeš da radiš sama. I stog što „more ode kući“ – Očaj namah. Ne predaješ se ti, svejedno, Meni s gordim tim pričama O tebi, kad moliš: „Ljubni jednom Njušku, mama“. Ti znaćeš i da sve se smije U meni nekog kada ti Opet nikako ne uspije Cjelivati. Zmaj sam – carevnu oteh! Drakon! Ženik – ženicima sam svim! Ljubomor si noćna, sjaš jako Očima mojim. 6. jun 1914.
***
Bez misli, bez žalbi, i ni s kim u svađi, Ne spim. Ni k suncu, ni k luni, ni k moru, ni k lađi Ne stremim. Ne ćutim da međ tim zidima je jara, A u vrtu – zelēn. Ne čekam odavno očekivan darak I željen. Jutro ni tramavaj što trk zvon mu javlja Radost mi nije. Živim, ne videći dan, i zaboravljam Datum i vijek. Ja na užetu sam, ko zasječenome, Akrobat maleni. Dviju tamnih luna mjesečar i k tome Sjen nečije sjeni. 13. jul 1914.
PRIJATELJICA
1. Srećni? – Ćutite! Teško da ste! Ali Bolje je – neka! Vi premnoge ste, kanda, celivali Otud žal neka. Sve junakinje šekspirskih tragedi- ja u Vas mećem. Vas niko, mlada i tragična ledi, Spasiti neće. Opet ljubavni recitativ – takov Za Vas je zamor! S beskrvne ruke gvozden obruč kako Rečit je samo. Volim vas – greh je nad vama ko tavan Oblak – zbog toga Što ste, prem Vaše sve žeže, ranjava – Bolji od svakoga. Stog što mi, naši životi su razni S tamnim stazama, Za nadahnute sve vaše sablazni, I udes taman. Što moj Demone, Vama, čela jaka, Prosti, rekla sam, Stog što – nad lesom rastrgla se makar! Nema Vam spasa. Zbog tog drhtanja – zbog nečeg – iz snova – Zar mi se ne sniste? Tu je i dražest ironična ova Da Vi – on niste. 16. oktobar 1914. 2. Pod nežnošću plišanog pleda Jučeranji prizivam san. Šta to beše? Čija pobeda? Ko je svladan? Snöva o svemu tom misleći, Svim sam se opet mučila. U tome za šta ne znam reči – Ljubav je bila? Ko beše lovac? A ko ulov? Sve – vražji obrnuto! Sibirski mačak, preduć tmulo, Šta shvati u tom? Taj svojevoljā dvoboj: ko je U ruci bio mač je kom? Vaše je srce ili moje Letelo galopom? Ipak – kakva se to stvar zbila? Šta se to hoće i žali? Tako i ne znam: pobedila? Pobeđena li? 23. oktobar 1914. 3. Danas je bilo jugovije, Kraj prozora prostajah dan. Otrežnjen pogled, slobodnije Grudi, mir mi je opet dan. Ne znam zbog čega. Duša mi je Prosto umorna, može bit, I nemirnu olovku nije Meni se dalo dograbit. I u magli sam prostojala, Daleka dobru a i zlu I tiho prstom dobovala – Zvon jedva čujan – po staklu. Dušom ne bolja i ne gora Od prolaznika prvog – od Sedefnih bara svih gde mora Da prosuo se nebosvod I od ptice koja proleće I od psa čiji trk je lak, Do suza me dovesti neće Ni uboga pevica pak. Zaborava umetnost mila Usvojena je dušom svom, Iz nje osećaj neki silan Topio se u danu tom. 24. oktobar 1914. 4. Obući se beše vam baš Leno i ustat iz fotelje. A dan sledeći svaki Vaš Veseo mojim bï veseljem. Posebno bi zbunilo Vas Ići kasno u noć i studen. A svaki sledeći vaš će čas Mojim veseljem da mlad bude. Vi ste činili to bez zla, Nepopravljivo i nevino. Jer mladošću sam bila ja Vašom koja prolazi mimo. 25. okotobar 1914.
***
I bezumlje i promišljenost, I čast i ljaga, Sve što vodi u zamišljenost – Grdna naslaga, U meni. Sve se sužanjske strasti Na jednu svode. Tako u mojoj kosi sve masti Bitku vode. Naizust šapat ljubavni je Sav znan meni – Iskustvo moje dvadeset dvije – Žal zbijeni! No oblikom – nevino roza, – Šta hoćeš kaži! – Ja sam jedan od virtuoza: Umjetnik laži. U njoj, puštenoj ko loptica, – Hvatanoj snova! – Mojih prababa-Poljkinjica Krv je osnova. Lažem zbog tog grobljima Raste trava, Lažem zbog tog što grobljima Vije mećava. Zbog violine, auta, svile, Plama, zbog samog Jada što nisu svi ljubili Mene samo! Zbog boli što ja nisam nevjesta U ženiha... Zbog gesta i stiha – radi gesta I radi stiha! Zbog nježne oko vrata boe... Zar ne lagati Mogu ako laž glasu mojem Zna nježnost dati... 3. januar 1915.
***
Šta vide oni? Kaput
Na mladalačkoj figuri.
I niko ne zna da skut
Svaki mu sličan je buri.
Oštar, dobu mom slično,
Moj korak je odlučan, mlad.
I moja sva pravičnost
U tome mom hodu je sad.
Navek je otić meni
I mislim da dan proleća
Mog će i moje seni
Lude tog trka se seća.
Takva je laska sav zrak
Da brzinu si udvojih.
Nema vetra, no ipak
Sad iznad prama je mojih.
Za tremom proleće trem,
Pored svet leti sav. Ovo
Lice što imam znadem.
Danas je ono surovo.
Ko ptice ponoćne glas
Prodoran trk je što leće.
Osećam da u taj čas
Čelo mi oblake seče.
Vaznesenje 1915.
Ruska pjesnikinja Marina Ivanovna Cvetajeva, rođena je 1892. godine. Pored poezije, pisala je biografske eseje, književnu kritiku, a bavila se i prevođenjem. Njena prva zbirka poezije, pod nazivom Večernji album, objavljena je 1910. godine. Napisala je preko 2.000 pjesama koje govore o periodu prije revolucije, te iz periode egzila u Parizu, Berlinu i Pragu. Izvršila je samoubistvo 1941. godine. Kuća u kojoj je živjela u Moskvi, danas je pretvorena u muzej koji je posvećen njenom životu i djelu.
4,616 total views, 2 views today
