Piše: AZEMINA KREHIĆ
Rat rađa poglede bez povjerenja — sitne, škiljave oči koje iz tame proviruju, vagnaju, pa se sklanjaju. Ulice su opustile, kao da ih je strah vlastitog odjeka. I zvon zvona se sad čuje drukčije — praznije. Svakodnevnica je postala jedva podnošljiva napetost; ljudi se zatvaraju u svoje kamene kuće, izbjegavaju i poglede i riči. Do jučer obične ćakule, sad su rizik.
A mene je napustija moj čovik.
On je otiša — i to ne sam. Otiša je s Katarinom. U Ploče. U ljubav, kažu.
Cili grad šapuće, a ja se pravin da ne čujen. Da ne znan. Ispod kužine držin taj nered, glumim red, a sve se raspada.
– Postala si teška. Čangrizava. Uvik si u brigama, nikad više smija… Di je nestala ona stara Aida?
To mi je reka prije nego je zalupija vrata. Nisan progovorila. Ni tada, ni sad.
Ni dicu nije poljubija. Ni osvrnija se. Samo je izaša, ka tica šta je naćerala sve iz svog gnizda. Kufer mu je bija spreman danima. Ja san znala. Al šutnja je moj zadnji štit.
U tom trenutku nisan ositila ni ljubomoru, ni srdžbu. Samo prazninu, onu šuplju, bešćutnu, šta se uvlači u kosti. Sidila san kraj dice. Mila od deset miseci, još s mirison mlika u kosi. Zlatan, četri lita, uvik u snu mrmlja “mama”.
Sidila san dugo na teraci. Udisala miris bosiljka. Ka da me on jedini još voli.
Ujutro su se opet vratile iste brige. Al sad je to postalo drugo — potpuna odgovornost. Muž nije donija plaću misecima. Sad više neće ni nadu.
Straj me stiskao ispod kože. U tišini san prala tilo — ka obred. Hladna voda niz leđa, pa molitva. Da me Stvoritelj pogleda. Da mi da forcu.
Anka, stara susida, jedina koja nije poklekla u ovom vrimenu, pomagala mi je oko dice.
– Ajde, Ido, goni se vanka, odi po to smilje tvoje, ja ću čuvat dicu. Al nemoj kasnit, ne volin kad mrak pada po duši, govorila bi.
***
Po cili dan bi se penjala uz brda. Pod baštunom bi brala smilje, žalfiju, vrisak… Suve ruke, tvrde pete, al pogled na dno dna. Nekad bi nešto i prodala, al nije bilo dosta. Nikako nije bilo dosta.
Ove godine ništa nije niklo. Ka da je zemlja stala disat. Ka da je i njoj svega dosta.
Noći su najteže. Dječji plač se odbija od stina, pa mi se vraća ka odjek neuspjeha. Čajevima pokušavan zavarat njihovu glad. Mliko mi presušilo. Grudi tvrde, prazne. Milina glavica modra od plača.
Ne spavan. Ne sanjan. Samo virin kroz škure, dok se svit raspada.
Zaboravila san da je rat svud oko mene. Da puca. Da ljudi nestaju. I da niko više ne zna zašto. I kad pokušan nać posal, dočeka me ludilo. I mržnja. I zatvorena vrata. Svak traži nekog svog. Ja više nemam nikog.
Sinoć je nebo bilo krvavo. Brda su gorila. Vatra i dim se penjali ka ruke prema Bogu.
Anka je ostala kod nas. S dicom. Držala je Milu, ja Zlatana.
U tišini, oko ponoći, neko je kucnija. Jedanput. Lagano.
Zaleđene smo bile. Nisan disala. U hodniku smo sidile ka kvočke na jajima, u straju.
Pred zoru san se usudila pogledat. Teški koraci, lagano spuštanje ruke na šteku. Srce mi je tuklo ka bubanj u doba gladi.
Otvorila san. Ispred kuće — dvi velike kese. Jedna puna potrepština za bebu: pelene, mliko, puder, bademova krema. Druga: cukar, brašno, sol, maslinovo uje, i kruv. Onaj pravi — od pšenice i lavande. Umotan u pekarski papir.
Donila san sve unutra.
Anka, probudi se. Jema nade. Pogledaj šta nan je neko donija.
Anka me pogledala, oči joj zasuzile.
– Sveto je ovo. Ne znan ko je, al osin svetosti, niko ovako ne daje.
***
Od toga dana, svaku noć je kruv dolazija.
Na nekima je bija urezan križ. Na nekima oslikano bilje. Sinoć, na korici, pisalo je: “Iv 12,45”.
Bako, šta to znači?
– To ti je iz evanđelja po Ivanu, dušo moja. ‘Ja — Svitlo — dođoh na svit da nijedan koji u mene viruje u tami ne ostane.’
Ko god da ovo čini, neka mu nikad mrak ne padne na dušu.
– Amen, Aida moja. Amen, ćeri moja.
Dani su se počeli lagano pretvarat u nešto podnošljivije. Ne u sreću — jer nje više nema — nego u mir sa samon sobon.
Dicu više ne bude grčevi i glad, a ni mene više ne budi srce šta skače ka da će van iz prsiju. Anka izmišlja slatkiše od cukra i Lera, pravi lizalice u obliku sunca i srca. Zlatan se smije, a kad se on smije, meni se duša pomakne iz mrtvila.
Počela san imat vrimena i za se. Pravim uje od smilja. Mažen ga po rukama, po vratu, po obrazima. Koža mi se vraća, oči se opet zacakle kad ih pogledan u špigetu. Prije spavanja oblačin staru spavaćicu od bavele i gledan svoje tilo.
Gledan bilige od poroda, od rada, od jada. I govorin tiho:
Aida, ti si živa. I još si lipa.
To jutro doša je Mirko. Pokuca lagano, ka i oni koji nose poštovanje u dlanovima. U ruci je drža kesicu mješavine kave. Miris se odma razlija kroz kuću.
– Mogu li ti pravit društvo uz kavu?
Uđi, Mirko. Uvik si dobrodoša.
Skuvala san kavu i donila na teracu. On je sidija tako mirno, al u njemu je bila neka sila — ona muška, tiha snaga, šta se ne mora dokazivat jer se vidi.
Visok, ramenat, kosa crna, oči tamne ka jesenja noć. I te ruke… Krupne, izbrazdane žilama. Ka korijenje šta nosi stabla.
– Znaš, reče, oprosti ako zvuči napasno, al imaš ruke… ruke koje su izdržale svit. I još su nježne.
Fala ti – odgovorila san tiho, skrivajući ih pod stolnjak, nesvjesna kako i to može bolit.
– Fra Perica me posla. On je bija vaš tihi čuvar. Sad je bolestan. Pa san ja preuzeja. Ako mi dopustiš.
Anka i ja nismo znale… Fra Perica… O, dobri moj Bože…
– Ništa ne tražin zauzvrat. Samo da znaš da si viđena. I da ne moraš sve sama.
Donija je i nešto novaca, diskretno. Ostavija ih na stolu ka da ostavlja kruv.
– Nać ću ti i posal, kad za to budeš spremna. Da imaš svoje. A kad rat stane — a stat će — onda ćeš znat da si prošla kroz pakao, i ostala svoja.
Nisan znala što više reć. U meni se nešto pomaklo. Ka da su se godine tuge u trenu raspukle, i ispod njih se pokazala žena.
Mirko je dolazija svaki dan. Prvo ka pomoć. Pa ka prijatelj. Onda više nije tribo ni ime, ni titulu. On je bija — tu.
Odveja nas je jednog dana do rike. Nas, dicu, Anku. Rika je bila zaklonjena, divlja, mistična. Ka tilo žene — hladna i snažna ujutro, topla i pitoma u suton.
Zlatan je puštao listove niz vodu, vičući: “Odlazi, brigo!”
A ja san u tom trenutku prvi put poželjela disat. Za sebe. Ne za preživljavanje, nego za život.
Mirko me gleda kroz granje, a ja se ne mičen. Njegov pogled me ne proždire — on me moli. On ne traži ništa, samo nudi — sigurnost, prostor, muško rame bez prijetnje.
Te večeri, kad su dica zaspala, kad je Anka tiho disala u drugoj sobi, Mirko je doša. Nisan ga zvala. Al san znala da će doć.
Staja je na vratima. Nisan rekla ništa. Samo san otvorila. On je uša, zatvorija vrata za sobom, tiho.
Zraka svitla pala je na njegove ruke. Vene su mu bile istaknute, ka crte karte koja vodi do nečega što san godinama zaboravila. Njegove ruke su bile radničke, grube, al kad su me dotakle — bilo je to ka kad vitar prođe kroz polje lavande. Usporeno. Duboko. Živo.
Dotakla san mu prste. Ka da mu ih je Gospodin sam crtao.
– Mogu li? — pita, glasom nižim od šapata.
Možeš, odgovorila san. Samo, nemoj brzo. U meni se još sve lomi.
Povuka me k sebi, stavija ruke na moju lumbalnu kost, ka da drži staru ikonu.
Poljupci nisu bili gladni. Bili su ozdravljenje. Kad mi je usnama dotaka ključnu kost, ja san se prvi put — prepustila. Bez grižnje. Bez misli. Samo tilo. I ja u njemu.
Njegove ruke su se kretale po meni ka maslinovo uje — klizile, grijale, hranile. Nisan imala šta sakrit, jer san već sve izgubila. Sad san samo bila — žena. Živa. Mokra. Mekana. Topla.
I dok su naši dahovi ispunjavali sobu, u meni se nije rađalo samo zadovoljstvo, nego — pripadnost.
U toj noći, punoj svitaca i mirisa bilja, na kamenu, pod tilom neba — ja san se vratila sebi.
Nebo je bilo nisko, zvizde su visile ka grozdovi. Ja san ih prstima brala, dok je Mirko sidija za mojin leđima, oslonjen na lakte, a dlanom mi je drža bok. Čvrsto. Ka obećanje.
– Nisi ti žena od ostataka, Aida, šapne mi. Ti si žena od kamena i mirisa. I sve šta ti je puklo — sad opet cvita.
I ja san znala — u tim rukama, šta znaju nosit i čuvat, ja san — doma.
Azemina Krehić rođena je 1992. u Metkoviću. Pravnica. Dobitnica nekoliko međunarodnih priznanja za poeziju, od kojih su i:
– Nagrada sveučilišnih profesora u Trstu, 2019.
– Nagrada “Mak Dizdar” 2020. u sklopu manifestacije “Slovo Gorčina” u Stocu.
– Nagrada Fondacije za izdavaštvo FBiH, 2021.
(U sklopu ove nagrade je objavljena njena prva knjiga poezije “Zrcalo od Mjedi”)
– Nagrada “Fra Martin Nedić” 2022. za zbirku poezije “Zrcalo od Mjedi”
Studentica je Odsjeka za bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Zenici.
