Piše: Mehmed Đedović
Godina je 45′.
Selo Svojat.
Doktor Selim se spremio da krene u Sarajevo na nekakav važan sastanak. Pozvalo ga i on nije mogao odbiti poziv.
Na prozor stare kuće izašla mu žena, ljuta jer nije uspjela da ga odgovori od puta. Viče žena, kune, ali bez rezultata pa joj još više krivo. U jednom momentu kaže:
-Idi, da Bog da se ne vratio… Oči te moje više ne vidjele… Dabogda ovo, dabogda ono…
Dobrodušni Selim sluša i ne može da vjeruje šta čuje. Kakve raznovrsne gadosti izlaze iz tih usta, da za to treba imati talenta.
Psuje žena i dotiče se onoga za šta bi mnogome trebalo po dosta da se sjeti.
Sve do sad se Selim pitao za šta li je Bog nju stvorio i nije umio odgovoriti, sada zna.
Za iskrenu kletvu treba da se poklope neki tanani uslovi da bi se ispunila. Valja prvo da je sočna. U momentu kada je izgovorena, moraju se sjediniti tajanstvene sile ljudskom oku nevidljive. Da je iskrena i zlonamjerna. Da bi onaj koji kune bio spreman na sve da se ona ispuni.
Kletva je to… Nije šala…
Tako se njena kletva primila i otišla da traži onoga prema kome je upućena.
Kada nikoga osim dobrodušnog Selima nije pronašla, bila je zbunjena. Selim na putu, umoran, gladan, iznemogao, pa još pomaže nekoj ženi da se porodi u jednom zabačenom selu, pod krovom trošne šupe, kasno te noći. Nema ko drugi, da on nije naišao, bi dušu ispustili i dijete i majka mu. Ovako se rodio zdrav i kočoperan kitonja, na radost oca koji ga neće vidjeti još godinu dana, jer rat je.
Onda se, zbunjena vratila onim ustima iz kojih je upućena. Otišla je hitro, kao strijela, željna da se obistini, da zaledi, da unesreći, pa kad nije našla plodno tlo, dovukla se nazad, do istog mjesta sa kojeg je puštena u svijet.
Tu je sačekala da se obistini. Ne onako kako je neko želio da bude, nego kako je moralo biti.
Sutradan upadne razbijena grupa četnika koji se povlače prema Bišini. Gladni, prevrću i traže hranu. Jedu brašno, zrio kukuruz, jedu sve što pronađu.
Jedan od njih prevrnuo košnicu i rukama vadi med iz nje, ne obazirući se na ljute pčele koje su ga izbole. Glad je jača.
Ona žena opet na prozoru, galami jer ne zna drugačije.
-Pu pogani… Dabogda vam prisjelo. Jebo vam pas mater… Pu, pu, pu…
Onaj jedan bradonja okrene prema njoj šmajser i kratkim rafalom prekine njenu viku.
Ubi je.
Gladan na oči ne vidi.
Godinama je Selim prolaznicima i gostima pokazivao rupe od kuršuma na drvenim gredama.
Nije uvijek onako kako neko misli da treba biti. Žena čovjeka, kao što je i naslutila, ne dočeka s puta.
Otišla njena kletva i vratila joj se, kao da kaže:
Evo mene…
