Bioskop Paradizo

Branislava Radević-Stojiljković

“Inkapsulirana tijela”,
Nedžad Ibrahimović,
Gradska biblioteka Zenica
Zenica 2021.

“Dnevnici lakih prostora”
Nedžad Ibrahimović
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Podgorica 2024.

„Kroz nožne palčeve nišanim u sunce.“ E to se zove dobra uvodna rečenica. Može li savremeni roman početi boljim kadrom od onog kojim počinju Inkapsulirana tijela? I onda se svetla gase i možemo uživati u romanu na širokom projekcionom platnu, u sinematografskom zamahu retke vizuelne lepote.
Ovo nije samo zgodan uvod u prikaz jedne knjige već organska karakteristika dela Nedžada Ibrahimovića, bosanskohercegovačkog pisca, pesnika, profesora, teoretičara književnosti i filma, i filmskog stvaraoca. U knjizi je film prisutan na sve moguće načine: referencama na konkretna filmska ostvarenja, u samoj radnji romana, zatim dominantnim vizuelnim elementom u pripovedanju, čak i kad se ono bavi najapstraktnijim temama, i najzad, u samom književnom postupku koji neobično podseća na filmske tehnike snimanja, sečenja i montaže. Baš kao što njen formalno glavni junak, profesor Nedim Milanović, i radi sa trakom VHS kasete uzete iz arhive, koja krije jedan od ključeva za dekodiranje osnovne priče, ključ koji se ne može sakriti. Pišući, Ibrahimović kadrira, švenkuje (predeli, enterijeri, lica), tiltuje (čekanje Afrike), igra se radnjom zoom in i zoom out, a jedan od najuspelijih pripovedačkih manevara mu je sasvim kao filaž, ekstremno brzo prelaženje sa jednog prizora na drugi i zamućenje kadra koje ima svoju funkciju nedorečenosti, nespoznatljivosti i, najzad, diskrecije. Jer, kao što je davno rekao Volter, najbolji način da budemo dosadni jeste da sve kažemo. Nikad nije dovoljno istaći da knjiga treba da nosi, vuče, vodi za ruku čitaoca, a ne da čitalac tegli knjigu i ulaže svestan napor da istraje u čitanju. Ova koja je pred nama ne može biti dalje od toga, ona nas zavodi: skriva i otkriva, navodi i uzmiče, i ne pušta.
U središtu romana, i bukvalno u srednjem delu knjige, imamo priču o Nedimu Milanoviću, profesoru jednog malog univerziteta u jednom malom gradu, pripovedanu konvencionalno, u trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Ta konvencija je, međutim, razorena već samom kompozicijom dela, budući da je Nedimova priča obgrljena, sa svih strana opkoljena drugom pričom, u prvom licu jednine, pričom o odrastanju u istom tom malom gradu s malim univerzitetom, iz koje ne može da izađe. Delo, dakle, nije hronološki linearne već spiralne strukture, koja nas krajem uvlači u vir i središte, zavrti u naknadni doživljaj knjige kojem se nismo nadali, a što se dešava samo s najboljim knjigama. Ibrahimović igra s čitaocem igru otkrivanja poput dečjih igara memorije, s kartama položenim licem na sto, pa čitamo stalno se pitajući, s neizvesnošću, ponekad i pravim saspensom, koju će nam kartu sledeću pisac otvoriti. A s druge strane, film teče, autor nam pripoveda o svojim junacima (u kojem god da su gramatičkom licu), slike se smenjuju i mi sve pažljivo pratimo.

Na početku imamo širu familiju i porodicu koja se potom majčinim odlaskom raspada i koju čine samo otac i dva mala dečaka od kojih se stariji bori da procesuira novo stanje, dečak oko kojeg je „gusti mrak kao topli pokrivač u kojem se oseća zaštićeno“. Taj dečak, zatim, u trećem delu romana, odrasta do adolescenta i na kraju, u oniričkoj sceni pred dečjim skrovištima, pred zidom, pred portalom u svet odraslih, doziva Nedima, samoga sebe u budućnosti. Tako se pripovedačka lica stapaju u nikad završenu i nikad jasnu potragu za identitetom, blisku svima nama po mehanizmu u kojem smo i tvorci i naratori sopstvenih priča i njeni junaci, i filmovi o samima sebi. Ovako sažeta okosnica romana, kao kostur, kao kosti koje igraju veoma važnu ulogu u njemu, nosi mnogo slojeva mesa i mnogo likova i njihovih životnih povesti u gustom pripovedačkom tkanju na tek nešto preko 250 strana, za koje nam se čini da ih ima mnogo više.

Deca u romanu su posebna poslastica za čitaoca. Deca kao otkrivači sveta, istraživači koji i prostorno i mentalno otkrivaju čuda koja su tu, svuda oko nas, lako i prirodno kako to samo Mali Narod ume, da bi potom, sabijen u kalupe odraslih, postepeno zaboravio i izgubio tu veštinu. Nedžad Ibrahimović je izvesno nije izgubio. Njegova deca nisu samo likovi u funkciji priče odraslih i o odraslima. Ona su optika kroz koju vidimo i prošlost i budućnost, lepotu i stravu življenja, ono najskrivenije u ponašanju odraslih, svet u kojem se može „propasti u nebo“.

U romanu se, na svim njegovim planovima, prepliću, preklapaju i stapaju slojevi mnogih velikih tema. U društveno-političkom sloju imamo cizelirano skiciranu radničku sredinu radničkog grada u inkapsuliranosti žitelja malih zajedničkih soba, u klasnoj podeli nominalno besklasnog društva, u proslavljanju jubileja koji već sablasno podseća na komemoraciju SFRJ, na priredbi na kojoj nema mame, a tamo gde nema mame nema ni domovine. Imamo dečaka koji proročki skuplja kosti i, kad uđe u spomen-kosturnicu, u njoj nađe samo alat koji su radnici ostavili, jezovito nagoveštavajući vađenje alata i punjenje novih kosturnica u dalekoj budućnosti. Dečaka koji doživljava seks paralelno s televizijskim prenosom sleta na Dan mladosti i svrši Titu u usta te, tako formiran, u ratu neće ni učestvovati. Knjiga nosi i Bosnu kao malu nenu u sepetu na leđima, koja jurodivo priča nešto što niko ne razume, ali izlazi iz tih okvira, iz tople korpe na leđima koja je nose, u pokušaju saopštavanja teških, neprevodivih reči u kontekstu sveta i nas samih. I u tome uspeva. Prenosi čitavo individualno i kolektivno teško istorijsko nasleđe i svojom suptilnošću u direktnoj srazmeri budi u čitaocu snažne emocije.
Otišavša majka, majka praznina u spoljašnjem i unutarnjem prostoru, u adolescenciji postaje misteriozna Ona – koja nailazi i povlači se kao sudbina, kao prirodna nepogoda, pečat kojim su dečaci žigosani. Postaje žena.

Roman vrvi od ženskih likova, od skica devojčica koje su „uvijek nasmijane i daju se dirati“, preko komšinica, prodavačica i nastavnica u dečačkom svetu, do onih kojima je, u svetu odraslih, okružen Nedim Milanović, profesor reklo bi se blažen među ženama, poglavito studentkinjama, uz Alisu, ženu sa kojom živi i ima dete. Alisa je žena s dve kičme – jednom svojom i jednom tuđom, od kostiju granatom raznete devojke u ratu, koje su ostale inkapsulirane u njoj, duž njene kičme, jer ih je previše opasno hirurški izvaditi. Inkapsulirana tela. Autor će, na iznenađenje čitaoca, rekreirati te kosti u živu ženu Anu Šantić, koja se seksa koncentrisano kao da čita, a čita kao da vodi ljubav, strastveno i oduševljeno, svuda i na svakom mestu. Sve su te žene katalog uloga i stereotipa kao što su beg od oca u udaju, motelske ljubavnice, studentkinje koje po opštepoznatom obrascu najpre donose svoje pesme profesoru na čitanje da bi tim putem stigle i u njegov krevet, i tako dalje. U katalog ih autoironično objedinjuje sam Nedim razmatrajući faze zavođenja kao „lova na plen“, zatim osvajanja i na koncu razlaza.

U scenama seksa, tek nagovešteno de sadovskih i batajevskih, prisutno je telo per se, i telesno u vidu izlučevina, anatomskih gro planova i situacija poput one u kojoj jedna od Nedimovih ljubavnica mokri dok orgazmira. Profesor i pored svega toga, u malom gradu s malim univerzitetom, ipak ostaje malograđanin koji se – u prekrasno humorističkoj sceni u kojoj go stoji s jedne strane vrata koja neće da otvori i kroz špijunku gleda svoju majku koja neće da ode – brine šta će reći komšiluk ako je vidi da tako sedi na stepeništu. Ili u motelu, gde zatvara (opet) vrata toaleta, da ljubavnica koja ga čeka gola u krevetu ne bi čula kako mu krče creva. Ili u osećanju stida što je majka, kad ju je doveo kod lekara, donela doktoru poklone u kesi. Ili kad slučajno odškrine vrata kupatila i vidi da njegova ljubavnica u kadi masturbira, pa razmišlja o tome kako da se povuče iako mora u toalet. U muško-ženskim odnosima, Ibrahimović maestralno razotkriva niskosti i uzvišenosti kao najobičnije klišee, poput scene u kojoj mu Ana pričao svom svoj teškom porodičnom životu (nije je voleo tata ili mama ili oboje), plače mu na ramenu (a gde bi drugde?) i njene suze se kotrljaju niz njegov vrat, klize pod košuljom, zavlače se ispod elastičnog pojasa gaća i zaustavljaju u „korenu njegovog uda“. I to nam saopštava tri puta zaredom kao magijsku bajalicu. Veoma je teško spojiti telesno i seks sa humorističnim, a Ibrahimović to često čini secirajući malograđanštinu i njene modele, u čemu prepoznajemo za Balkan iznenađujuće odlično muško pismo.
Ali samo je jedna žena fatalna u životu našeg profesora – Enida, njegova sredovečna majka. Enida je, osim toga, i jedini trodimenzionalni i kompleksan ženski lik i uzrok Nedimove kompleksnosti i samoispitivanja, u situaciji nikad prekinute pupčane vrpce baš zato što ga je napustila. Enida je hiljadu žena u jednoj – supruga koja je imala ljubavnika i majka koja se usudila da ostavi muža i decu mužu, sledeći svoje strasti i svoje potrebe. Velika grešnica za sredinu koja takav greh ne prašta dok je, recimo, odlazak oca iz porodice i od dece sasvim razumljiv i prihvatljiv čin oko kojeg se niko ne uzbuđuje. Žena koja se posle toga udala jednom pa još jednom. Enida je i žena, i supruga, i (ma koliko nesavršena) majka, i ljubavnica, i Bosanka, i još malo pa starica izrazito živog i okretnog duha, i istinski hrabra razbijačica tabua ma koliko se sinu činila provincijalnom. Scene između majke i sina, duhovite, napete, pune podteksta, spadaju u najzabavnije, najdirljivije i najlepše scene romana. Enida je, na kraju, i jedina žena uz koju se Nedim ne dosađuje. Gorko komičan, u neprestanom sukobu i napregnut od potmulih podzemnih emocija, odnos majke i sina je maestralno, živopisno i dirljivo predstavljen. Nedim, čovek udobnog života u kojem mu nije udobno, piše roman. U vezi s tek naznačenim romanom u romanu, Nedžad Ibrahimović, naš živi i zdravi pisac, autor knjige lično, mangupski izvodi jedan filmski kameo, pojavljuje se kao Nedimov kolega i prijatelj koji ga savetuje u kojem pripovedačkom licu da piše, da li da bude „ja“ ili „on“, i zbunjuje ga protivrečnim savetima. A bogami i nas, koji se onda pitamo ko je ovde ko, ko piše a ko je junak, ko nam se obraća, poigravajući se tako pojmom autora čiju je smrt proglasio Rolan Bart.

Na fonu univerzitetskog života ispunjenog spletkama i rivalstvom, kao na svakom univerzitetu bio on mali ili veliki, sve to čeka našeg dečaka Nedžada koji preko zida, prema šupama i nemačkim bunkerima, doziva sebe Nedima u budućnosti. A onda se kadar uvija, prizor bledi, izvitoperuje se i udaljava, da bi operater spasao celuloidnu traku isekavši njen deo, sa „zdravim“ delovima na obe strane, i tako možda i ono najvažnije što se dogodilo a što nikada nećemo saznati. U bioskopu Paradizo svetla se pale i mi, ošamućeni ustajemo u nadi da ćemo ono što je kinooperater uklonio čitati u narednim Ibrahimovićevim knjigama.

Ima još toliko toga u ovoj knjizi o čemu bi se moglo pisati, što sam morala izostaviti. Na mahove nam se može učiniti da knjiga pati od sindroma prvog romana i piščeve želje da kaže i napiše sve što se akumulovalo u njemu. Međutim, sa čitalačkom radošću možemo zasigurno utvrditi da u ovom konkretnom slučaju, sve i da jeste tako, od viška ne boli glava, naprotiv – želeli bismo još i još.
Poslednji deo knjige, naslovljen je kao „Bilježnice“, i s duboko perceptivnim zapisima o drugim ljudima, svedoči o poetici traganja za sobom u postupku izlaženja iz sebe i svoje kapsule ka drugima. To je prisutno u celom romanu i jedan je od njegovih najvećih kvaliteta.

I upravo s beleškama se susrećemo u drugoj Ibrahimovićevoj knjizi, u beležnici pod naslovom Dnevnici lakih prostora, koju takođe neizostavno treba pročitati. Kad je o ovoj knjizi reč, svakome sa književnim obrazovanjem, kao i svakom iole naprednom čitaocu, jasno je da je pred nama dnevničko štivo i da tu nema nikakvog žanrovskog tajanstva, pa ni pomeranja granica u književnom stvaralaštvu. Time, naravno, nije manje zanimljivo, naprotiv, tim pre što pripada bogatoj kontinuiranoj tradiciji koja seže daleko u prošlost, od Heraklitovih fragmenata pa nadalje, preko Epikteta, zatim i danas rado čitanih zapisa Samom sebi Marka Aurelija, te beležnica Leonarda Da Vinčija (Codices), Petrarkinih privatnih zapisa (Secretum), Misli Bleza Paskala, pa do Kafkinih i Valerijevih Svezaka, ili zapisa Simon Vejl sabranih i posthumno objavljenih u epohalnom delu pod naslovom Težina i milost.

Zašto je to toliko jasno? Zato što je očigledno da ulazimo u najskrovitije, pokatkad i lično najintimnije svetove autora, o kojima je, kao i rimski car-filosof, pisao samome sebi ili, kako bi se danas reklo „za sebe“, zapisujući negde, u neku beležnicu (ili u mobilni telefon, na papiriće, svejedno) svoja promišljanja, doživljaje, zaključke, materijal za druga svoja književna dela, ideje, zapitanosti i duboke, pronicljive uvide u ono što nazivamo ljudskim stanjem. Autor je slobodan, bez bojazni da će „pogrešiti“, ne piše za čitaoca, neopterećen je formom, ujednačenošću sadržaja, kompozicijom, bilo kakvom idejom celovitosti, a tu slobodu ostavlja i čitaocu, koji se, onda, takođe neopterećen, lako kreće od teksta do teksta, jer se od njega ništa ne očekuje, može da otvori knjigu na bilo kojoj stranici, može stranice da preskače i da se vraća, da čita u svim smerovima. Treba dodati i da Ibrahimovićevo delo time korespondira sa savremenošću jer forma kratkih, nedatiranih zapisa i dalje živi i razvija se, i stiče široku popularnost u doba društvenih mreža, blogosfere i mikro-eseja.

Upravo zbog te lakoće i univerzalnosti tema, ovakvi spisi su ne samo rado čitani već i aktuelni kroz vreme, od onih najstarijih do savremenih. Dnevnik ne mora da bude obavezno datiran, niti da počinje s „Dragi moj Dnevniče“, kako su jedno vreme učili decu da pišu tekstove oslobođene učiteljskih pravila o pisanju literarnih sastava, koje su im prethodno već gotovo nepopravljivo utuvili u glavu. U dnevnik možemo zapisivati šta hoćemo, u dnevniku možemo crtati, lepiti dodatke, ispisivati stihove, citate ili notne zapise, a u digitalnoj eri unositi i audio i video sadržaje. Samo jedno ne možemo – da ga pišemo s namerom da bude objavljen. U tom slučaju, on postaje književna simulacija, koja nas ovde ne zanima i koji nema istinski dnevničke osobine inherentne tekstu.

Marija Stepanova, u svojoj knjizi Sećanju na sećanje (Booka, Beograd 2022), piše o tomovima dnevnika svoje tetke, kojih se, nestrpljiva i radoznala, latila posle njene smrti i otkrila na stotine i stotine zapisa o kupovini, buđenju, kuvanju, pranju, peglanju, posetama, gotovo identičnih monotonih banalnih svedoka jedne egzistencije, sasvim nalik filmu Žan Dielman, 23 Trgovački kej, 1080 Brisel rediteljke Šantal Akerman. I kao takvi, oni predstavljaju nešto vrlo važno o čemu se može (i treba) pisati i što se može (i treba) tumačiti. Nas, međutim, ne zanima spisak za kupovinu Nedžada Ibrahimovića, ni njegove ljubavne afere, niti s kim je sve i kad sedeo u kafani, ko je sve bio ili nije bio na sahranama njegovih roditelja i da li je on plakao, i slično. Takva interesovanja čitalaca unekoliko je razvio (ili im samo dao legitimitet) trend autofikcije koji, moram reći srećom, jenjava.

O čemu, onda, piše Ibrahimović, u kakve nam sadržaje otvara vrata svoje mentalne i duhovne kuće?
I pored pokušaja – za knjigu ovakve prirode i ovog obima po mome mišljenju nepotrebnog – da se zapisi grupišu u po nečemu srodne celine koje su čak i naslovljene, čitalac ubrzo napušta putokaze tih naslova i zaranja u tekstove vanredno zanimljive i međusobno posve različite, u čemu je, između ostalog, sadržano bogatstvo Dnevnika. Susrećemo se i drugujemo s tekstovima o ljubavi, jeziku, pomirenju, bolesti, knjigama, filmovima, strahu, životnim događajima, čisanju, nenapisanom romanu, razlozima čitanja i razlozima pisanja i mnogo čemu drugom. I negde na tom putu osećamo da je to i naš put, da smo i sami boravili (ili boravimo) u takvim prostorima, kojima se lako krećemo ali čiji sadržaji nisu nimalo laki, i to nas navodi na zamišljanje nad sobom, ne priprostim poistovećivanjem nego buđenjem jedne uzbudljive radoznalosti prema onome što je pred nama, i poznato i nepoznato, što može da nam posluži (ne zaboravimo Ibrahimovićevu profesorsku vokaciju, kao i teorijske tekstove) čak i kao referenca za dalja čitanja. Ali, pitaćemo se, kako ova knjiga dobija književnu dimenziju, u mešavinama esejističkog, lirskog, proznog, mitopoetičkog i dokumentarnog, ali mešavinama koje nisu spoj, nemaju šavove nego teku kao izlivene. Pa u jednom zapisu imamo putopis združen s meditacijom o muzejskoj kulturi, ili u nekom drugom opis boravka u bolnici i Anrija Mišoa. Tu dolazimo do najzanimljivijeg i, ako hoćete, najoriginalnijeg u ovoj knjizi, koju nije mogao napisati niko drugi osim njegovog autora, nikakav biograf, potomak, akademik, prijatelj ili učenica. Jer počiva u njegovom znanju, u njegovoj erudiciji. Koja je samo njegova jer, naravno, ne postoji nikakav objektivni kvantum znanja kojim se hranimo poput veštačke inteligencije već samo individualni fundusi saznatog i provučenog kroz filtere iskustva i interpretacije. A književni kvalitet i/ili mudrost (da se poslužimo Eliotovim evergreen razgraničenjem između informacije, znanja i mudrosti) koju nam pisac daruje iskri se, varniči u linkovima, u vezama između svega raznorodonog sadržanog u onome što zapisuje. Te veze nisu puko asocijativne već teško uhvatljivi, a neodoljivo privlačan, kvalitet one izlivenosti koju sam pomenula, a koja je karakteristika bezmalo svih tekstova u knjizi, u njihovoj saznajnoj i umetničkoj, estetskoj, svakoj pojedinačnoj zaokruženosti, celini. I tako ovi tekstovi postaju književnost. Ne zato što nisu dnevnički zapisi već zato što dnevničar poseduje književni dar.

Pred nama je, dakle, potpuno jedinstvena, uzbudljiva knjiga, s jedne strane sasvim privatna, a s druge velikodušno otvorena da nam se obrati univerzalnim. Ona to i čini, i u tom procesu mi zaboravljamo na autora kao stvarnu ličnost, baš onako kako ga i treba zaboraviti.

Ne treba, međutim, zaboraviti druge koji su se oko knjige trudili, odnosno treba pomenuti urednicu Nađu Durković i dizajnera Sašu Protića, koji je sjajno uradio posao grafičke pripreme.
Na kraju treba reći još nešto. Retki su pisci koji mogu da pišu tako različito kao što Nedžad Ibrahimović čini u ove dve knjige koje sam prikazala. Dok nam u romanu Inkapsulirana tijela servira baroknu raskoš i obilje, očitovane u mnoštvu tema i motiva, u bogatom stilu i slojevitosti, u Dnevnicima lakih prostora pruža nam lapidarne izbrušene kreacije. Ili recimo to ovako: poklanja nam kapsule mikrosvetova.