Rekla je: Piši mi.
On je uzeo sve olovke, sve papire i pisao, pisao. Bibliotekarka je u čudu gledala prošarane stranice knjiga i pozvala zaštitare. On je pisao, a oni su ga izbacili na ulicu.
Rekla je: Piši mi.
Uzeo je kantu, uzeo boju i kistove, stao pod njenu zgradu i pisao, pisao. Stanari su bijesno komentirali uništenu fasadu. On je pisao, oni su zvali policiju. On je i dalje pisao, oni su ga zatvorili.
Rekla je: Piši mi.
Žiletom je pisao po zidovima, po stropovima, po vratima. Pisao je po rukama, po trbuhu. Stražari su ga hladno gledali i pozvali bolničare. On je krvavim rukama pisao po krvavim nogama, oni su ga odveli u ludnicu.
Rekla je: Piši mi.
I svi su pisali. Bolničari, pacijenti, doktori, posjetitelji, čistačica, portiri i kuharice. I on je pisao.
Netko je pitao: A što pišemo? Netko je pitao: Do kada ćemo pisati? Pitali su još i kome pišu i zašto pišu.
On je rekao: Ne znam, rekla je: Piši mi.
Pitali su: Sanjao si?
Rekao je: Možda!
Edi Matić
Photo: Amer Tikveša
Napomena urednika:
Pjesma je objavljena u posljednjem broju Novog izraza do kojeg možete doći u prostorijama PEN Centra BiH.
12,825 total views, 3 views today
