Filip Grujić: dvije kratke priče

IGRANKA

U Titovoj ulici, ispod Hrvatskog nakladnog društva, početkom pedesetih godina je postojao bioskop, poznatiji kao Kino Imperial.

Kad je imala šesnaest godina, Rada je odlazila u taj bioskop. Ispred ulaza je stajalo šta se daje tog dana, a ispod naslova filmova, publika bi mogla da pročita i malo detaljnije opise. Filmovi su se završavali do devet uveče, a Rada je dobila odobrenje od svog starijeg brata da ide u bioskop pod uslovom da mu, pri povratku kući, ispriča radnju filma i pokaže iskorišćenu kartu.

Neko vreme je zaista odlazila u bioskop, vraćala se kući i raportirala mu šta je gledala. Nisu komentarisali umetnička ostvarenja, bilo je dovoljno da se zadrže na kratkom sižeu.

Ali nedugo nakon toga se otvorio prostor za igranke malo pored bioskopa. Rada gleda u bioskop, gleda u prostor za igranku. U bioskopima čovek ne može da pleše i čovek ne može da priča. Može da se ljubi; ali za tako nešto bi morao prvo naći nekog na igranci.

Tako je, valjda, razmišljala i moja baba.

Odlazila je, uprkos izričitoj zabrani starijeg brata, na igranku, a sve pod izgovorom da ide u bioskop. Međutim, postojao je problem pravila – pocepana karta i prepričan film da ne bi dobila po nosu.

Razmišljala je i shvatila da se takav problem da prevazići. Natempirala bi da izađe s igranke tačno kad se film završava. Zatim bi prilazila korpi za smeće i prebirala po kartama. Našla bi kartu za birani film i pročitala opis. Zapamtila bi, preslišala sebe, a zatim davala izveštaj bratu.

Njen strah od brata je bio opravdan, i nisam slučajno iskoristio termin dobila po nosu. Ona je zaista jednom prilikom dobila po nosu. U Trebinju je pao mrak, a na glavnoj ulici je postojala ulična rasveta. Jedva da je bilo osam sati. Stajala je sa drugaricama i nekim momkom i pričala, baš ispod jedne svetiljke. To je njen stariji brat primetio i kad je došla kući tako ju je zveknuo po nosu da je celog života ostao polomljen.

U poslednje vreme, kad je posetim, često mi se obrati sa pitanjem – šta misliš koliko potrošim mesečno na ovaj lek? Slegnuo bih ramenima, a ona bi mi dala cifru. Svake nedelje je neki drugi lek. Za jetru mora da popije preko šest stotina tableta u roku od mesec dana da bi sanirala upalu. Jedne nedelje su na red došle specijalne kapi za nos.

“Vidiš tu, sužen mi je nosni kanal (zbog brata, ali ne zameram mu, tako je to bilo), imam devijaciju, pa mi ne prolazi dovoljno vazduha kroz nos, svega dvadeset posto…”, rekla bi.

Pitam se koja će glupost meni stvoriti problem u starosti. Ali jedno je sigurno; neću dobiti batine jer sam stajao pod uličnom svetiljkom i pričao sa društvom u ranu noć.

Zbog toga su, ipak, stradale devojke.


KAKO SAM POMEŠAO PRADEDE

Zakleo bih se da sam imao pradedu koji je bio okovan u lance.

To se sve dešavalo u Aradu, Rumuniji. Prelazili su most preko reke Moriš i vodili ga kao ratnog zarobljenika na pogubljenje. Na tom mostu je moj pradeda uspeo da se izvuče iz kandži dželata tako što se bacio u reku. Vojnici su ga gledali, voda je bila hladna, i shvatili su da im se ne baca u vodu za njim. Ionako je u lancima, smejali su se, neće mnogo dogurati pre nego što se konačno udavi. Otišli su, razgovarajući o nečem drugom i ostavili ga da pluta. Zatim je on, neobjašnjivo, uzvodno lomio tok reke Moriš i par kilometara dalje, koristeći samo noge, isplivao na obalu.

Za istog tog pradedu sam mislio da je nakon toga otišao da ratuje u Ukrajini, za dnevnicu. Ratovao je na strani revolucije i pobedio. Zatim je još malo ratovao na Sibiru i na granici sa Kinom, a onda se vratio u Berdičev, Ukrajinu, da još malo gleda Julku, ćerku bogzna koga. U nju se zaljubio i nju je odlučio da dovede u svoje rodno mesto. O Julki ne znam mnogo – bila je, najverovatnije, jevrejka, a zatim je morala da promeni veru, pa je postala katolkinja. Znam još nešto – imala je sitne usne. Na taj način se posmatra da li je žena dobra ili loša, kažu – ako ima sitne usne i sama mora biti sitničava.

Koliko sam čuo dalje; nije ga bilo više od četiri godine u Vrdniku, rodnom selu. Kad se vratio, sve sa Julkom pod miškom, prvi meštanin koji ga je video trčao je da bude vesnik Lazinog povratka. Pošto su mislili da je mrtav, porodica se dogovorila da proda njegov deo kuće. Što se toga tiče, nije se rešilo; nije bilo kuće da ga dočeka, tako da su u hodniku dobili svoje mesto za spavanje.

Trebalo se i venčati. Kad su došli u pravoslavnu crkvu, pop nije hteo da ih venča. Razlog? Julka je katolkinja. Treći put joj se nije dalo da menja veru, pa je kum izvadio pištolj i stavio je na Julkinu glavu. Tako je promenila veru i udala se. Tako sam ja makar mislio da priča ide.

Od svih ovih napričanih čudesa, istina je sledeća:

Jedan pradeda je zaista uspeo da se iskobelja iz lanaca i pliva uzvodno rekom Moriš sve dok se nije oslobodio.

Ali sasvim drugi pradeda je bio u Ukrajini, tamo ratovao, upoznao Julku i vratio se nazad da s njom spava u hodniku.

I još jedna stvar – nije Julka imala pištolj na glavi, iako sam ja stalno ponavljao kako se moja prababa udala pod pištoljem (možeš misliti kakav početak braka, govorio sam, a ljudi koji su me slušali bi se smejali). Pištolj je bio naslonjen na popovu glavu i tako mu, odjednom, nije bilo bitno koje je Julka vere.

Ovo je zapravo bila priča zbog koje sam počeo da pišem zbirku. Kad sam deseti put čuo istu priču o pradedi i pištolju, malo sam je bolje saslušao i shvatio koliko sam, slušajući s pola uha, svaki put čuo nešto sasvim drugo.

Koliko mi je priča ispričano, a da ja nikad nisam zapamtio, a koliko priča sam pogrešno čuo ili pogrešno želeo da čujem i samim tim pogrešno preneo?

Zašto su mi neke priče ispričane, a neke druge nikad nisu? Na samom kraju, zašto sam ja neke ispričao, a neke druge nikad neću?


Pisac i dramaturg Filip Grujić gostuje u Sarajevu u okviru rezidencijalnog programa za pisce i spisateljice Reading Balkans 2021.

Autor je romana “Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017) i “Podstanar” (LOM, 2020). Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prijevod na francuski jezik. Predstava “Pred svitanje”, rađena po drami “ne pre 4:30 niti posle 5:00” je imala svoju premijeru u Atelje-u 212 u Beogradu. Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine. Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa”, po čijem tekstu je rađena predstava “Velika depresija” u Srpskom narodnom pozorištu. Autor je drame “Tamo gde pevaju”, koja je imala premijeru u Skoplju. Njegove dvije drame “Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo?” i “Ljubavna lektira” se igraju na stalnom repertoaru omladinskog pozorišta DADOV. Piše za sajt Filmoskopija, a radi i za Novi magazin u kulturi. Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.

 645 total views,  5 views today

Komentariši