TARA SKURTU: DVIJE PJESME

ZAVIST

Morala sam ostati

sama sa tom pastrmkom

u sudoperu

prije nego što ju je otac rasporio –

njeno glatko crno oko

popustilo je pod mojim kažiprstom

i okrenula sam je

poput globusa –

Htjela sam da vidim

sebe iznutra.

PONUDA

Bilo je to prvi put da živim

sa muškarcem i željela sam

da prevede ime naše ulice.

Držao je moju hladnu šaku

u svojoj, bili smo u

Ofrandei, usred neasfaltiranog

Bragadirua, u Rumuniju, na putu

kući. To je nešto što daš

da bi dobila nešto – poput žrtve.

Kao ono što radiš za boga.

*

Grebala sam po napuknutoj glini

golim rukama, u krvi sadila –

smeđe kale, narcise.

Irise, ružičaste božure, bijele zumbule.

Napravila sam živi zid od

zimzelenih biljaka, obrubila pločnik

lavandom. Zalijevala sam

što sam zakopala i čekala.

*

Nakon kiša Ofrandei je postao

jezero. Penjala sam se uz nepoznatu

komšijnu ogradu, njegov nijemi pas

me pratio, zastajući kad sam ja zastajala

da procijenim dubinu blata,

dužinu svog skoka, sve dok jednog dana

Ja sam bila tamo tamo, a on nije, i te

jeseni napustia sam Ulicu Ponuda

s nekim zemljanim posudama, kabanicom,

bistro setom za dvoje. U prednjem dvorištu,

ispod poklopca rešetke za plin, ostavila sam

ključeve – čovjek je volio

roštiljati, pa sam mu kupila jedan i

uvaljala ga u vrt koji sam posijala.

Sa engleskog jezika prevela Naida Mujkic

Tara Skurtu je nagrađivana američka pjesnikinja. Poezija joj je prevedena na desetak jezika. Učestvovala je na nekoliko internacionalnih festivala.  Živi i radi u Rumuniji. Više na https://taraskurtu.com.

 4,545 total views,  2 views today

Komentariši