Nikola Madžirov: izbor iz poezije

Nikola Madžirov. FOTO: Bloodaxe Books.

Izbor iz zbirke Dlan i netaknuto (Treći Trg, 2020).
Sa makedonskog prevela: Biljana Andonovska.


DOM

Živeo sam na kraju grada
kao ulična lampa kojoj niko
ne menja sijalicu.
Paučina je držala zidove skupa,
znoj naše spojene dlanove.
U preobražajima nevešto sazidanog kamenja
krio sam plišanog medu
spasavajući ga sna.

Danonoćno sam oživljavao prag
vraćajući se kao pčela koja se
uvek vraća na prethodni cvet.
Bio je mir kada sam napustio dom:

zagrizena jabuka još nije potamnela,
na pismu je bila marka sa starom napuštenom kućom.

Ka tihim se prostorima od rođenja krećem
i poda mnom se praznine lepe
poput snega koji ne zna da li zemlji
ili vazduhu pripada.

OBIČNA LETNJA NOĆ

1.

Tako izgleda spuštanje obične letnje noći:
preljubnica izlazi na balkon
u svilenoj spavaćici koja propušta
trepet zvezda, grančica pada iz kljuna
ptice koja u san tone pre no što je sagradila dom,
jedan vojnik spušta državnu zastavu
s majčinim pismom u džepu i
atomske probe u utrobi zemlje
tajno oživljavaju mrtve. Neko u tom trenutku
tiho tumači vizantijske neume,
drugi prepravlja egzoduse balkanskih
i građanskih ratova u ime univerzalnih
istina. U fabričkim dvorištima
spavaju statue učesnika u
poništenim revolucijama, po skladnim
grobovima plastično cveće gubi
boju a prirodno formu,
i ovo spokojstvo mrtvih
od kojih smo se oprostili
nije naše.


2.

U selu s tri osvetljena prozora
jedna vračara proriče samo
ozdravljenja, ne i oboljevanja.
Talasi izbacuju boce
koje celo more mogu upiti u sebe,
strelica na znaku za obavezni pravac
pokazuje ka Bogu,
ribar otkida parče neba
zabacujući udicu ka reci,
siromašno dete traži Malog Medveda
i planetu s koje bi voleo da potiče,
ispred praga ubice s alibijem
jedno pero pokušava da poleti.
Tako izgleda spuštanje obične letnje noći.
Grad sagoreva u crvenilu mesečine
i protivpožarne stepenice kao da vode ka
raju, čak i onda kada se
svi
   spuštaju
                 niz
                     njih.

KAZALJKE SATA

Nasledi detinjstvo iz albuma.
Prenesi tu tišinu
što se širi i skuplja kao
jato ptica u letu.
U dlanovima sačuvaj
nepravilnu grudvu snega
i kapi što se spuštaju
po liniji života.
Izgovori molitvu
sklopljenim usnama:
reči su seme što pada u saksiju.

Tišina u utrobi se uči.

Pokušaj da se rodiš
kao velika kazaljka u ponoć
i sekunde će te očas preteći.

EPOHE ČEŽNJE

Stojim pritajen
kao galeb koji čeka da riba poleti.
Putnici s istim zavetima i očekivanjima
smenjuju se na pristaništu,
godine sporo klize po jedrima
kao kišnica po loše poravnatoj stazi.
Epohe čežnje završavale su iza horizonta,
u selu na obali gde je jedna starica noću
krila novac u marami koja
je nekad pokrivala njenu kosu.

CRNO MAJČINSTVO

1.

Zapali moje detinjstvo, majko,
i uspavaj me nad njegovim pepelom,
zapali kamenje u zidu
i ono u mojim dlanovima –
mozaiku svih milovanja i udaraca.
Zapali bolnički krevet
i prašinu u zidnom časovniku,
zapali sve puste hodnike
u prepunim kasarnama
i sve senke zastava
koje se menjaju,
zapali svoju nerođenu decu
i antene usmerene
ka avionima koji padaju,
zapali sve terase
koje su nas uzdizale
i kada smo bili na kolenima,
zapali moje dete
koje nije nasledilo ime
već udaljenost za koju
ne zna da je ljubav,
zapali sve albume
u kojima te nema
jer samo tako možeš, majko,
da budeš prisutna
u utrobi svoga deteta.


2.

Potopi sva veštačka jezera, majko,
i ribe u supermarketima,
i ključeve od kuća zaštićenih zakonom,
potopi debla koja
će postati hartija i senke
na nečijem grobu,
potopi sva sunca i potopljene brodove
i senke noćnih ptica
i tunele pune minerala,
zalutalih misli i farova,
potopi sobu
u kojoj sam vodio ljubav
dok je jedna biljka rasla u saksiji, majko,
potopi moju žeđ za domom
koji će me napuštati,
jer kako bih se inače vratio, majko,
ako ne proliješ vodu za mnom,
ako ne potopiš sve moje tragove.


3.

Zapali more detinjstva, majko,
i uspavaj me na njegovom dnu.

ŠTA TREBA URADITI

Živeti bez povoda i nužnosti,
zagrliti prestupnike
oslobođene ljubavi,
podići sveću s urušenih grobova
i kazati dve-tri reči
kada vetra nema,
otvoriti ugljenisana vrata sveta
i vazdušnim koracima otići.
Preboleti šestar vremena
zaboden u naša srca.

NADA SE USPINJALA

Jednom sam video:
nada se uspinjala po oštrim stenama,
a naše oči spuštale po njenoj stvarnosti.
Naš je život bio vrt
koji žudi za koracima,
kratko putovanje
u otkačenim vagonima za spavanje.
Jednom sam video:
prag se pomerio
za umorno telo putnika,
dlan se spustio preko odeće na stolici,
ptica je sletela na prašinu lustera
tražeći pažnju.
Jedna nada
se uspinjala ka krovu kuće
i niko se nije probudio da baci kamen za njom.

Dlan i netaknuto. FOTO: Treći trg.

Reading Balkans Sarajevo 2021: Nikola Madžirov

Književna večer sa Nikolom Madžirovom

 1,225 total views,  4 views today

Komentariši