Lejla Kalamujić
TRANSFUZIJA
Plakala je krupnim suzama. Htio sam je utješiti, ali nisam znao kako. Žena mi je bila posve nepoznata. Prije pola sata nazvao me Samir i zamolio da čim prije dovedem Sulju. Koliko sam shvatio, neki je pas hitno trebao transfuziju, a moj je Suljo, znali smo, bio univerzalni davatelj. Iskreno, nisam se baš obradovao. Muka je voditi ga na veterinu. S vrata bi se otimao. Lajao i zavijao. Bojao se pregleda, vakcina, čišćenja žlijezde. Nijedna ga slastica, a velika je poguzija, ne bi umirila. Ali šta se mora, mora se. „Malo ćemo ga sedirati“, rekao mi je Samir. Izbezumljenog i agresivnog, jedva ga je odnio u salu. Čelo mi se oznojilo od srkleta. Sjeo sam pored nje. Svako malo bi maramicom brisala lice, pa bi je mokru i zgužvanu zadjenula za rukav.
Bio je to potpuni šok. U sekundi se otrgnuo. Zaškripale su
kočnice, i onda tras! Čarli pod autom. Ja držim pokidan
povodac i vrištim. Krv se razlijeva po putu. Nepoznat
mladić, hvala mu gdje čuo i ne čuo, zaustavio je svoje auto,
pokupio Čarlija i dovezao nas do veterine. Veterinar ga
uzima u ruku. Ne znam je li mrtav ili živ. Odnose ga u salu.
Čekam i plačem. Čovjek koji je sjeo pored mene nervozno
cupka nogama. Ide mi na živce. Ali doveo je svog psa da
spasi Čarlija. Zahvaljujem i njemu. On se ohrabrujuće
smješka. Vrijeme odmiče. Ne mogu misliti. Čovjek cupka
sve jače.
Dugo ja već nemam preča posla. Penzionerski dani su prostrani.U njih svašta stane. Suljo je uradio dobru stvar. Njegova se krv prelila u drugo tijelo. Bio je malo ošamućen. Taj drugi pas, Čarli, i on se polagano budio iz narkoze. Samir je rekao ženi da je opasnost prošla, ali da ga moraju zadržati koji dan. Sve i da smo nas dvojica tad išetali, bilo bi dovoljno. Suljo bi za nagradu dobio dva štapića. Ja bih otvorio konzervu piva. Gledao utakmicu ili političku emisiju. Dremkali bismo na kauču. Ali nije bilo razloga za žurbu. Kad god došli kući, isto nas čeka. Žena se nije prestajala zahvaljivati. Pružio sam joj ruku i rekao „Muharem“. Otišli smo u kafić preko puta proslaviti sretan završetak, uz kolač i kafu.
Svakog bi dana nazvao da pita za Čarlija. Hvala Bogu,
budalica je bila dobro. Jeo je sve bolje. Vratila mu se snaga.
Ja bih pitala za Sulju. Baš smiješno ime za psa. Kad smo
prvi put poslije nesreće izašli u park, došli su i njih dvojica.
Čarli i Suljo od početka složni. Kao da su namirisali istu
krv. Trčali su i valjali se po travi. Dobro su pasali jedan
drugom. Muharem i ja smo sjedili na klupi i pričali. Onako,
o životu. Rekao je da je samac. Večeri bi provodio igrajući
šaha, a imao je društvo i za boćanje. Jedne večeri, prije
dvije godine, na putu kući presreo ga je ulični pas. Dotad
nije obraćao pažnju na životinje. Nit ih je volio, nit mrzio.
Ali nešto mu došlo da pomiluje tog psa. Ko zna kako je
ovaj to shvatio, pa ga nastavio pratiti. Muharem se koji put
okretao, pokušavao ga otjerati, ali jok. Noć je bila hladna,
pa ga je upustio u haustor. Sljedećeg jutra ga je našao na
otiraču. Veselo je mahao repićem. I šta je čovjek drugo
mogao. Širom je otvorio ulazna vrata, pa podviknuo:
„Hajde moj Suljo, dobrodošao“.
Ispalo je da stanujemo na petstotinjak metara. Sve češće bi se našli u parku. Brzo smo prešli granicu učtivosti. Recimo, kad bih počeo cupkati, Behka bi zakolutala očima. „Što to opet cokćeš nogama“, rekla bi. Njene su oči bile lijepe, i prozračne bez suza. Nasmijavali smo jedno drugo. Iza oba oka, imala je ugodne i dobronamjerne misli. Kao da me pročitala, jedne prilike, značajno je podigla obrve i vrckasto dobacila: „Ih, svašta sam ja u životu radila“. Ko da ja nisam? Naši su životi puni godina. Meni sedamdeset, njoj šezdesetdeveta. Da ih zajedno rasprostreš uzele bi vijek, plus još pola.
Tren, ali uhvatila sam. Pecnulo me u stomaku. Onako, i stid
i zbunjenost i milina neka. Puno je prošlo otkad me neko
kao ženu pogledao. Sjedimo na klupi. Blag vjetar vrtloži
opalo lišće. Brzo će zima. Svake godine u ova doba, pitam
se, hoću li doživjeti sljedeće proljeće. U meni je toliko
prošlosti. Stvarno jeste. Nekad pritisne toliko da dahnut ne
mogu. Troje djece odgojila. Muža sahranila. Penziju
zaradila kao kuharica u studentskom domu. Djeca sad
podižu svoju djecu. Kod mene ostavljaju stvari koje im više
ne trebaju. Koje nikom više ne trebaju. Krcati mi ormari,
špajz, šta mogu gurnem pod krevet. Živcira me to, al' ne
kažem. Kad mi baš dođe do grla, povadim pa preslažem.
Bude mi malo lakše. Čarlija je sin doveo kad se ispostavilo
da je unuka alergična na pse. E, zbog tog ne žalim. Neka
meni moje budalice. Ne bih ga dala ni za kakve pare.
Nekad sam strahovao od bolesti koje ti uzmu sjećanja. Ali u ovim godinama … Nisam siguran da je dobro pamtiti sve. Behka me pitala što se nisam ženio. Jednom je bilo zamalo. Radili smo zajedno u školi za stručno obrazovanje. Predavao sam tehnologije materijala i zanimanja, a Inga je kao pravnica bila sekretar škole. Vodali smo se pet godina, a onda je ona naprasno prekinula zaruke i otišla iz škole. Baš me slomilo. Najgore što nisam razumio zašto. Ponekad bismo naletili jedno na drugo u gradu. Bolno mi je bilo sresti je. Pozdravili bismo se i ništa više. Puno je vremena trebalo proći, pa da sjednemo na kafu. „Možda da smo se uzeli ranije …“, sjećam se da je rekla. Bila je u drugom stanju, kad me ostavila. Da nije, možda ne bi shvatila da nisam čovjek za nju. Da je njena ljubav izlapila. Abortirala je i krenula ispočetka. Ima brak. Dvije odrasle kćerke. Krivo joj bilo što mi nije prije kazala.
Riječ po riječ. Kaže on meni nešto, kažem ja njemu. Ona
dvojica kad se vide pobudale od sreće. Ni da pogledaju
druge pse. Požalim se da mi mašina u zadnje vrijeme ne
prima vodu kako treba. Pitam, zna li dobro majstora.
„Najboljeg“, kaže i grca od smijeha. Šegači se, mislim. Ali
krenuo nabrajati šta sve zna popraviti. Zakazao se u subotu
predveče. E, pa kad je tako, mora i da se jede.
Da sam vele rječit, mogao bih objasniti kako se to promjena uvuče u čovjeka. Izađem na balkon, ko što uvijek izađem. Gledam u nebo. Kad se ko od komšija ukaže, mahnem ili klimnem. Sve isto, a ja sam sebi drugačiji. Nije to više čangrizavi Muharem, što po oglasnoj ploči svako malo lijepi ceduljice. Ma, ni ne pomislim hoće li haustor ostati otključan. Hoće li neki ljenjivac kesu smeća ostaviti uz stepenice. Ne tangira me više. Odjednom sam čovjek koji samo misli na subotu. Na rukama se skuplja znoj, ko da sam se dobro isplakao u dlanove. I sve vagam, trebam li kupiti neki poklon ili ne.
Samo što sam odškrinula, Suljo je proguzeljao unutra.
Muharem svježe obrijan. U ruci mu tašna s alatom. Izuo se,
pa vadi štapiće iz dm-a. Zna da te Čarli najviše voli.
Pokažem mu gdje je kupatilo. Odmah zasukao rukave. Ja
dovršila pire. Paprike se krčkaju na slaboj vatri. Nije bio
neki kvar. Crijevo se začepilo od prljavštine. Oprao ga je i
vratio. Ako opet bude problema, obećao je, kupit će novo.
Glupo mi reći da takve paprike nikad nisam jeo. Uzimam zalogaj po zalogaj, a nešto mi u okusu drugačije. Na kraju ipak pitam. „Pogodi?“ Nabrajam: „paprike, meso, mrkva, biber, …“ Tu me prekine. „Gricni.“ Ugrabim zrno u kašiku i oprezno stavim u usta. Nema ljutine. Behka otkriva tajnu. Stavi ona malo mljevenog bibera. „A ta zrna … to je moj štos … smrekine bobice“, vragolasto se promeškolji i namigne.
Poslije večere pijemo kafu. Iznijela sam i suhe kolače.
Oboje znamo. Oboje želimo. Prošli smo to u glavi, svako
za sebe. Ali stvarnost je drugo. Gledamo u kolače. Šutimo.
Neizgovorene riječi znače najviše.
Kad bi se desilo. Jel' bih mogao, uopšte? Tišina dugo traje. Imao sam jednu lijepu misao dok sam dolazio. O predvečerju. Tačnije, o ljepoti nekih predvečerja. Ali kad sam je vidio u toj haljini, glavu bi na panj stavio da je inače ne nosa po kući, sve mi se pobrkalo. U neke sutone boje obliju sunce; ili nebo? Nisam siguran šta je ispravnije.
Otišla sam u kupatilo. Spustila dasku i sjela na šolju.
Osjećala sam kišu u nogama. Još večeras će pasti. Uhvatila
me panika. Tutanj u glavi. Taj čovjek, koliko se mi zapravo
poznajemo? Dvaput sam pustila vodu iz kotlića. Odvrćem
slavinu i umivam se. Dugo se gledam u ogledalu. Tražim
karmin po neseseru. Jedan tanki sloj na usne. I dišem,
duboko.
Sve je počelo tim što je jedan luckasti pas mahnito zalajao na točkove i podletio pod auto. Srećom, pojavio se drugi pas i spasio mu život. Tri mjeseca kasnije, nakon što su se dobro najeli, njih dvojica čvrsto spavaju na mekanom tepihu. U spavaćoj sobi gori lampa. Behka iz nahtkasne vadi Niveu. Muharem maže suhe i ispucale šake. Pokušava otkopčati kaiš, ali stavio je previše kreme, pa mu ne ide. Behka mu pomaže. Potom rastresa jastuk i širi deke. On liježe prvi. Ona otkopčava haljinu. Svlači dio po dio sa sebe: grudnjak, najlonke, gaće. Posteljina miriše. Želja se prelijeva iz tijela u tijelo. Muharemovi prsti klize po njenoj toploj koži. Behka mu grize rame. Kad krene ugasiti svjetlo, ona mu sklanja ruku, i šapuće: „Pusti. Nek' gori dok ga još ima“.
6,816 total views, 3 views today
