Piše: Jasna šamić
O KNJIZI NENADA FILIPOVIĆA – ACTA OTTOMANICA SARAEVOENSIA: Osmanski dokumenti Arhiva Orijentalnog instituta Univerziteta u Sarajevu – studijski katalog, Sarajevo, 2024, izdavač Univerzitet u Sarajevu – Centar za istraživanje i razvoj.
Nedavno je iz štampe izašla jedna izuzetna knjiga. Kao što i njen naslov kaže, riječ je o Acta Ottomanica Saraevoensia, odnosno o Osmanskim dokumentima Arhiva Orijentalnog instituta Univerziteta u Sarajevu. Još preciznije, radi se o studijskom katalogu čiji je autor istoričar i orijentalista Nenad Filipović – katalogu kakvi su izuzetno potrebni svakoj zemlji, a naročito našoj, koja je doživjela tolika razaranja: ne samo „urbicid“, nego i razaranje prošlosti, a time velikim dijelom i budućnosti.
Bez imalo pretjerivanja, slobodna sam reći da je ovo događaj ne samo godine, nego mnogo više od toga. To mogu razumjeti samo oni koji su se već bavili starim osmanskim dokumentima i izučavali historiju Bosne i Balkana. Bez obzira na to što će neki tvrditi suprotno, osporavajući značaj i zastupljenost dokumenata, treba reći da oni jednostavno ne poznaju svu težinu istraživanja iz ove oblasti.
Moram ovdje istaći da se historija ovog dijela svijeta – dakle ni Bosne ni čitavog Balkana – ne može izučavati bez znanja mnogih jezika, prvenstveno osmanskog-turskog, arapskog i perzijskog, ali ni bez poznavanja evropskih jezika na kojima je napisano mnoštvo naučnih radova, potrebnih za razumijevanje naše, a time i „tuđe“ historije: historije Balkana, naših naroda i Bosne, kao i Osmanskog carstva, koje je vladalo velikim dijelom planete više stoljeća, a na našim prostorima puna četiri (tačnije,Osmansko carstvo je u Bosni vladalo od 1463. do 1878. godine, tj. do Berlinskog kogresa, dakle punih 415 godina).
Da bi ovakva knjiga mogla doći do čitaoca, naravno da je potrebno znati čitati arapske rukopise, jer su arapskim pismom pisani gotovo svi dokumenti puna četiri stoljeća, pa i kasnije, literatura u Bosni na osmanskom. Pisma koja su Osmanlije koristile pri pisanju svojih dokumenata, njihovi rukopisi ispisani arapskim alfabetom, veoma su brojni. Najjednostavnijim pismima napisana su možda literarna djela Bosanaca, koji su u glavnom pisali poeziju, prevenstveno sufijsku, i to istovremeno na osmanskom turskom i na bosanskom jeziku, tzv. alhamijado poeziju arapskim pismom. Najčešće su rukopisi bili Divani – zbirke poezije po uzoru na osmanske, koje su sadržavale sve forme orijentalne lirike.
Nenad Filipović je pokazao da izvrsno vlada tim nevjerovatno teškim zanatom, što govori i o tome kakve su bile studije orijentalistike prije rata devedesetih godina na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na Odsjeku za orijentalistiku, gdje su briljantni i radoznali studenti mogli prilično naučiti čitanje te, za evropskog čitaoca, izuzetno složene materije. A kasnije se lako usavršavati.
Nenad Filipović je, uz to, pokazao ne samo znanje iz ta tri veoma teška orijentalna jezika – od kojih sva tri pripadaju različitim jezičkim porodicama – nego i to da poznaje evropske jezike, te historiju orijentalistike u Evropi i povijest mnogih zemalja. Jer se naučne stvari teško mogu posmatrati izolovano. Iako pravi naučnik, međutim, radi na „ćesticama“, pa i autor ove knjige.
Ovo djelo nije samo rezultat istraživačkog uspjeha i naučnog dometa, nego je i izuzetno opremljeno. Ovakva se djela danas gotovo više ne štampaju, ili vrlo rijetko, čak i u svijetu. To je luksuzno izdanje s tvrdim koricama, koje zaslužuje svaku pohvalu. To je što bi kod Francuza bilo djelo iz oblasti Des Beaux Arts !
Da bi i stranom istraživaču ovo djelo – a time barem dio Bosne – bilo pristupačnije, knjiga je objavljena kao bilingva izdanje, na bosanskom i na engleskom jeziku, pored toga što sadrži i izuzetno dobro reproducirane faksimile brojnih rukopisa, najčešće pisanih tzv. nestalik pismom, ali ne samo njime. Ti faksimili ovdje djeluju kao prava umjetnička djela. Bez kolektivnog rada i odličnih saradnika iz više oblasti, knjiga ne bi nikada ugledala svjetlo dana.
Recenzenti su bili prof. dr. Kerima Filan i dr. sci. Fazileta Hafizović, lekturu je uradio autor, a odlične fotografije dolaze od Dženata Drekovića. Knjigu je štampala štamparija u Fojnici.
Nalazim za potrebno da i ovo navedem, iako tu nisu svi učesnci ovog prelijepog izdanja, jer bez i ovih saradnika teško bismo mogli govoriti o ovoj Mongrofiji /Katalogu.
Za one koji ne znaju šta znači naučni katalog – jer se nikada nisu bavili naučnim istraživanjima niti historijom – ili za one koji bi voljeli da se podsjete, recimo ipak šta je to:
Naučni katalog (prema enciklopedijskoj definiciji) je stručno i sistematski izrađen popis predmeta, dokumenata, rukopisa, arheoloških, umjetničkih, muzejskih, bibliotečkih ili astronomskih jedinica, koji sadrži tačne, provjerene i često detaljno opisane podatke o svakoj jedinici. Njegova svrha nije samo evidencija, nego i naučna obrada i klasifikacija građe, na osnovu koje se mogu vršiti analize, poređenja i naučna istraživanja.
Ovakav jedan katalog zahtijevao je od svog autora mnogo vremena, ali i veliko znanje, kako sam već naglasila.
„Građa sadržana u ovoj publikaciji datira iz razdoblja 17–19. stoljeća i smatra se javnim dobrom, te je dijelom javnog domena i u vlasništvu je Univerziteta u Sarajevu – Orijentalnog instituta. Izbor, raspored i način izlaganja te građe, kao i uvodni tekstovi, komentari i grafički dizajn sadržani u Monografiji, zaštićeni su autorskim pravom. Publikacija je dio projekta DigiProHUMANE – Promoviranje digitalne infrastrukture u oblasti humanističkih nauka i umjetnosti“, piše Nenad Filipović na prvim stranicama knjige.
U prvom poglavlju, koje je ujedno i vrsta uvoda, autor Nenad Filipović piše o uništavanju Orijentalnog instituta i o dokumentima koji su izgorjeli zajedno s njim, pogođeni barbarskim granatama. To je bilo neprocjenjivo blago, što može razumjeti – ponoviću to koliko god puta treba – samo onaj ko se bavio historijom, ne samo Bosne, kao i turkologijom, tj. orijentalistikom, i zato shvata njen značaj ; djelo važno ne samo za razumijevanje sadašnjeg trenutka, nego i globalne politike.
Nenad Filipović je pokušao da detaljno iznese sve podatke o nestalim dokumentima, i to na zadivljujuće precizan način. On, između ostalog, kaže:
„Još krajem osmanske vladavine u Bosni, od pedesetih godina XIX vijeka, započeo je lov na starine u Bosni, uključujući i orijentalne rukopise te osmanske arhivalije. U taj lov su se uključili i stranci koji su dolazili u Bosnu.“
Zatim navodi:
„Posjedujemo i arhivske i memoarske podatke da je jedan od posljednjih bosanskih namjesnika, i to vrlo aktivan, Topal Šerif Osman-paša (1860–1869), prikupljao bosanske starine i da ih je sa sobom ponio u Istanbul kada je napuštao Bosnu 1869. godine. Taj lov se intenzivirao dolaskom Austro-Ugarske 1878. godine. No, pojavili su se i glasovi u zaštitu bosanskog blaga. Tako je već 1884. godine u Sarajevu osnovano Muzejsko društvo Bosne i Hercegovine iz kojeg je 1888. godine nastala javna ustanova Zemaljski muzej (Landesmuseum). Muzej je prikupljao raznu građu, pa su tako u njegov fond ulazili i poneki islamski rukopisi i osmanski dokumenti. Pregledom sadržaja Zemaljskog muzeja može se ustanoviti da su ranu muzejsku građu – osmanske arhivalije – obrađivali učenjaci kadije: Ali-efendija Kadić, Hilmi-efendija Muhibbić, kadija Ugljen i dr. Važne priloge arhivistici, ali ne na osnovu muzejske građe, svojim radovima dali su Ibrahim-beg Defterdarević-Resulbegović i Safvet-beg Bašagić-Redžepašić. Memoarski zapisi Ćire Truhelke pokazuju da su rane nabavke i tumačenja osmanskih dokumenata i islamskih rukopisa za Zemaljski muzej obavljali poznati sarajevski staretinari onog vremena – Avdaga Bojadžić i Ibram-aga Musakadić – te učenjak, šejh i vrhunski kaligraf Behaudin-efendija Sikir ić.
No, preokret na ovom polju nastao je oko 1912. godine kada je u Zemaljski muzej, za ‘arhivskog pristava’ u novouspostavljenom odjeljenju Turski arhiv, postavljen Riza-efendija Muderizović (1869–1943), koji je dugo vremena, pored školovanja u Parizu, proveo kao državni činovnik u Istanbulu. (…) Muderizović je uspostavio prve inventarne knjige zbirke Manuscripta turcica te inventarisao osnovni fond sidžila.“
Nije potrebno ni naglašavati da je historija uvijek interpretacija, ali je važno reći da su oduvijek postojali, i postoje, pošteni istraživači koji ne falsifikuju činjenice niti ih tumače prema „nacionalističkim“ metodama. Takvi su pristupi pogubni za postojanje i opstanak svake države i svakog naroda – ne samo „neprijateljskog“. Ipak, postoje, i kod nas i u svijetu, naučnici koji izučavaju dokumente na najpošteniji način, i koji, na osnovu istorijskih izvora, donose objektivne zaključke o zbivanjima u prošlosti, njihovim uzrocima i posljedicama.
Filipović ističe da su ostaci starog fonda slučajno sačuvani, jer su bili kod samih istraživaća, „na ličnim reversima”, pa se nisu zadeisli u zgradi. A radi se o 114 primjeraka pojedinačnih dokumenata iz Manuscripta Turcica, ili iz zbirke Vilajetski arhiv.
Preciznije govoreći, autor je za ovu monografiju izabrao „trideset reprezentativnih primjeraka koji obuhvataju vremenski raspon od 1612. do 1871. godine. Oni su objavljeni s detaljnim kataloškim opisom, naučnom transliteracijom i u faksimilima”.
Ovjera i muhur imotskog kadije Ahmeda (kat. № 2), dokument objavljen u knjizi ACTA OTTOMANICA SARAEVOENSIA
Ovjera i muhur hlivanjskog muftije i umirovljenog kadije Abdulaha (kat. № 7), dokument objavljen u knjizi ACTA OTTOMANICA SARAEVOENSIA
ZAKLJUČAK
Još jednom da ponovim i time i zaključim o ovoj knjizi sljedeće:
Monografija Nenada Filipovića Acta Ottomanica Saraevoensia. Osmanski dokumenti Arhiva Orijentalnog instituta Univerziteta u Sarajevu – studijski katalog predstavlja, dakle, jedno od najznačajnijih izdanja u savremenoj bosanskoj osmanistici. Djelo nije samo naučni katalog, već i historiografski spomenik jednoj instituciji, njenim istraživačima i kulturnom pamćenju koje je gotovo u potpunosti uništeno u agresiji na Bosnu i Hercegovinu 1992. godine.
Knjiga kombinuje arhivističku preciznost i emotivnu dimenziju ličnog svjedočenja. Autor detaljno rekonstruiše genezu osmanskog arhiva – od vremena Zemaljskog muzeja, preko djelovanja Riza-efendije Muderizovića, Derviša Korkuta, Vladislava Skarića, Hazima Šabanovića, Branislava Đurđeva, Hamida Hadžibegića i Nedima Filipovića, pa sve do savremenog perioda i obnove Arhiva nakon rata. Time pokazuje da je Orijentalni institut bio jedno od središta istinske nauke o Bosni i Osmanskom carstvu. U pomenutom kontinuitetu Nenad Filipović vidi ne samo povijest jedne institucije nego i ogledalo kulturne sudbine Bosne – zemlje čije je pamćenje, mémoire, često bilo meta namjernog brisanja.
Posebna vrijednost monografije ogleda se u načinu obrade arhivalija. Trideset pomenutih i za knjigu odabranih dokumenata predstavljeno je s naučnim regestima, transliteracijom, prevodom na engleski i visokokvalitetnim faksimilima. Nenad Filipović se pri tome oslanja na međunarodno priznate standarde transliteracije (İslâm Ansiklopedisi i DMG sistem), ali pokazuje i senzibilitet za dijalekatske osobine osmanskog jezika kakav je bio u Bosni. Time knjiga nadrasta lokalni okvir i postaje relevantna za globalnu osmanistiku – i ne samo za osmanistiku, kako sam već istakla, već i za širu naučnu i kulturnu zajednicu.
Stilski, djelo se izdvaja elegancijom i učenom ironijom, ali i izrazitom humanističkom notom. Autor, sin poznatog bosanskog/ bošnjačkog filozofa Muhameda Filipovića, ovim djelom spaja nauku, sjećanje i moralnu poruku: da je čuvanje arhiva čin otpora kulturnom zaboravu. Posvete i zahvalnice, upućene brojnim domaćim i stranim kolegama, unose toplinu i iskrenost u tekst koji bi, u rukama manje senzibilnog autora, mogao ostati samo tehnički priručnik.
Kritički gledano, knjiga ponekad obiluje digresijama i biografskim detaljima koji bi, strogo naučno gledano, mogli biti sažetiji. Ali upravo ti dodatci daju joj poseban ton – spoj arhivistike i memoara, nauke i ličnog svjedočenja. Ti „izleti“ izvan suhe naučne forme čine da ovo djelo diše, da ima dušu.
Acta Ottomanica Saraevoensia je, dakle, mnogo više od kataloga: to je rekonstrukcija jednog izgubljenog svijeta, naučno i emocionalno svjedočanstvo o trajanju i obnavljanju bosanske orijentalne tradicije. Nenad Filipović ovom monografijom potvrđuje da arhiv, ma koliko oštećen, može biti izvor ne samo znanja, nego i duhovne postojanosti naroda koji pamti.
Fragment Vakufname iz 1612, (kat. № 1), dokument objavljen u knjizi ACTA OTTOMANICA SARAEVOENSIA
Tapija Mustafa-bega, Zulfikar-bega i Mehmed-bega Atlagića na zemlju u selu Smričan iz 1732-1733. (kat. № 13), objavljeno u knjizi ACTA OTTOMANICA SARAEVOENSIA
À propos du livre de Nenad Filipović – Acta Ottomanica Saraevoensia. Les documents ottomans des Archives de l’Institut oriental de l’Université de Sarajevo – catalogue d’étude, Sarajevo, 2024, Université de Sarajevo – Centre de recherche et de développement.
Un ouvrage exceptionnel vient de paraître : Acta Ottomanica Saraevoensia, un catalogue d’étude des documents ottomans conservés aux Archives de l’Institut oriental de l’Université de Sarajevo. Comme l’indique son titre, il s’agit d’un travail fondamental pour une culture dont le passé a été en grande partie détruit – non seulement par l’« urbicide », mais aussi par l’anéantissement de la mémoire historique, condition, hélas, de toute possibilité d’avenir.
Cette publication constitue un événement majeur, bien au-delà d’une simple « sortie de l’année ». Seuls ceux qui ont travaillé sur les documents ottomans ou étudié l’histoire de la Bosnie et des Balkans peuvent mesurer la portée d’un tel ouvrage. Quiconque minimise l’importance de ces archives ignore ce que signifie véritablement la recherche dans ce domaine.
L’histoire de la Bosnie et du Balkans ne peut être comprise sans la maîtrise de plusieurs langues : l’ottoman-turc, l’arabe, le persan, mais également plusieurs langues européennes dans lesquelles est écrite l’essentielle littérature scientifique. Rappelons que l’Empire ottoman a gouverné la Bosnie pendant plus de quatre siècles (de 1463 à 1878).
Pour pouvoir élaborer un tel livre, il faut savoir lire les écritures arabes utilisées par les Ottomans durant quatre cents ans. Les manuscrits, souvent calligraphiés en nestalik, forment un ensemble immense et complexe. Les auteurs bosniaques ont également laissé une riche production littéraire – notamment la poésie soufie – en ottoman et en bosnien aljamiado.
Nenad Filipović maîtrise parfaitement cet art difficile. Cela témoigne aussi de la grande qualité des études d’orientalisme suivies autrefois à la Faculté de philosophie de Sarajevo. Outre l’ottoman, l’arabe et le persan, l’auteur connaît plusieurs langues européennes et l’histoire de l’orientalisme en Europe – condition indispensable pour comprendre la place de la Bosnie dans l’histoire du Proche-Orient et de l’Europe.
L’ouvrage n’est pas seulement un succès scientifique : il est somptueusement édité, ce qui est aujourd’hui devenu rarissime. Couverture rigide, reproduction soignée de nombreux manuscrits, qualité visuelle exceptionnelle – un livre qui relèverait en France des Beaux-Arts. Il est publié en édition bilingue (bosnien-anglais), ce qui le rend accessible aux chercheurs étrangers.
La publication doit beaucoup au travail collectif : excellentes photographies de Dženat Dreković, relecture assurée par l’auteur lui-même, recensions de Kerima Filan et Fazilete Hafizović, impression soignée réalisée à Fojnica.
Pour mémoire, un catalogue scientifique est, selon la définition encyclopédique, un inventaire méthodique et rigoureux permettant l’identification, la classification et l’analyse de documents, manuscrits, objets ou archives. Sa fonction dépasse la simple description : il constitue un outil de recherche véritablement scientifique.
Selon l’auteur, « les matériaux contenus dans cette publication datent des XVIIe–XIXe siècles et relèvent du domaine public ». L’ouvrage s’inscrit dans le projet DigiProHUMANE visant à développer l’infrastructure numérique pour les sciences humaines en Bosnie.
Dans le premier chapitre, Filipović rappelle la destruction de l’Institut oriental en 1992 et l’incendie des archives, perte irréparable pour la science. Il reconstruit ensuite, de manière extrêmement précise, l’histoire de la collecte des manuscrits en Bosnie depuis la fin de la période ottomane jusqu’à la création du Musée national (1884), puis jusqu’au travail décisif de Riza-efendija Muderizović au début du XXe siècle.
Les fragments du fonds ancien sauvés de la destruction ne doivent leur survie qu’au hasard : ils se trouvaient temporairement chez des chercheurs. De ce corpus, Filipović a choisi trente documents représentatifs, datés de 1612 à 1871, qu’il publie avec description catalographique, translittération scientifique, traduction anglaise et fac-similés.
Conclusion
La monographie Acta Ottomanica Saraevoensia est l’une des œuvres les plus importantes de la turcologie bosnienne contemporaine. Ce catalogue dépasse largement son statut technique : il est un monument historiographique, un acte de mémoire et une reconstruction d’un monde détruit. En retraçant l’évolution de l’archive ottomane – de l’époque du Musée national à l’après-guerre – Filipović reconstitue la continuité d’une tradition scientifique et culturelle essentielle.
Par sa rigueur, sa dimension humaine et son élégance stylistique, l’ouvrage unit érudition, témoignage et réflexion morale : préserver les archives, c’est résister à l’effacement culturel. Grâce à une tonalité personnelle, ce livre respire, vit et transmet une vision profonde de la Bosnie comme espace de mémoire et de savoir.
Acta Ottomanica Saraevoensia est donc bien plus qu’un catalogue : c’est un témoignage scientifique et spirituel sur la permanence et le renouveau de la tradition orientale bosnienne.
