Objavio Sekretar Vijesti8 Oktobra, 2024 In memoriam Goranu Simiću Piše: Goran Samardžić Dragi SimkePišem ti s moje strane svijeta. Slovima sitnim ko bube. Bez redakture, korekture i lekture. Na jeziku – štokavskom. Našom ovisnošću.Mnogo mi je žao što si umro. Da si se odvažio na to javio mi je Mile Stojić. Prije nepun mjesec dijelili smo kafanski stolić na Alipašinom polju, veličine tepsije i upijali sunce. Sa po kerušom pod stolom. Malo se opijali, malo upijali. I ogovarali. Pušili se od ogovaranja. Ti kroz svoju lulu, ja kroz cigaretu. Ogovarali žene. Ej žene! Naše opsesije i polubožanstva. E pa živele i mimo nas. Trebali smo se čuditi početku, ne kraju priče. Bili smo im divne, prolazne stanice, van voznog reda. I mira.Dragi Simke. Da sam znao da te gledam poslednji put izabrao bih drugu temu. Presudniju po čovječanstvo. Nešto u skladu…Al’ mi nismo od sklada, već od njegovih suprotnosti. Teško se izgurati s puta života. Sam. Ostaviti genitivnu metaforu s vonjem na mladost. Pa to čine drugi. Mlađi. Ljepši. Ali nikad toliko mlađi i ljepši od nas. Tebe druže napusti život, mene za početak gramatika i smisao za stvarnost.Volimo te.Čuješ li?! Goranu SimićuOvu pjesmuPišem na kuhinjskom zidu.Sin mi zaposjeo laptop.Ima vremena do krečenjaI pobojavanjaStarog života.Grad je ovo invalida.Trećina stanovništva je ranjena.Ja sam se samo dod’o.Iznajmio na privremeno.Kad grane sunce izmileI prodišu.Ima nas u svim bojamaPa i u dezonu gušterske kože.Pije se pivo, ismijavaju raneI ideali.Glasačke mašine.Trpi nužda.Tajno nosa pelena.Ujutro lakaNavečer teža od olova.Tiho hoće da se opaše dinamitom.Da nestaneI učini da još neki nestanu.Mašta nema granice.Pedeset mu godinaA sjedi upišan.Tajkuni parkiraju lakirana čudaZatamnjenih stakala.Oni štake i invalidska kolica.Tajkuni se namnožili.Pustili mlađ u promet.Nije ih brigaŠto ih mrzimo.MlađLijepa i mirisnaSa RoleksimaI pačijim kljunomNema odnos sa svojom srećom.Mlađ misli da je ovoNormalno.Kad je ko dig’o revolucijuBez noge i rukeI pola stomaka.Kad su grabljeNadvladale top?Jozi HrvatuTenk grokće u snu.A Mahiru hilikoperska elisaIšišišava kosu.Priš’o uz padinuSkoro do trepavica.Ogromni vilim konjicNe igračka..Pilotu liceKo sa reklama.Teško se sa drvenom puškomDobije rat.A i trpi mir.Meni ličnoNije do rata.A ni do ovakvog mira.Ne znam…Gorane. 325 total views, 8 views today Preporučite prijateljima putem ovih servisa: Facebook Twitter Pinterest Google + LinkedIn Email Bio Najnovije Sekretar Najnovije objave od Sekretar Kader Abdolah: “Prije nego što bude kasno” ONCE UPON TIME IN ZAGREB “O NEKIM SPOREDNIM STVARIMA” PREDRAGA FINCIJA PrethodniNarcis Saračević gost Književnog kornera Pročitajte još Narcis Saračević gost Književnog kornera NEKROLOG POVODOM SMRTI PJESNIKA GORANA SIMIĆA (1952 – 2024) PREMINUO BH. PJESNIK GORAN SIMIĆ Komentariši Poništi odgovorMorate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Elvedin Nezirović: Otac Kada je otvorio oči, napolju se još nije bilo u potpunosti razdanilo. Na natkasni pored uzglavlja napipao je mobitel: bilo je pola sedam. Izvukao…