Piše: Jasna Šamić
Prevod: Jasna Šamić
Prije nekoliko dana, tačnije 21. marta bio je Međunarodni dan poezije. Taj dan je francuski PEN klub obiježio susretom pjesnika koje je nazvao Parloir des poètes. Ovaj naslov se može prevesti kao Pjesnička galerija, Susret pjesnika, Dvorana pjesnika, itd, a ako bismo posudili za to turcizam, nazvali bi ga Divanhana pjesnika…
Na tom popodnevnom susretu, u prostorijama PENa, koje se nalaze u Maison de poésie, tj. Domu poezije, osnovanom 1927. i smještenom u jednoj vili (Hôtel particulier) u 9. arondismanu Pariza, i sama sam učestvovala sa jednom od svojih posljednjih pjesama pisanih na francuskom.
Dan je bio sunčan i topao, banulo u grad naglo proljeće takmičeći se s ljetom, iza koga će nastupiti opet zima, a susret desetak pjesnika, na kome su prednjačile pjesnikinje, održao se u lijepom ambijentu, koji treba shvatiti i u bukvalnom i u prenesenom smislu. Za mene je bio iznenađujuće prijatan. Inače sam se bila izolovala još od COVIDa, i prestala da idem na slične skupove, odustavši i od predstavljanja svojih knjiga i javnog čitanja u Parizu, dok sam prije tog virusa i zatvora na koji smo bili osuđeni, rado pravila i poetske spektakle. Jedan od tih posljednjih bio je u galeriji Maître Albert, preko puta crkve Notre Dame, gdje je uz čitanja dijelova iz mog romana Les contrées des âmes errantes, bio upriličen i koncert na kome je izvrsno svirala Violeta Smailovic-Huart u pratnji svog kolege čeliste.
Ovo je bio prvi put, dakle, kako od COVIDa prisustvujem nekom literarnom skupu, i prvi put da dolazim u ovu vilu, budući da je francuski PEN u međuvremenu promijenio nekoliko lokacija.
Susret Parloir des poètes, vodio je Jean Le Boël, francuski izdavač, pjesnik, romanopisac, autor novela i esejist, rođen 1948. godine u Boulogne-sur-Mer (Francuska), dobitnik raznih nagrada za poeziju, pa i prestižne Mallarmé. Jean Le Boël je trenutno i genralni sekretar Francuskog PEN kluba, i član upravnog odbora Maison de Poésie – Fondation Émile Blémont, u ulozi generalnog sekretara.
Kad sam stigla, nisam znala kako će se tačno odvijati taj susret, jer je njegova tema bila Je et l’autre, « Ja i drugi ». A ta tema se u glavnom svela na čitanje poezije svih prisutnih, i sa rijetkim pominjanjem Ja i drugog, koji veoma podsjeća, ako nije i direktno nadahnuto onim čuvenim Rimbaudovim Ja sam drugi (Je est l’autre), o čeme se puno pisalo do sada.
Ja u stvari nisam ni razmišljala, moram priznati, o toj temi, misleći da ću reći, ako me pitaju, da je « Ja sam drugi » i « Ja i drugi » za mene isto što i « Drugi je ja », ili « Ti si ja », ili « Ti si drugi », ukoliko to Ja, ili ono Ti, koje može da ga zanijeni, komunicira sa čitaocem. I da je za pjesmu najvažnije da zna da nas dirne, da ostavi bilo kakav trag u nama, i da nas, eventualno, podstakne na razmišljanje, poštujući istovremeno zakone Licentia Poetica, u kojoj je svaka riječ neobično važna, kao i ritam, i slika lišena banalnosti, kao i dobro odabrana metafora, dok tema vjerovatno ima manje važnosti. Drugim riječima, ako nije ogledalo, što treba da bude uopšte literatura, makar i izvrnuto, ili tajanstveno ogledalo, onda je uzalud o stihovima raspravljati. Budući da znamo da postoji i vrsta narcisoidnog, gluhog, i veoma prostog « Ja » koje ne ostavlja traga, koje se ne čuje, koje je zatvoreno u sopstvene bedeme, najčešće neprobojne za čitaoca i slušaoca. U pitanju nije, dakle, intimna ili takozvana angažovana poezija, ili tema, nego vještina i sposobnost da dotakne na bilo koji način tog drugog.
Sve ovo što kažem svakako su banalnoti, koje nisam imala prilike izreći, ali ono što je najvažnije jeste da sam veoma dobro čula stihove koji su čitani, i od kojih su mnogi ostavili traga u meni. Zato je ovaj poetski susret bio značajan i ugodan, čak iznenađujuće ugodan, jer je unio svežinu u moj dan, pa i u moje dane, nakon stravičnih slika koje gledamo na tv- ekranu, i dosadnih literarnih emisija takođe na televiziji, koje nas više odvraćaju od književnosti, nego što nas približavaju njoj. I ne znam zašto je tako. Uvijek sam se čudila do koje mjere pisci, tojest većina njih koje pozivaju na literarne emisije (da ne kažem na jednu jedinu koja postoji u Francuskoj) mogu pričati nadugo i naširoko o svojim literarnim ostvarenjima, a da te uopšte ne zainteresuju za njih.
Pošto je pomenuti susret Parloir des poètes u Domu poezije ostavio, dakle, na mene traga, poželjela sam da ja ostavim traga o njemu i o Danu poezije i na drugi način : da predstavim učesnike i našim čitaocima tako što ću prevesti veći dio pjesama koje smo čuli tog dana a koje su čitane na francuskom jeziku. Iako Jean le Boël tog dana nije čitao svoju poeziju kako bi ostavio više prostora gostima, odlučila sam da prevedem barem jednu njegovu pjesmu.
Sve pjesme su prevedene ovdje sa francuskog, osim pjesme Patricie Nolan, koje sam prevela sa engleskog. To bi bio moj hommage Danu poezije, općenito, i tom susretu posebno, kada bih istovremeno pokušala da budem ako ništa a ono “sira” ćuprija, tanki most poput dlake između Francuskog PENa i onog bosanskog. U nadi da će i bosanski PEN organizovati jednog dana slične susrete.
Pjesme koje se nalaze pred našim čitaocima, nisu poredane po onome što bi se moglo nazvati « ljepotom » poezije, niti po mom ukusu, nego samo po redu kojim su mi pjesnici slali svoje stihove.
Une journée de poésie à Paris
Il y a quelques jours, plus précisément le 21 mars, c’était la Journée mondiale de la poésie. Ce jour-là, le club français de PEN a marqué l’événement en organisant une rencontre de poètes qu’il a appelée Parloir des poètes.
Lors de cette rencontre, dans les locaux du PEN club, situés à la Maison de poésie, fondée en 1927, dans un Hôtel particulier du 9e arrondissement, j’ai participé également avec l’un de mes derniers poèmes écrits en français.
Le jour était ensoleillé et chaud, le printemps arrivait brusquement dans la ville, rivalisant avec l’été, derrière lequel reviendrait rapidement l’hiver, et la rencontre d’une dizaine de poètes, principalement des poétesses, s’est tenue dans une ambiance agréable, à prendre ce dernier à la fois au sens littéral et au sens figuré. Pour moi, cela a été agréablement surprenant. En fait, je m’étais isolée depuis l’épidémie de COVID-19, et j’avais arrêté d’assister à de tels rassemblements, renonçant même à présenter mes livres et à faire des lectures publiques, alors qu’avant cette pandémie et le confinement auquel on a été condamné, j’organisais volontiers des spectacles poétiques. L’un de ces derniers s’était tenu à la galerie Maître Albert, en face de l’église Notre-Dame. Durant cet événement, des extraits de mon roman Les contrées des âmes errantes, publié chez MEO en 2019, ont été lus. La lecture a été accompagnée de musique classique, brillamment interprétée au violon par Violeta Smailovic-Huart, en compagnie d’un de ses collègues violoncellistes.
Le Parloir des poètes était animé par Jean Le Boël, éditeur, poète, romancier, nouvelliste et essayiste, lauréat de divers prix de poésie, dont le prestigieux prix Mallarmé. Jean Le Boël est actuellement secrétaire général du PEN Club français et membre du conseil d’administration de la Maison de la Poésie – Fondation Émile Blémont, en tant que secrétaire général.
Quand je suis arrivée, je ne savais pas exactement comment se déroulerait cette rencontre, dont le thème était “Je et l’autre”. Ce thème s’était réduit principalement à la lecture de poésie par tous les participants, avec peu de références à ce “Je et l’autre”, qui rappelle évidement le célèbre “Je est l’autre” de Rimbaud. En fait, je n’avais pas vraiment réfléchi à ce thème, pensant que je dirais, si on me posait la question, que “Je est l’autre” et “Je et l’autre” signifient la même chose pour moi de même que “L’autre est moi”, ou “Tu es moi”, ou “Tu es l’autre”, si ce Je, ou ce Tu qui peut le remplacer, communique avec le lecteur. Et qu’il est surtout important pour un poème qu’il nous touche, qu’il laisse une trace en nous, et éventuellement qu’il nous incite à réfléchir, tout en respectant les lois de la Licentia Poetica, où chaque mot est important, tout comme le rythme et l’image exempte de banalité, ainsi que la métaphore bien choisie, alors que le thème a probablement moins d’importance. En d’autres termes, s’il ne s’agit pas d’un miroir, ce que la littérature en général devrait être, même si ce miroir est tordu, ou mystérieux, alors il est inutile de discuter des vers. Car nous savons qu’il existe aussi une sorte de “Je” narcissique, autiste et simpliste qui ne laisse aucune trace, qui ne se fait pas entendre, qui est enfermé dans ses propres remparts, le plus souvent impénétrables pour le lecteur ou l’auditeur. Il ne s’agit donc pas de poésie intime ou dite engagée, ni du thème, mais de l’habileté et de la capacité à toucher de quelque manière que ce soit cet autre.
Tout ce que je dis fait partie bien sûr des banalités que je n’ai pas eu l’occasion de dire, mais ce qui est le plus important, c’est que j’ai très bien entendu les vers qui ont été lus, et dont beaucoup m’ont laissé une impression forte. C’est pourquoi cette rencontre poétique a été importante et agréable, voire étonnamment agréable, car elle a apporté de la fraîcheur à ma journée, et à mes journées, après les images horribles que nous voyons à l’écran, et les émissions littéraires ennuyeuses également à la télévision, qui nous éloignent plus de la littérature que de nous rapprocher d’elle. J’ignore pourquoi c’est ainsi. J’ai toujours été surprise de voir dans quelle mesure les écrivains, enfin la plupart d’entre eux, invités à des émissions littéraires (pour ne pas dire à une seule de ce genre qui existe en France), peuvent parler longuement de leurs ouvrages sans vraiment susciter d’intérêt pour ces ouvrages.
Puisque le Parloir des poètes m’a donc marquée, j’ai souhaité à mon tour laisser une trace de cette rencontre, ainsi que de la Journée mondiale de la poésie d’une autre manière : en présentant les participants et en traduisant un certain nombre de poèmes que nous avons entendus ce jour-là. Même si Jean Le Boël n’a pas lu sa poésie ce jour-là pour laisser plus de place aux invités, j’ai décidé de traduire quelques-uns de ses propres vers. Tous les poèmes sont traduits ici du français, sauf celui de Patricia Nolan, que j’ai traduit de l’anglais. C’était ma façon de rendre hommage à la Journée mondiale de la poésie en général, et à cette rencontre en particulier, tout en tentant en même temps d’être une sorte de “pont”, même si ce dernier est aussi mince qu’un cheveu, entre le PEN français et le PEN bosniaque. Dans l’espoir que le PEN bosniaque organisera un jour des rencontres similaires.
Les poèmes présentés à nos lecteurs ne sont pas classés selon ce qui pourrait être appelé la “beauté” de la poésie, ni selon mes goûts, mais simplement dans l’ordre où les poètes m’ont envoyé leurs vers.
Catherine Pont-Humbert
Pjesme iz knjige “Postelje svijeta”, izdanje La Rumeur libre, 2024.
(Extraits de « Les lits du monde » éditions la Rumeur libre, 2024 ;
Au chevet des lits)
Kraj postelje
(Au chevet des lits)
Usamljenost prvog romana, zauvijek ću je čuvati
Bila sam sama i željela poljubiti sjećanje svijeta
Od grada do grada
Od postelje do postelje
Knjiga je rasla
U sporoj i nespretnoj gesti mucajuće riječi
Kraj postelja svijeta u koje sam se šunjala,
Ostavila sam tragove,
Oni svjedoče o mojoj prisutnosti
Govore da sam u njima dobro spavala
Spavala sam u toliko postelja,
I prešla tolike staze kako bih do sebe stigla
Postelja 2
(Lit 2)
Dugo sam fotografisala sobe u kojima sam spavala
Zgužvane postelje
Zamračena prozorska okna
Krugovi svjetlosti na izgužvanim plahtama
Zlatasta zrna prašine
Duge zavjese na otvorenim prozorima
Nonšalantno podignute kao dah u zraku
Tijela muškaraca pored mene
Svila kože na ramenima
Nježni potiljci napušteni
Blagost zatvorenih kapaka
I svud uokolo duboka tišina
Spavala sam u toliko postelja
Prešla toliki put da bih stigla do sebe
Catherine Pont-Humbert je francuska književnica, pjesnikinja i književna novinarka, specijalistica je za frankofone književnosti. Od 1990. do 2010. bila je producentica na France Culture gdje je realizirala brojne dokumentarce i intervjue za seriju pod naslovom “À voix nue “.
Neka od njenih objavljenih djela su: Carnets de Montréal, éditions du Passage, 2016; L’Ame métisse, L’Harmattan, coll. « Théâtre des cinq continents », 2018.; La Scène, éditions Unicité, 2019.; Légère est la vie parfois, Jacques André éditeur, 2020. ; Les lits du monde, éditions La Rumeur libre, 2021.
Sonia Pavlik
Moje tijelo vulkan
(Mon ventre est un volcan)
Moje tijelo je vulkan
Plodna planina
Koja hrani strastvenike
Naglim eksplozijama
Vrišti o svojoj sreći s vjetrom
Osvijetljava noći svojom pjenom
I zastire dan svojim mukama
Puši se i riče od prešutnog napora
Iz kipuće lave
Dugo zadržane
Skrnavi previsoke riječi
I bljuje u lice neba
svoje drske iskre
Uz rizik da raskine
Zaustavljene istine
Zakopane u dalekom nebeskom svodu
Moj trbuh je u nekim trenucima
nezasita divljakinja,
s proždrljivim apetitom
koji pršti iz pukotine njenih bokova
i putuje njenim sanjarskim bedrima
i budi Zemlju,
prodrma je, uskovitla,
i prekrije poniznost plaštom ekstravagancije
i preplavi drhtavu morsku vodu kraj stopala
razornim strujama ljubavi,
punim žara,
u veličanstvenom plesu.
Moj trbuh je kći radosti,
kći vatre
kći cvjetova i suza,
što prolijeva svoju utrobu crvenu poput krvi
I razgolićuje se
Izlaže se
Bestidno,
Titrajućî val obećanog užitka,
Ponosan i živ
da okusi ogromno zadovoljstvo
Da uhvati nemir i nasilje
svojih nagona
Koji je nose ka novim obalama,
izvan nje same.
***
Sanjam baštu potpuno osvijetljenu, beskrajnu
U sjeni gladiola, pisaću ti pisma
A mravi će se penjati po mojim nogama
I leptir će sletjeti na stolić već postavljen,
malo dalje
Moje prosuto vino razliće se po travi
Zrak će me umiriti svojim mirisima
Čuće se zujanje pčela koje će plesati među ružama
Mudre, ubraće njihovu slast
Leptiri će posmatrati lotose
I razaznati svaku njihovu žilu
Život će mi se činiti blag
A pisma će odletjeti
I zaboraviću da sam ih ikad pisala
A vjetar će te donijeti kraj mene
I život će mi se činiti još blaži
Novinarka, Sonia Pavlik, piše poeziju i pozorišne komade. Već nekoliko godina sarađuje s kompanijom “Le Tatou théâtre”, za koji je adaptirala rusku priču “Vasilisa i Baba Jaga” (https://letatoutheatre.fr/lectures-spectacles/vassilissa-theatre-spectacle-conte/). Trenutno priprema svoju prvu zbirku poezije.
REMY FAYE
Iz knjige “Posljednji stadij”
(Extraits du livre Dernier stade)
*
pijan nakon smrti
ja koji imam tešku krv
i duge riječi u ustima
to sam ja, uvijek pijan
koji uzima sjenu vaših obrisa
i spava na stepenicama
sumraka
ja koji se smije zvijezdama
koji vas potajno obljubi
i prenese vas na mjesečevu bijelinu
i prati vas
s očima izjedenim od vina
vas koji se penjete ka vrhu
noći
gdje su kafane otvorene
do jutra
Neobjavljeni stihovi
(Inédits)
*
čini se kao da smo namjerno sagradili ruševine
za te zidove od cvijeća, te visoke čemprese koji
ljuljaju svoju sjenu na stijenama, čini se
da smo postavili namjerno to kamenje za vjetar
i da bi drugi, jednog dana, čuli njihovu tišinu
*
odakle dolazi ova zemlja, tlo koje gazim
koliko ljudi ga je obrađivalo, koliko stoljeća
odakle ovo kamenje, ispisano ranama, pljuvačkom
znojem i spermom, odakle dolazi ova priča
ovo sjećanje bez početka
*
vama u amanet ostavljam ovu zemlju, gdje teče mlijeko
i krv, iscrtajte granice, sravnite
gradove, podijelite ruševine i grobnice
poravnajte brda, ispunite doline
razvalinama, leševima, kako biste izgradili vaše zgradurine
*
Ovu zemlju bacam u lice ljudima
razdijelite bunare, rijeke, obale
podijelite voćnjake, pašnjake
trgove i arome pijaca
budite njena radost, njena korota, njene svadbene
zabave.
Posljednje dvije strofe evociraju na ratove, naravno, ali konačna bilješka ostaje ona koja se tiče nade u podjeli.
Biografija
Rémi Faye, rođen 27. oktobra 1956. u Neuilly-sur-Seine. Iza sebe ima dugu karijeru profesora njemačkog jezika. Objavljene knjige : Salles d’attente, Éditeurs Français Réunis, zbirka Petite Sirène, 1979., Sang et eau (izdanje Ipomée, zbirka Tadorne pod uredništvom Gérarda Noireta, 1987). ; Fièvre blanche (Nagrada Max-Pol Fouchet, predgovor Guy Goffette, zbirka L’Atelier Imaginaire, Le Castor Astral, 2000). ; Entre les marges (Le Castor Astral, 2002). ; Dernier Stade (Tarabuste, 2003); Changement.
Jeanine Salesse je željela da pročita i objavi i pjesmu svoje preminule prijateljice
Jeanine Baude (1946 – 2021)
Iz njene posljednje knjige:”Les roses bleues de Ravensbrück” (Crvene ruže Ravensbrücka)
Podigni želju u sebi
(Lève le désir en toi)
Dok pružam svoje bolne noge, leđa oslonjena na opruge kreveta,
Ne, ne mjerim svoju bol vašom, ali moja jedina nada je i vaša, ista je
želja.
Ne smiješ izgubiti sjaj pogleda, svjetlost. Ne smiješ.
Ti, beba u naručju koja traži isušenu, rastopljenu, osušenu dojku.
Jesi li još uvijek žena?
Ti si
matični broj crvenih ruža Ravensbrücka.
Pomozite mom dahu, mojoj sporoj pljuvački, mom preživljavanju što visi o plafonu, o jednoj tački. Pri vrhu mojih prstiju, moja pjesma.
Povijena, svijena, mogu naprijed.
Ako mogu, u ovoj bolesti, ovoj odaliski, mom dvojniku, u mojoj novoj koži
Povezati ono prije i ono poslije. Prošlost, sadašnjost, ta nejasnoća, kako se izvući iz opekotine?
Kako reći, vraćam se pjesmama otpora, partizanima, močvarama, o Bella Ciao, kako to reći ako njih nema.
Jeanine Salesse
Pjesma koju sam napisala za prijateljicu
(Un poème de moi écrit pour cette amie)
Tražila si da ti donesem TRI pločice čokolade!
Kako si samo pohlepno zagrlizla
U tu crnu tablu!
Zadovoljstvo sreća
ispunjenje
iščupani od Smrti moćnim zalogajem!
Uživala si rugajući joj se u bradu !
Ah, taj apetit
koji si imala za ljude za knjige za umjetnost
i odličnu hranu!
Za život !
Jeanine Baude, rođena 1946. u Eyguièresu i umrla 2021, bila je pjesnikinja, spisateljica i kritičarka. Za nju je “Pisanje bilo otpor”. Velika nagrada za poeziju Luciana Blage. Bila je dio francuskog Pen kluba. Gostovala je u New Yorku, Buenos Airesu, Sloveniji da bi pisala o mjestima boravka. Posebno je bila vezana za ostrvo Ouessant u Bretanji.
Jeanine Salesse je rođena u Parizu 1940. Živi u Val de Marne-u. Bila je učiteljica. Ima troje djece. Napisala je dvadesetak knjiga u stihu i prozi. Objavila umjetničke knjige. Dobitnica je nagrada Luc Bérimont i Cercle Aliénor. Članica je dva književna žirija. Učestvovala je na nekoliko “Proleća pjesnika”. Voli prirodu i planine.
Anne Lemaître
Život život
(La Vie, la Vie)
Uhvatiti u letu
Zvuk
Zore
Jednu nevidljivu
Ruku
Koja
Zagrijava
Mirisni zrak
Pustolovine
I u ovom vijeku
Ništa drugo
Osim Života
I njegovog
Opsega.
Nikad ne zaboravi
Okus
Usamljenosti
Koji dotiče
Slobodu.
Moje srce
Lave
Nezasito je.
Dana
Pozdravljam te, Dana
Puna blagodati
Hrast je s tobom
Ti si granit
Među svim megalitima
I homunculusima
Plod
Vaše utrobe
Je prašina.
Sveti Sok,
Naša Majka
Zemlja
Brinite se za nas
I sve pirange
I sve
Mravojede
Jadne
Uživaoce
Sada
Sve do
Punog
Mjeseca.
Amzer.
Rođena u Le Havreu (1971), Anne Lemaître je slikarica. Poezija je uvijek hranila njenu maštu i stvaralaštvo. Njene prve slike uljem bile su nadahnute Homerovom Odisejom. Nedavno je započela s pisanjem poezije (2022.). Godine 2023., njeni prvi stihovi izloženi su na 39. Međunarodnom festivalu poezije u Quebecu (Trois Rivières), događaj koji je sponzorirao Joséphine Bacon. U maju 2024., časopis “Na putu s Alexandrom David-Néel” objaviće neke od njenih putopisnih pjesama (zbirka “Potraga je nomadska”). Pjesma « Dana » posvećena je irskoj boginji ; riječ homunculus znači čovječuljak, embrion čovječuljka, piranga, ili piranha je ptica često crvene boje i crvenog kljuna, Amzer u istoj pjesmi je bretonska i znači vrijeme.
Patricia Nolan
Akra
(Acre)
Nalazimo se ispod reklame
koja najavljuje gradnju Muzeja
Tolerancije. Da bi ga izgradili, prekopali su
cijelo drevno palestinsko groblje.
Autobus nas vozi ka sjeveru prema Akri.
Servisne stanice drijemaju, omotane tamom
dok ljudi čekaju u redu za klozete, Šabat
guši život do potpunog mirovanja, ali tijelo ne mari
koji je dan u sedmici svet. Akra,
gdje su se vitezovi Templari borili protiv Saladina
na plesnom podijimu rata. Zidine uz more
sjaje sa sjenama muškaraca
u oklopima, koji nose mačeve. Vrata
su ukrašena krstovima križara.
Prolazimo kraj drevnog zatvora gdje je svake subote
engleska vojska vješala palestinske buntovnike,
na stotine njih, kao i u svim svojim
kolonijama. Ulice starih kuća
s urušenim stepenicama čekaju gradske dozvole
za popravke, koje nikada ne stižu. Koloni ih brzo
kupuju za nekoliko šekela, pretvarajući ih u bezoblične spavaonice.
Kraj Templarovih tunela,
jedna obitelj, s kolicima prepunim beba, gura nas.
Zanemarujemo njihove podignute šake, ljutnju.
Jedan zaljubljeni par prolazi, plavuša sa zadnjicom u oblikom srca
drži za ruku momka koji nosi mitraljez
izraelske proizvodnje, nonšalantno prebačen preko ramena.
Iza zidina, brodovi plivaju na uzburkanom
moru poput Saracena koji neprekidno plove prema luci.
Ramala
(Ramallah)
U autobusu prema Ramali i hotelu
Mirador. Uskooke kule-osmatračnice revnosno promatraju ceste
i autoputeve, zatvorske zidine. Na jugu grada
Armagh u Sjevernoj Irskoj, penjali su se
na brežuljke iznad farmi i prašnjaka
gdje su se šunjali atentatori SAS-a iza živica.
Dvojica su ubila školarca koji je pronašao
oružje skriveno na groblju. Kad su oslobođeni optužbi za ubojstvo,
podrška Sinn Feinu eksplodirala je dok su se na stotine njih
prijavili za IRA-u. Prolazimo kraj znaka
s poznatim imenima gradova i sela
viđenih na televiziji gdje koloni ubijaju mladiće,
ruše kuće, pale maslinjake. Na krovovima zgrada,
crne bačve stoje rame uz rame
kao divovski skarabeji na stražnjim nogama, s otvorenim čeljustima
fanatično se moleći za kišu. Voda je tu dozirana
kao kazna za one što ne daju svoje domove
i polja. Čujemo djecu kako pjevaju u obližnjoj školi.
Život je skoro normalan osim za oklopna vozila
koja prolaze kao Saraceni kroz ulice Belfasta.
Na spomeniku Al Manara, pet kamenih lavova,
simboli drevnih gradskih plemenâ, čuvaju fontanu.
U tami, brzo posjećujemo Arafata,
zatočenog na vječnost u svom štabu-mauzoleju.
Na brdašcu zapadno od Ramale, na kraju
ulice Tokio, počiva pjesnik Mahmud Darwish
koji je sanjao o kruhu svoje majke i o Riti.
Snovi nas prate i iznad groba.
Patricia Nolan je irska pjesnikinja koja živi u Parizu. Njene zbirke su objavljene kod izdavača Le Castor Astral, Pariz, Ecrits du Nord, kao i u više antologija. Radila je za Newsweek International u Parizu, pisala za irski nacionalni radio, predavala komunikacije i medije na Sorboni. Diplomirala je na Univerzitetu Cape Town.
Clara Regy
I
vrijeme se proteže
ovo jutro
razvlači zavjese
svi prozori hotela su zatvoreni
tek nekoliko automobila
šum vode koja teče kroz cijevi
voda pravi vrtešku
toliko se boji da će je zaboraviti
puca
ti si tu čujem te
tvoj put je uvijek isti
znaš za hrđu i za vrtoglavicu
ljubav ljubav
i to je to
stavljaš poljupce u vreće
preteške
veze ponekad
pucaju
a poljupci
pobjegnu
ne znam pisati ljubavne pjesme
II
pišem “bijelo”
ići ću na sajam
probušiti balone
a djeca će
vrištati
postavićemo svoja tijela
u plastične labudove
okretaće se brzo
ti ćeš mi držati ruku
duhovi ponekad
imaju snagu koja nam nedostaje
ja
još uvijek nemam
onu
koja bi te imenovala…
Clara Regy promatra, sjeća se, izmišlja, piše. Objavljena u izdanjima Henry, Lanskine, Rhubarbe…
BOËL Jean
*
govori
govori u sebi
nek tvoja misao bude svjetlo
koje ne laže
budi sjena
u kojoj se rađa nada
milost jutara
umukni
ne viči s gomilom
nek tvoja tišina bude kamen
koji niko neće smrviti
budi voda
koju nijedna ruka neće zatvoriti
led
koji razbija nijeme amfore
otvori oči
raskrili ruke
nek tvoje sestre nek tvoja braća
znaju da si tu
i da ni smrt neće ugušiti njihov glas
*
Neobjavljeno
(Inédit)
maslačci su u cvatu,
uskoro će njihovi prašnici odletjeti
pokljucaće ih vrapci.
trnje se proteglo preko nježne trave,
neko drugi će je pokositi.
vrt nije bio uređen,
a zima odlazi ne mareći za pupoljke.
pedantne koke tamane pašnjak,
brinući se više o larvama nego o lisici,
koju izluđuje proljeće i njena mladunčad.
i posljednja grana kruške je suha,
jadni svjedok davne uspomene.
jedan izvor presušuje, drugi blati kamenje.
jedno obično jutro.
BOËL Jean. Francuski pisac, rođen 1948. Voditelj izdavačke kuće Henry. Osnivač i
glavni urednik časopisa Écrit(s) du Nord. Generalni sekretar Maison de Poésie – Fondation
Émile Blémont u Parizu. Objavio je desetak romana ili pripovijesti, dva eseja i još
desetak knjiga poezije. Također je sarađivao sa mnogim časopisima ili
zbirkama. Dobitnik Poetske nagrade Poncetton SGDL za knjigu Le Paysage immobile
2009. Nagrada Mallarmé 2020 za knjigu Jusqu’au jour.
Jacqueline Persini
Iz knjige “Kasno sam te prepoznao”, izdanje Aspect, 2011, 105 p.
(Extraits de Tard je t’ai reconnue, édition Aspect, 2011, 105 pages)
***
U kuhinji baka i unuka sjede jedna pored druge.
Bilježnice su svud okolo, pisma po stolu.
Glas govori i pjeva
U sjenci smokve
(A l’ombre du figuier)
Možda je u sjeni tog glasa na koji se oslanjam da skupim riječi, svoje riječi
One dolaze, nestaju, dolaze, nestaju
U rupi u zemlji, jedno pismo se zaustavilo, odavno ne odzvanja jezik
maternji koji je punio moje džepove djetinjstva suncem i sušom, trnjem i cvjetovima, kamenjem i rijekama.
Oslonjena na njenu sjenu, pletem, režem, bacam.
Malo zahrđale grablje.
Između timjana i ružmarina, puževi šetaju.
Mistral čupa bilje.
Ali smokva se proteže sve do mog vrta.
Ne znam ništa o tome što se isprepliće ispod zemlje, što slučajno raste ili umire, niti o tome što prolazi kroz zimu od početka do kraja.
Ako povratim blato i prašinu, hoću li se riješiti korova i koprive?
Crvene grančice bake u meni svjetlucaju.
Da ih primim, i šutim.
Moja ljubljena draga
(Mon amante aimante)
U zagrljaj ću te uzeti majko, nježno te nositi
Voditi u šetnju i opet ćemo razgovarati, opet ćemo razgovarati
Ići ćemo prema obali gdje se ne ubija prije rođenja
Gdje u sjaju uvala glasovi zamiru
Put od žeđi do usta
S rukama otvorenim za vapaje, naš dah će tkati tajne plime
Dok će svjetla škakiljati školjke uši
Ako me obuzme želja da trčim daleko ne skidajući pogled s tebe
Tu ću položiti tvoju dušu kao oblutak
Tvoja će duša negdje postati lokvanj
I možda lice
Kao na rubu dana, nagnuću se s vrha velikog prostranstva
I moje nepoznato tijelo na pragu tvoje slike ljuljaće pejzaže
Ne boj se, svojim malim rukama zaštitiću te od zvijeri, njihovih očiju, njihovih kandži
Bez panike, pićeš iz mog trbuha punog kapi neba
Bićeš moj grad, moja ljubljena draga s očima neizmučenim ovim kamenjem
Moja daleka zatvorenica, moja nepoznanica izgorenog srca, možda ćeš se roditi u nekoj drugoj zemlji?
Biografija
Nakon karijere psihoterapeuta, Jacqueline Persini objavila je više od dvadeset zbirki poezije gdje se igra i ozbiljnost miješaju. Sudjeluje u brojnim časopisima, antologijama, umjetničkim knjigama, član je redakcije časopisa Poésie Première.
Nedavno je objavila: Si Seulement l’envol, u koautorstvu s Gérardom Mottetom, ilustracije Marc Bergère, Unicité 2021; Au jardin, u koautorstvu s Patrickom Navaïem, ilustracije Patrick Navaï, Voix tissées 2021; Dévêtir l’obscur, Zbirka Jour Nuit, Les lieux-dits, 2022; Vers les cygnes sauvages ilustracije Jean-Louis Pérou, Unicité, 2023; Maisons-poèmes, ilustracije Luce Guilbaud, L’Atelier des Noyers, 2023; Jusqu’au vertige, ilustracije Roger Rougier, 2024
I na kraju ovog hommagea, umjesto da objavim ovdje svoju pjesmu, željela bih da stavim prevod kritike moje knjige pjesama Dans le lit d’un rêve. Za mene je bilo iznenađenje da je prije nego što smo se srele, Jacqueline Persini upoznala ovu moju knjigu pjesama koju je objavio izdavac MEO, 2017. i koju je predstavila u časopisu Poésie première gdje je član redakcije. Na nedavnom, ovdje pominjanom pjesničkom susretu, ja nisam za to znala, a ni Jacqueline Persini nije me povezala sa tom mojom knjigom. Dokaz još jedan da život nekad donosi i prijatna iznenađenja.
Jasna Samic, Dans le lit d’un rêve (Na postelji od sna), M.E.O, 17. izdanje
Autorica franco-bosanskih korijena trenutno je ugrožena smrću od strane ekstremista u Bosni. U tjedniku Dani, izdavač i pisac, Gérard Adam brani svaku riječ Jasne Samic koja je izazvala valove mržnje. On osuđuje svaki oblik fanatizma koji može “gurnuti islam na ekstremistički put”.
U prologu svoje knjige, Jasna Samic piše: “Duh bi mogao biti drugo ime za ovu zbirku… Stih je moja molitva, a duh njegova kolijevka.” Zvuk bombi, pakao rata nisu uništili želju i zadovoljstvo za životom, iako se oni najčešće javljaju u obliku sjećanja, kako bi se oduprli neljudskosti. U gradovima koje voli: Parizu, Veneciji, Sarajevu, Istanbulu i mnogim drugim…, autorica se kreće u pratnji umjetnika (pjesnika, slikara) koji su je hranili željom i ljepotama. Kako piše Monique Thomassettie u svom predgovoru, “grad-ogledalo” propušta ovdje « sjaj slika gdje se spaja svijetovno i sveto”. Takođe su tu prisutne i razne mitologije, i istočne mistike. Cilj je ne popustiti raspadanju, nego objediniti sve što je dalo smisao životu, kako bi se dobio novi smisao. Umjetnost ostaje neophodna i vitalna potpora. Pjesme su poput pokušaja okupljanja, istovremeno onoga što je izgubljeno i onoga što ostaje i prolazi kroz vrijeme. Kao poziv na to da se podijeli neizreciva bol, ali i neizrecivo zadovoljstvo koje pružaju određeni životni trenuci. Svojim riječima, Jasna Samic zna izgraditi kule budnih snova koji liječe rane. Poezija se javlja kao prostor u kome se stanuje, slobodno diše, i odupire zlu…
Jacqueline Persini
965 total views, 8 views today
