In memoriam Goranu Simiću

Piše: Goran Samardžić

Dragi Simke

Pišem ti s moje strane svijeta. Slovima sitnim ko bube. Bez redakture, korekture i lekture. Na jeziku – štokavskom. Našom ovisnošću.
Mnogo mi je žao što si umro. Da si se odvažio na to javio mi je Mile Stojić. Prije nepun mjesec dijelili smo kafanski stolić na Alipašinom polju, veličine tepsije i upijali sunce. Sa po kerušom pod stolom. Malo se opijali, malo upijali. I ogovarali. Pušili se od ogovaranja. Ti kroz svoju lulu, ja kroz cigaretu. Ogovarali žene. Ej žene! Naše opsesije i polubožanstva. E pa živele i mimo nas. Trebali smo se čuditi početku, ne kraju priče. Bili smo im divne, prolazne stanice, van voznog reda. I mira.
Dragi Simke. Da sam znao da te gledam poslednji put izabrao bih drugu temu. Presudniju po čovječanstvo. Nešto u skladu…Al’ mi nismo od sklada, već od njegovih suprotnosti. Teško se izgurati s puta života. Sam. Ostaviti genitivnu metaforu s vonjem na mladost. Pa to čine drugi. Mlađi. Ljepši. Ali nikad toliko mlađi i ljepši od nas. Tebe druže napusti život, mene za početak gramatika i smisao za stvarnost.
Volimo te.
Čuješ li?!



Goranu Simiću

Ovu pjesmu
Pišem na kuhinjskom zidu.
Sin mi zaposjeo laptop.
Ima vremena do krečenja
I pobojavanja
Starog života.

Grad je ovo invalida.
Trećina stanovništva je ranjena.
Ja sam se samo dod’o.
Iznajmio na privremeno.

Kad grane sunce izmile
I prodišu.
Ima nas u svim bojama
Pa i u dezonu gušterske kože.

Pije se pivo, ismijavaju rane
I ideali.
Glasačke mašine.

Trpi nužda.
Tajno nosa pelena.
Ujutro laka
Navečer teža od olova.

Tiho hoće da se opaše dinamitom.
Da nestane
I učini da još neki nestanu.

Mašta nema granice.
Pedeset mu godina
A sjedi upišan.

Tajkuni parkiraju lakirana čuda
Zatamnjenih stakala.
Oni štake i invalidska kolica.

Tajkuni se namnožili.
Pustili mlađ u promet.
Nije ih briga
Što ih mrzimo.

Mlađ
Lijepa i mirisna
Sa Roleksima
I pačijim kljunom
Nema odnos sa svojom srećom.

Mlađ misli da je ovo
Normalno.


Kad je ko dig’o revoluciju
Bez noge i ruke
I pola stomaka.

Kad su grablje
Nadvladale top?

Jozi Hrvatu
Tenk grokće u snu.
A Mahiru hilikoperska elisa
Išišišava kosu.

Priš’o uz padinu
Skoro do trepavica.
Ogromni vilim konjic
Ne igračka..

Pilotu lice
Ko sa reklama.

Teško se sa drvenom puškom
Dobije rat.
A i trpi mir.

Meni lično
Nije do rata.

A ni do ovakvog mira.
Ne znam…
Gorane.

 325 total views,  8 views today

Komentariši