Nenad Veličković
Odluka
Znao je da će ovaj dan doći, tačno ga je predvideo i nije ga iznenadio, ali mu se sad odjednom činilo da nije učinio sve što je mogao da ga odloži. Iako je odluku doneo davno, i živeo u miru s njom, sve do danas ponašao se kao da ona nema veze s njim, kao da je neko drugi na tom školju i kao da će sutra sve biti isto kao danas.
Zapravo, i biće. Probudiće ga časovnik navijen da zvoni u cik zore. Požuriće da isključi agregat i da se vrati u postelju, dok je još topla. Možda će ponovo uhvatiti san, kao vetar u jedro, a možda će se još kratko prevrtati u plahtama pa onda izaći da se umije i obiđe vrše. Tako će mu početi dan, kao što je počinjao prethodnih šest meseci, ako bi jutro bilo blago i pitomo. A ako noć bude olujna, rastrčaće se po školju da napuni bačve kišnicom i da pokupi otpad koji su talasi naneli.
Otkako je rat počeo nađe se u tim naplavinama svega, a ponajviše mornarskih stvari, sa potopljenih konvoja: krpa, zastava, razbijenih sanduka, komada užadi, čak i poneka konzerva… Sve bi sagorivo sušio i onda ložio i na tim vatricama kuvao supe ili pekao ribe, štedeći i tako.
Brodove je viđao retko, danju, za najbolje vidljivosti, a još ređe noću, kad bi jedino svetlo u krugu od 30 milja bio signal s njegovog svetionika. Rat je besneo iza horizonta, ali on ništa nije znao o ishodima bitaka, o pobedama i porazima. Radio nije palio, i uopšte, osim za signalno svetlo, ni za šta više nije trošio struju. Nije znao koliko će sve trajati, ni kada će i hoće li s kopna stići nove zalihe. Sa hranom je stajao dobro, zahvaljujući vršama i plimi. Kišnica se prokuvana s travama mogla piti kao čaj. Ni u čemu nije oskudevao, zahvaljujući štedljivosti, osim u nafti, koje je u poslednjoj isporuci bilo najviše.
Ali ona se od svega, iako je nju najviše štedeo, najbrže trošila. Još nekoliko nedelja i neće je više biti ni kapi. Posle toga paliće vatru, kao u stara vremena, ali ni to neće trajati dugo. Mesec, ili najviše dva. A posle toga njegov boravak ovde neće više imati smisla.
Danas, još samo danas, nafte ima dovoljno za plovidbu čamcem do kopna. Niko mu to ne bi zamerio, da večeras ne upali agregat, ostavi pučinu bez svetionika, i da s povoljnom strujom isplovi u zoru. Čak su mu i dali takva uputstva opraštajući se, kad je odbio da s njima napusti školj. Ovo je za povratak, rekli su, ako ne dođemo. A nisu verovali da hoće, jer je počinjao veliki rat, jedan od onih koji se dugo pripremaju i još duže završavaju.
Možda su u tom ratu, pomišljao bi prethodnih meseci, dok se današnji dan primicao, svi oni poginuli, a luka izgorela, i sada više niko, tamo na kopnu, ne zna za njega, i jednom, kad se ipak završi taj rat, ako se već i nije završio, niko neće požuriti ovamo. Iako će naposletku i svetionik doći na red u sećanjima, kad se ponovo otvore morski putevi, i kad kapetani uzalud budu tražili svetlo na mračnom horizontu.
U svakom slučaju ostajanje je bilo bezizgledno, i ustupajući ponekad nadi bio je
isplanirao povratak, iako je odluku bio već doneo davno. Pomno je proučio karte i peljare, kretanje struja, pravac vetrova, dugo računao i crtao, i najzad odredio kurs, ni najkraći ni najbrži, nego čudan i zaobilazan, kakvim niko nikada sa ovog školja nije otplovio na kopno, ali takav da se stigne s najmanje utrošenog goriva. Sa tačno onoliko koliko ga je danas preostalo u zalihama.
Zagledan u praznu pučinu, mesecima, zamišljajući današnji dan, ili vadeći iz mora stvari stradalih, da ih osuši i zapali, kad agregat jednom ostane bez nafte, pomišljao je da možda njegov svetionik ima veze s tim potapanjima, jer svi ti ratni brodovi, krstarice i podmornice koriste njegovo svetlo za svoj smrtonosni posao. Ali bi na kraju samo odmahnuo glavom, odbacujući misao da se zlo hrani svetlom. Svetionik je kao zvezda u noći. Za njega niko neće reći da je čovek koji je ugasio zvezdu.
Bilo je mnogo načina, zaista, da se odloži sutrašnji dan. Ali takvi dani, kad čovek i odluka postanu jedno, ne mogu se odlagati unedogled. Naravno da bi mogao upaliti vatru umesto agregata, danas, i spreman za povratak ostajati ovde dok ima šta da gori, i dok ima čime da se potpaljuje. Možda bi to zaista bilo mudrije. Možda bi neko učinio i tako.
Ali on je odluku doneo davno.
Objavljeno u okviru projekta PEN Centre of Bosnia-Herzegovina: Achieving On-line Presence, finansiranog od strane PEN International.
6,366 total views, 3 views today
