Piše: Jasna Šamić
Skoro 500 romana samo ove jeseni, tačnije samo u septembru objavljeno je u Francuskoj, još tačnije: u Parizu, i to samo u nekoliko velikih izdavačkih kuća. Ostale izdavačke kuće se i ne broje, ne broje se ni romani koji će izaći malo kasnije, ili su štampani početkom godine i u proljeće. Da, ne brinite, kritičari su baš sve pročitali!!! Hahaha! Ali su nahvalili ono što se u ovom času mora nahvaliti. I drugi će se bukvalno prostrnirati pred tim hvalospjevima. Nigdje kritičkog mišljenja, a svaka primjedba smatra se, naravno, zlobom. Nemamo više pravo ni na vlastiti ukus, ni na ono što se nekada zvalo univerzalne vrijednosti. Nekad se govorilo: samo će vrijeme pokazati šta zaista valja i šta će ostati od literarnog škarta. Ali više nije tako. Ako te mašina sada ne uhvati, neće nikad. Literatura, to jest knjiga, postala je prodajni artikl kao krompir, i gore od toga: poželjeno je uz to da početnik bude mlad i već ovjenčan svim nagradama.
A svi su formatirani! Posebno oni koji se štampaju u velikim kućama.
Ipak ćemo, barem neki od nas, sve provjeriti i reći šta mislimo, pa šta košta da košta… Meni je odavno svejedno za tuđe mišljenje. A nema tajne kako uspjeti u Parizu: nikad ne govoriti istinu, nikad biti ironičan, nikad biti slobodan, nikad izazivati osjećanja, nikad biti protiv politički korektnog. Drugim riječima: zaboravite Gazu, pišite o Putinu, o bubamarama, leptirićima i džihadistima, istovremeno bivajući protiv muškaraca općino, a na strani (svih) žena, i naravno, pogurani od energičnog press-atašea… Što je knjiga više šuplja i beskrvnija, to je uspješnija.
Na prvu i jedinu tv emisiju o literaturi, La grande librairie, Velika knjižara, pozvano je nekoliko već propslavljenih autora. A to su :
Emmanuel Carrère, rođen 9. decembra 1957., koji je i scenarista i režiser.
On je sin direktora osiguravajućeg društva Louisa Carrèrea (1928–2023) i političarke, istoričarke i akademkinje Hélène Carrère, poznate kao Hélène Carrère d’Encausse (1929–2023). Na tome je izgradio najveći dio svog uspjeha. Njegova majka je, prije nedavne smrti, bila i predsjednica Francuske akademije. Bila je prilično neprijatna žena, koja je gajila velike simpatije prema Putinu i našim četnicima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.
Njen uspješni sin je studirao političke nauke u Parizu, a potom je službeno odmah poslan u Indoneziju, gdje je „na nacionalnoj službi u oblasti saradnje, uglavnom podučavao francuski jezik“. Karijeru počinje kao filmski kritičar u poznatim magazinima, a potom objavljuje i svoju prvu knjigu Werner Herzog 1982., a prvi roman, L’Amie du jaguar, 1983. u izdanju Flammarion.
U januaru 1993. Carrère započinje pisanje knjige o slučaju Jean-Claude Romand, o lažnom ljekaru koji se decenijama predstavljao svima, pa i supruzi i roditeljima kao. diplomirani liječnik koji radi u Svjetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO). Kada je njegova laž otkrivena, ubio je prvo roditelje, a potom i cijelu porodicu. Zatim je navodno pokušao samoubistvo. Proveo je dugo godina u zatvoru, a nedavno je i danas živi u manastiru sa časnim sestrama, predan Bogu. Carrère je knjigu o ovom ubici završio tek sedam godina kasnije, objavivši je pod naslovom L’Adversaire (Neprijatelj), što označava prekretnicu u njegovom književnom radu. L’Adversaire također prikazuje proces stvaranja djela koje, po mišljenju kritike, „ostaje ključni dio njegove produkcije, a uspjeh kritike i čitalaca uspjeh nije izostao“.
Devedesetih godina započinje i karijeru scenariste, adaptirajući vlastite romane poput L’Adversaire i La Classe de neige, prije nego što se upušta u režiju s filmovima Retour à Kotelnitch i La Moustache. U romanu Un roman russe (ruski roman, 2007.) govori o svom djedu po majci.
Nagrađen je 2009. nagradom Renaudot za romanizovanu biografiju pisca, disidenta i političara Édouarda Limonova, s kojim je proveo tri sedmice u Moskvi tokom pripreme knjige. On je u bivšoj Jugoslaviji poznat po tome što je skupa sa Karadžićem pucao iz topa po Sarajevu sa Trebevića.
Potom pisac Carrere objavljuje knjigu Le Royaume, Kraljevstvo, priču o nastanku hrišćanstva. Njegova knjiga Yoga (2020), o vlastitoj depresiji i boravku u ludnici Saint Anne, takođe je bila vrlo dobro primljena, osim od bivše supruge koju je uvrstio u roman i prekršio ugovor.
Godine 2000. podržao je na izborima autora krajnje desnice Renauda Camusa.
Ovih dana kritičari slave njegov roman Kolkhoze (Kolhoz) P.O.L, 2025, pa je među prvim slavljenim djelima ove literarne sezone, pozvan da priča o tom djelu o ruskoj sagi, svojoj majci i njenom bivšem životu Ruskinje porijeklom iz Gruzije, na prilično dosadnoj emisiji La grande librairie, gdje autori toliko brbljaju o sebi i toliko su narcisoidni da je teško poželjeti išta da pročitaš od njih. Rijetko se nađe neki izuzetan pisac; meni je u najboljem sjećanju ostao Gérard Depardieu, koji je najzanimljivije i najjednostavnije govorio o knjigama koje voli, o svom životu, pa i o tome kako se konvertirao na islam i nekoliko godina klanjao pet namaza dnevno sa svim rekatima.
Druga osoba koja je pozvana na prvu TV emisiju iz literature ove jeseni je, skupa sa još tri žene pisca, Catherine Millet. Dakle, ukupno četiri žene i jedan muškarac. O njima je prvi komentator, jedan francuski čitalac, na Facebooku nakon najave ovih autora na toj emisiji, rekao:
«Marre de ces écrivains autocentrés, et je n’ai jamais beaucoup aimé la personnalité de cette femme» – „Dosta mi je ovih egocentričnih pisaca, a nikada mi se nije svidjela ličnost ove žene.“ (Mislio je C. Millet.)
Catherine Millet, rođena 1948. u Bois-Colombesu, je francuska kritičarka umjetnosti, kustosica i spisateljica, proslavljena svojom autobiografijom La Vie sexuelle de Catherine M. (Seksualni život Catherine M.), i angažmanom u savremenoj umjetnosti. Dio svoje prepoznatljivosti stekla je takođe zahvaljujući sovjim roditeljima, naročito ocu.
Catherine Millet započinje profesionalni život kao kritičarka umjetnosti 1968. godine, a svoju prvu knjigu L’Usage du Monde objavljuje 2002. Poznata je i po monografiji sa svojom fotografijama gdje je pozirala gola. (« Ljepotica » poput Marine Abramovitch.) Osnivač je i glavna urednica časopisa Art Press, a bila je kustos mnogih međunarodnih izložbi, uključujući biennale u Parizu i Veneciji. Objavila je niz knjiga o umjetnosti i autobiografskih djela, među kojima su Une enfance de rêve i Les Commencements.
Njene kontroverze uključuju izjave u kojima tvrdi da žali što nije bila silovana jer bi mogla posvjedočiti da se od silovanja dobro živi, da sažaljeva seksualne delikvente u metrou, i gdje iznosi stav da je bolje prepustiti se silovanju nego se opirati. Takođe je branila Gérarda Depardieua, optuženog za seksualno zlostavljanje. Rijetka osoba koja se usudila braniti muškarca, i uprkos tome što je slikanje nagih žena pa i same sebe proskribovano, što se to više ne publikuje, ova autorica, bliska pornografiji, i dalje odolijeva uraganima vremena, pozvana je ipak na jedinu emisiju o literaturi i to prvu u sezoni.
Ostale tri autorice su manje poznate i mlađe od prethodna dva pisca :
Nathacha Appanah, rođena 1973. u Mahébourgu, Mauricijus, je mauricijska novinarka i spisateljica koja živi u Francuskoj. Piše na francuskom i u svojim romanima često istražuje teme porijekla, socijalnih razlika i ličnih iskustava. Njen prvi roman, Les Rochers de Poudre d’Or (2003), govori o indijskim radnicima na plantažama šećerne trske na Mauricijusu. Nagrađivana je i prevedena na više jezika, a među poznatijim djelima su knjige Le Dernier Frère (2007) i Tropique de la violence (2016). U posljednjem romanu, zbog kojeg je i pozvana na tv emisiju, pod naslovom Na nuit au cœur (Noć u srcu), piše o tri žene koje su žrtve porodičnog nasilja. Naravno da o ovome treba pisati, ali tek kad se o tome ne govori svaki dan na svim medijima, i kada tragedija ne biva izbrisana licemjerjem francuskim tumačenjima.
Maria Pourchet je francuska spisateljica, rođena 5. marta 1980. u Épinalu (Vosges). Većina njenih romana objavljena je u izdanju Gallimard, u kolekciji Blanche.
Catherine Girard, rođena 5. aprila 1981., je kanadska spisateljica iz Kvebeka, koja piše na francuskom. Istovremeno je i prevodilac i blogerka, autor popularne serije La Vie compliquée de Léa Olivier (Komplikovan život Lee Olivier).
***
Evo, gledala sam 1. septembra 2025. emisiju koju sam pominjala, jedinu TV emisiju posvećenu literaturi: Velika knjižara (La Grande Librairie). Svi pozvani pisci predstavljali su svoje autobiografije. Tačnije – biografije svojih roditelja, najviše majki, neki i očeva ili bliže i dalje rodbine. Dakle, nije se radilo o romanima, iako su tako nazvani, nego o onom što Francuzi zovu „récit“, pripovijest – izraz koji nije ušao u naš jezik da označi žanr na prekretnici novele i romana, fikcije s autobiografskim elementima.
Prvi od pomenutih bio je Emmanuel Carrère. Izgleda da je najviše pisao o svojoj slavnoj majci, specijalistkinji za Rusiju, tačnije za Sovjetski savez, majci koja je i sama bila gruzijskog i ruskog porijekla, kako sam već gore pomenula. Knjiga se zove „Kolhozi“. Njega sam pažljivo slušala. Govorio je iskreno i jednostavno, pomenuvši i nekoliko formula iz sovjetskog doba: „Kad dobar boljševik prvo kaže da je nešto bijelo, a potom da je crno, pravi boljševik će potvrditi da je tako.“ Po njemu je Sovjetski savez počivao na lažima, što je naslijedila i njegova majka. On je zato bio cijelog života u potrazi za istinom. Opsjednut njome. Njegove knjige, posebno „Un roman russe“ („Ruski roman“), pogodile su njegovu majku, jer je tu otkrio da je njen otac bio kolaborant u Drugom svjetskom ratu. Jedan od citata koji je upotrjebio u svojoj posljednjoj knjizi jste citat velikog američkog pisca Philipa Rotha, koji parafraziram: Čim se u porodici pojavi pisac, gotovo je s porodicom. Pošto je govorio jednostavno, ljudski, ostavio je utisak stvarnog pisca, sa stvarnom literarnom vokacijom. A budući da je pisao i o Rusiji, zainteresovao me je, jer je i kod mene, u dvije moje knjige, Rusija bila background romana.
Druga je govorila C. Millet. Ona je takođe pisala o svojoj majci, koja se ubila skočivši kroz prozor. Izgleda da je autorica ostala vjerna svom egzibicionizmu koji ju je i proslavio. Sama je priznala da je, pišući o tom davnom događaju i o svojoj voljenoj majci, osjetila da se naknadno zaljubila u nju i da, umjesto oca, vodi s njom ljubav. I ona je djelovala iskreno, jednostavno, istinito. Mogla se pratiti, pa sam pomislila da se emisija popravila. Ali onda su došle sofisticirane priče, neke poeme, gdje autorice pričaju kao da pišu, sa izvrsnim stilskim rečenicama i filozofijom koja djeluje kičasto. Autorica porijeklom s Mauricijusa, koja je pisala o „violence conjugale“ (bračno nasilje), temi koja je vrlo unosna danas, izrekla je u jednom času antologijsku rečenicu: kada je posjetila porodicu jedne silovane žene, rekla im je: „Pišem knjigu.“ Ta rečenica joj je navodno otvorila vrata za rrazgovor, pa ju je nazvala „čarobnom rečenicom“. Na kraju je izrecitovala polufilozofski, polupoetski tekst o „odsustvu prisutnog“, što je zvučalo šuplje i ništa više. Nisam dobila nikakav utisak o toj knjizi, iako ju je Millet pohvalila.
Treću, Mariu Pourchet, nisam uopšte mogla slušati – nemam pojma o čemu je govorila. Posljednja, Catherine Girard, u prvi mah me zaintrigirala jer je pisala o ocu optuženom da je ubio tri osobe – ženu, baku i kućnu pomoćnicu – a koji je potom oslobođen. Njoj je priznao, kad je imala 14 godina, da je zaista ubio te tri žene. Potom je u nedogled ova autorica to ponavljala, ali se nije moglo razumjeti ni zašto je bio oslobođen, ni zašto je ubio. Čuli smo da su je drugi autori optuživali da je izmislila sve to, a ona je tražila od njih da poštuju njeno djelo kao što je ona poštovala njihova. Kasnije sam pomislila da je možda stvarn izmislila da joj je otac to rekao. Čudno je priznati tako nešto djevojčici. Kako je sve bilo zamućeno, imala sam utisak da je to uradila da se proslavi – kao i Millet sa pričom o kopulaciji s majkom. Najautentičniji je ipak djelovao Carrère. Emisija je od njega nadalje bila kao i mnoge druge: sa sofisticiranim spisateljicama, očito vrlo pismenim, ali i lukavim, koje znaju šta ponuditi današnjim izdavačima, ali ne i publici. Lako je bilo pozvati Carrèrea, zbog slavne majke, kao i C. Millet. Ali ostale je neko morao dobro da pogura.
U sljedećoj emisiji najavljeno je učestvovanje “ex-jugoslovenske spisateljice” Jakute Alikavazović, bosanskog porijekla, koja je prije skoro dvadeset godina dobila Goncourtovu nagradu za prvi roman. Pročitala sam i taj njen prvi roman, i pretposljednji “roman”, tojest récit, pripovijest o Louvreu i o ocu, rođenom u Crnoj Gori, koji je došao u Pariz upravo da bi posjetio Louvre, i tu ostao. Moram priznati, međutim, da nisam mogla da se skoncentrišem da čitam te ispovijesti, koje su mi djelovale sofisticirano. Poslednji roman, objavljen kod Gallimarda 2025, nosi naslov Au grand jamais, Nikad više, i govori o majci “koja je bila značajna pjesnikinja u bivšoj Jugoslaviji”.
Mnogi ljudi su ponosni kada čuju o uspjesima takozvanih „naših ljudi“. Ja sam se uvijek držala Rimbaudove: „Patriotizam je podvala.“ Dakle, ne zanima me odakle dolazi pisac, nego da li će me ispuniti lijepim osjećanjem i inspirisati, da li ću uživati čitajući ga. Ako mislim da nije tako, to ću i priznati. Pa nek misli ko šta hoće i o meni i o mom ukusu.
Catherine Millet
LA RENTREE LITTERAIRE
Près de 500 romans rien que cet automne, plus précisément en septembre, publiés en France, plus précisément encore : à Paris, et cela uniquement chez quelques grandes maisons d’édition. Les autres ne comptent pas, pas plus que les romans qui paraîtront un peu plus tard, ou qui ont été imprimés en début d’année et au printemps. Oui, oui, rassurez-vous, les critiques ont tout lu !!! Hahaha ! Mais ils ont encensé ce qu’il fallait encenser en ce moment. Et les autres se prosterneront littéralement devant ces dithyrambes. Nulle part un avis critique, et toute remarque sera considérée, bien entendu, comme de la méchanceté. Nous n’avons plus le droit ni à notre propre goût, ni à ce qu’on appelait autrefois les valeurs universelles. On disait jadis : seul le temps montrera ce qui vaut vraiment et ce qui restera de la pacotille littéraire. Mais ce n’est plus ainsi. Si la machine ne vous attrape pas maintenant, elle ne vous attrapera jamais. La littérature, autrement dit le livre, est devenu un article de consommation comme la pomme de terre, et pire encore : l’auteur doit en plus être jeune et déjà couvert de tous les prix.
Et tous sont formatés ! Surtout ceux qui paraissent dans les grandes maisons.
Nous allons pourtant, du moins certains d’entre nous, tout vérifier et dire ce que nous pensons, quoi qu’il en coûte… Depuis longtemps, je me fiche de l’avis des autres. Et il n’y a pas de secret pour réussir à Paris : ne jamais dire la vérité, ne jamais être ironique, ne jamais être libre, ne jamais provoquer d’émotions, ne jamais être contre le politiquement correct. En d’autres termes : oubliez Gaza, écrivez sur Poutine, sur les coccinelles, les papillons et les djihadistes, tout en étant contre les hommes en général, et pour (toutes) les femmes, et bien sûr, poussés par un énergique attaché de presse… Plus un livre est creux et exsangue, plus il est couronné de succès.
Les premiers auteurs invités à La Grande Librairie sont les suivants :
Emmanuel Carrère, né le 9 décembre 1957 à Paris, est écrivain, scénariste et réalisateur. Fils de Louis Carrère et de l’historienne Hélène Carrère d’Encausse, d’origine russe, il étudie les sciences politiques à Paris avant de travailler en Indonésie dans la coopération culturelle et l’enseignement du français.
Il commence sa carrière comme critique de cinéma, publie Werner Herzog (1982) puis son premier roman L’Amie du jaguar (1983). En 1993, il débute L’Adversaire, inspiré par le meurtrier Jean-Claude Romand, publié sept ans plus tard, et considéré comme un tournant dans son œuvre. Dans les années 1990, il adapte ses romans pour le cinéma et réalise Retour à Kotelnitch et La Moustache.
Son roman Un roman russe (2007) mêle histoire familiale, récit d’un prisonnier hongrois en Russie et chronique intime. En 2009, il reçoit le prix Renaudot pour la biographie romancée d’Édouard Limonov. Le Royaume* explore l’origine du christianisme, et Yoga (2020), sur sa dépression et son séjour à Saint Anne, connaît un grand succès.
En 2000, il soutient brièvement Renaud Camus, puis se distance de ses idées en 2012. Son dernier roman Kolkhoze (2025) est salué par la critique.
—
Catherine Millet, née en 1948, est critique d’art et écrivain, célèbre pour La Vie sexuelle de Catherine M. Elle a fondé Art Press et dirigé de nombreuses expositions internationales. Ses controverses incluent des déclarations provocatrices sur la sexualité et la présomption d’innocence de Gérard Depardieu.
Nathacha Appanah (1973) est écrivaine mauricienne vivant en France, explorant l’origine, les inégalités sociales et les expériences personnelles. Ses romans incluent Les Rochers de Poudre d’Or, Le Dernier Frère et Tropique de la violence.
Maria Pourchet (1980) est écrivaine française, publiée chez Gallimard, et Catherine Girard (1981) est écrivaine canadienne, traductrice et blogueuse, auteure de La Vie compliquée de Léa Olivier.
