Goran Samardžić
Srna na tapiseriji
Red
Još malo, majko.
Strpi se u toj mračnoj stalaži
Gdje su te ubacili golu i bez zlatnine.
Ja sad pričam s tvojim ostacima
Nadnesen ko znak pitanja.
Nema nam rastanka.
Pupkovina je tanja od konca za zube
Il lastiša kojeg si preskakala ko mala.
Ne boj se, mama.
To te samo sin drži za ruku dok mu od nje
Ne ostane gola rukavica.
Mi smo ti isto ono dijete i ista ona majka
Što zaheftani odlaze i u WC
Puštajuć vodopade za sobom.
Jedno lijepo i skladno čudovište
Za kojim su se ulicom zakretali
I najpristojniji.
Šaputalo se po gradu
Lijepa ko ti, voljen ko ja.
Tupe makaze bjehu u babice
Dok nas je razdvajala
I mislila svoje misli.
Ne boj se, dušo
Samo polako
Kroz pamuk i lišće.
To su ti livade, ma to su ti livade
Pune nasmijanih patuljaka
S licem ostarjelih beba.
I cvijeće, pa da i cvijeće
Kud bi mi bez njega.
Teolozi lažu
Filozofija sumnja
A ja očajan nagađam.
Prisutna na pijaci u pozorištu
Na baletskim vježbama s visuljkom na boku,
Mnome.
Radimo špagu i propinjemo se do plafona
Dok nam prsti ne poplave.
Nikad na me kandža samo šapica
Samo šapica, majko.
Ne boj se više.
Pa ti si samo ono dijete
U bundici i kapici s fotografije iz četrdesete
Što s loptom pod miškom čeka svoj red.
Svoj red.
Otkucavanje
Pleši sad majko.
Nisi više starica sa šeširom
Što mili kroz kadar
Grleć tašnu pod miškom.
Tu ti nema lopova
I raznih vrebača na nemoć
I voća na komad
I mjesečne karte.
Samo tata izmožden dosadom
S leptirom
Na reveru.
Puška mu topla još od svjetskog rata
I sve je labavo, raskopčano i odavno
Van stroja na tati
I demodirano.
Slamčica mu međ usnama mjesto cigare
Jer tamo nema pušenja.
Druga su onde uživanja.
Pleši sad, majko.
Anđeli ti vratili kroj
A sluge dotegle vijke,
Posebno oko struka i bokova.
Od tebe će ruke odskakat
Ko od doboša.
Na nogama ti pantofne
Ne teške pegle starosti,
A haljinica pokriva najnužnije.
Poželjela si lakoću, lebdenje
I udivljenje, mama.
Muka tvoja je ostavljena na zemlji
Da je milujem i vrebam joj
Zadnji signal.
Tik tak…
Obdanište za zauvijek
Slijepi miš od preko tone
Raširio mesnatu pelerinu
I ne da nam proć.
Preko puta sova s rejbankama
I zec u skijaškoj opremi
Buše karte za prevoz.
Ovce bleje
Ploveć nebom
Pune helijuma.
Čudni su i svi ti padobranci
Što mile na gore,
Ne veći od korneta.
O nek se malo poigra
I zaboravi ova majka
Blagog oka koju mi uzimaš.
Ona je samo zborano dijete
Koje dovodim u obdanište.
I ostavljam.
Baš ostavljam.
Šifra
Sad si ranjen i teturaš po kući.
Imaš svoj ćošak za plakanje i pušenje.
Kad te spopadne jutarnja jeza
Misliš eto je
Dira me onim što ima
I čim može.
Na prozoru svraka
Odjenuta u svečane kombinacije
Lakiranim kljunom
Kucka neke šifre.
Si-ne.
Si-ne.
Pismo Joci (1961 – 2020) u Beograd
Jovan Radojević (1961–2020)
Sutra brate Jovane ustaje
Umiva se i pere zube
Jedno siroče
Od 60 leta.
Puši, pije i poplakuje.
Učestvuje malo poljuljano
I dalje u životu.
U zemlji rata, grobova
I masovnih silovanja
Najzad nešto
Što me se lično tiče.
Umrla mi majka, Jole.
Ovaj bol ovde tolko ne važi
Pa nek me tamo sačeka.
Dolazim da se isplačem.
Tavan na nebu
Dijelili smo i strah od mraka.
Ja i moja mati.
Malo meni malo njoj.
Jednom smo u doba Tita
Trčali kroz park kod skupštine
Jer je bio mračan.
Bože kako je mama trčala.
Ljepše od svake srne
Na tapiseriji.
I lakše.
Jel mama ovako izvajana i čarna samo za mene
Il i za ostali svet?
Ma nema veze
Nek se dijele i majke.
Pri kraju kroz isti park ja vodim nju.
Ponekad i vučem.
Sidrom paramo dno života.
Od one srne ostale su oči
I savršeni muzejski gležnjevi
Umiru majke svakog dana
Jedna od njih je danas moja.
Jutro
Polako se kreće u pogon.
Budi se žena budi se ćerka
Bude se sin i kuče.
Tri, četri užasno razgalamljene ptice
Mačuju se kljunovima
I škripe po simsu.
Ja sam odavno budan.
Još samo da ustanem.
A pod jorganom erekcija.
Bože čemu li služi.
Imaš pedeset i kusur
Imaš pedeset i kusur
A osto si bez nečeg.
Više u životu
Nije važno koji je dan i godina
A nije ni bilo.
Rodio se
Živio
Mlitavo prošo kroz škole
Zapamtivši
Najnužnije.
Uvijek loš i površan đak
A veseo drug.
Pio, jeo, pošo, došo…
Zijevao.
Gutao muve.
Žena će se, djeca će se
Ko o dišuće truplo
Spoticati o tebe
A onda
Zagurati u ćošak.
Ma i odatle se može voljeti.
Soko u rukavicama
Epski sam tip
Prisutan sve rjeđe i u muzejima.
Ljubav je za me rat
U kojem se tuče perima
I mačevima od pliša.
Od zamke na travi
Pričinja se palo gnijezdo.
Od goruće šibice
Požar.
Da mi
Gola cura s indexom bane u kabinet
Pomislio bih da me voli
Nikako iskorišćava.
Ne.
Vuk možda ne i samac
Možda mu vučica
Još nije doputovala
Iz gostiju
Ponosno hodeć
Pred debelim repom
Da primi vučije
Dlakavo izvinjenje.
Možda će ga vučići
Opet golicati
Mekim šapama
Na prvom snijegu.
I lickati jezikom.
Partizani među koje se umuvo moj otac
Da uveća gužvu
Ubiše jednom prabaku ove vučice
I simbola za poljuljan brak.
Osta jedno štene mekše od šala
I dječije rukavice
Da se klupča
I cvili
I doziva bolje prilike.
Moj jadni lijepi i donekle pametni otac
S ovcom crnog runa na glavi
Unese sve ideale u odrastanje vuka.
Al vuuuuk kad napuni godinu odhuji s vetrom
I ostavi zimi
Da mu hladi leđa.
Ko ovdje kom bježi u hladnoj noći
Dok vjetar falšira a zvijezde trepću ko žmigavci?
Ko?
Otac od vuka il vuk od oca?
Džaba tuguješ za mladim vukom
Debelog krzna.
Nisi bio ni gladan ni žedan ni siroma.
Tvoj sin te učini takvim
Radi efekta u poeziji što je piše da se opere
Od sramota u životu.
A tamo piše, a tamo piše…
Ma dopiši sam…
Ko nikad nije slago nek prvi baci kamen
Kišu kamenu.
Aha.
Fju fju fijuču meteori i promiču kroz
Ranjenu orbitu.
Eno i vuka na zemlji
Ukočio se.
Oću li ostati živ
Oću li ostati živ
Pita se simbol za moj ranjeni brak.
Nije on punjen lijepkom i slamom
Već čistom nadom.
Ljubavi ljubavi… moooolim
Krčim kroz tufer pun scenske krvi i boje.
Ja ovo u mislima ležim i privlačim sažaljenje.
Glumim smrt na čekanju.
Ostala mi je još koja godina, godinica
Decenija, decenijica
Frtalj možda nekog vekčića.
Još.
Ljubavi ljubavi glasnije i možda malo mekše
Čuje se iz kuhinje opremljene svim spravama
Za zatomljavanje žeđi i gladi.
Ti udišeš istinu a izdišeš laž kaže žena
Ljepša od violinskog ključa
A draža pogotovo.
Vidi nam parketa
Vidi krasti od vlage
Mašina za veš samo što ne išeta iz kupatila u hodnik
I zaigra tvist.
Toliko se trese.
Neki misle da sam s tobom zbog love.
Zbog mladosti i ugleda sigurno ne.
Bože konja kaže drug iz Beograda
S rakom jaja.
Kući lipicaner
A on izašo na zimu da jebe magare.
Iaaaa.
Molim o molim odazivljem se umiljato.
Ko tebe zove uopšte?
Kaže žena, žena ljepša od violinskog ključa.
A draža pogotovo.
Zovem Milu.
Daj tati jabuku.
Ja sam taj tata.
I krivac.
Doskakuje ćerka na mačijim šapama
Najbolje što se moglo izvesti iz nas
I jabuka.
I u smrti ću vas voljeti
Izvalim patetično.
Bez nje možda nema poezije.
Bez patetike.
Slobodno plači u pjesmi, natopi je.
Ova pjesma je moja pelena.
Noć ponoć
Plovim kroz noć
Neprimjetan i lak kao iskusan konobar.
Posle pijem pušim
Tresuć žar na devojačko golo rame.
Odvratno, zar ne?!
Sreća pa izmišljam.
Kad me primijete
Samo što ne zamašem repom i pišnem od sreće.
Volim ljude bez mjere i smisla
Svakom sam dobrodošla klupa
Da odmori dupe.
Evo ga i lokalni velikan
Manji za broj kad mi dođe u goste
Širi ruke.
Tople lopate za hleb.
Pipa mi plećke, ramena, ruke.
Čudi se mošusu koji vučem godinama
Ko bukagije.
Oppp opp navlačim rukavicu
Svog sebstva na njegovo sopstvo
I prianjam mu nesreću
Ko erekciju uz bok.
Cmoook cmooooookkk
Razvlačim pantljičaru prijateljstva
A bakterije lete i pune život radošću.
Ne samo njom.
On je slavu bar zagolico,
Taj moj pa recimo prijatelj
I ona mu se dobro podala
Još u prošlom vijeku.
A ja – JOK.
Samo sam je pecno za butku i pobjego
Brzinom lopova u noći.
Nezamislivo mi bješe da pored svega
Još i slavan budem.
Plovim kroz noć
Neprimjetan i lak ko iskusan konobar
I sviđam se ljudima.
Svakom sam dobrodošla klupa
Da malko odmori dupe.
Dobro, o dobro
Što zemlja, fina bivolica
Trpi moje jadno kljucanje
I što …
Ma ništa.
Lake note
Po vratu
Mile prsti
Vješti u svemu
Osim u pletenju
I očuvanju kućnog mira.
Strašno su bezobrazni ti prsti
Tanji od grančica za potpalu
Lutkinog kamina.
Tek se učim ko iza njih stoji
I golica se
Golica.
Seobe
Stvari su dignute na kamion
Emocije razaslane
Ker nahranjen i pušten
Grobovi samo poglednuti.
Srećo ako si ovo ti
Dobro si kamuflirana.
Kaljeva peć
Ne plane odmah al drži toplotu.
Možeš se
Grliti i s njom.
Tetke
Svaki put kad neku vozim kući
Pomišljam da je zadnji put.
Taksiste ovakve misli ne muče.
Oni svakog drugog voze tako.
Zadnji put.
Odskora najstarije više nema.
Umrla il kako se kaže
Preselila.
Uvijala mi u pelir djela Perl Bak
Da ih ne umackam dok čitam
I mazala preko raspusta debelo kriške.
Pored majke, tetke, sestre, komšinice
Godinama i direktorica Zavoda za izgradnju
I planiranje.
Moja tetka…
Mirišu na rižu i paru davne strane
Američke nobelovke u tvrdom povezu
I podsjećaju na ferije od pre pola vijeka.
Osta za tetkom kuća bučna ko stadion
I nepotrošeno sljedovanje.
Tri etaže unuka, unučica, snaja
I lavine mekšine.
Sve posloženo i nezarozano
Po potrebi uštirkano.
I njen stari šofer poslije dženaze osta
S kožnom kapom u ruci da lamentira –
Za Mirhina doba, Mirhina doba.
Moja tetka Misa je voljela da se smije, radi i druži.
Uvijek u gužvi i honorarno aktivna.
Rijetko baš sama.
Da je vjetar
Kikot bi joj vitlo
Debla po zraku.
Uoči infarkta
Popila sa sinom kafu s kockom
A drugi joj doturio češalj.
Nema šanse da se u Tvoja predvorja
Ode neuredan i nezaslađen
Bez premaza karmina
I mirisa za uhom… Ne.
Ni zadnje riječi moje tetke ne bjehu
Velike i teške za odgonetanje
I vrijedne navoda.
Ostaće u krugu najbližih
Da im vlaže oči.
Moja tetka Enisa zvana Enka
Mojoj majci Belkisi zvanoj Bela
I tetka Lejli zvanoj Lela
Priča kako je sanjala Misu tj. Mirhu il Merhunisu
Moju najstariju tetku:
“Dade mi ključ od kola
I pozdravi vas.
A ključ vruć.
Samo što ne peče.”
“Kog prvog je pozdravila?”
“Tebe”, kaže mojoj majci
Što je očekivano i po redu.
“Bogami me požuruje
Dosadno joj tamo.”
Tišina je u kući gdje se uvijek
Veselo i pošteno živjelo
A dani nizali ko bamija.
I sanjani ključevi ne odišu stravom
Već zveckaju.
Zveckaju.
5,355 total views, 2 views today
