Srđan Sekulić
Kvartida Šabana Šarenkapića
Roman „Kvartida“ novopazarskog pesnika i proznog pisca Šabana Šarenkapića u izdavaštvu beogradskog „Darma Books-a“ događaj je vredan pažnje kako u srpskoj, tako i u regionalnoj književnosti, jer Šaban hteo to ili ne hteo jeste apatrid i ovde i svuda, te ga mogu svojatati svi, a on je opet samo svoj. Kako sam Sinan Gudžević veli u pogovoru ove knjige, ovo je gusta knjiga ali ne i česta, a ja bih dodao i najčudnija sitna knjiga naših književnosti, knjiga velikih muka, nadanja, umiranja, ljubavi, zločina i razočarenja. „Kvartida“ je roman pisan jezikom koji je posve poseban, sandžačkim jezikom, pazarskim jezikom, ali ne samo sandžačkim i pazarskim, ovo je roman pisan tulskim jezikom kojim Šarenkapić peva u nekoliko svojih poslednjih knjiga poezije… Sav je ovaj roman smešten u turobnoj i mračnoj čaršijskoj atmosferi, u mahali crvenih krovova pokraj modre i hladne planinske reke, ispod streha i ćerpiča, pokraj avlija i bašta koje mraz steže svojim kleštima. A pripoveda o tome kako ta kvartida, ta mahala crvenih krovova propada, a zajedno sa njom propadaju i ljudi koji su je nastanjivali i sa njom podelili sudbinu nestanka, te na isti način na koji su ubijene kuće i udžerice a sa njima i senke ukućana po mutvacima, na taj isti način nestaju i likovi ovoga romana u teškim i nerazjašnjenim okolnostima, uglavnom činom samoubistva koji je u Islamu veliki greh, slomljeni mukama unutrašnjim, lomeći se izmeću strasti i vere, običaja, čežnje i požude. Iako čaršija u kojoj se radnja dešava nije imenovana, ja znam da je to Novi Pazar, da je to pesnikova Tula, koju smo zajedno jednoga novembarskog dana opkoračili u muhabetu. U toj šetnji, Šaban i ja smo možda više mojom radoznalošću nego njegovom željom,a opet i pukom slučajnošću naišli i na tu njegovu kvartidu, deo grada pokraj reke Jošanice, mahalu u kojoj je pesnik rođen. Tada mi je Učitelj, tako ga volim nazivati jer sam čitajući njegovu poeziju i prozu slikao i svoj sopstveni svet i gradio svoj stil pisanja, počeo pripovedati o tome kako trenutno radi na jednom proznom tekstu u kome će se baviti raspadom i nestajanjem njegovog kvarta, tj. mahale. Baš sam u tim sokacima pokraj Jošanice video sudbine Ide Kocilj i njenog oca Feiza Kocilja, đeda Rama Kocilja mladomuslimana i trgovca stokom, te svih njenih šarenolikih komšija kakvi su Kasim Batal i njegov sin Osman, Omer, Belja te Rafo iz klupe sa kojim je Ida kasnije zatrudnela i dobila sina Afana, koji u prvom licu i pripoveda ovu tegobnu priču koja se dešava u vreme jugoslovenskog socijalizma, negde pred sami kraj života Josipa Broza Tita, i urnebesnom vremenu nakon njegove smrti.
Teška je ovo knjiga, majstorski napisana. Njome Šarenkapić slika svoj grad, njegove ulice i ljude, njihove sudbine i nadanja… Ovom knjigom Šarenkapić odaje i počast onim šehidima, nevinim ljudima iz tužnog voza 671 na relaciji Beograd-Bar koje su zbog pogrešnog imena i prezimena pobili u Štrpcima. Rešio je pesnik Šarenkapić da posle nagrađivanog romana „Mazija“ još jednom pokaže kakav je majstor i u prozi, i s ponosom mogu reći da je u tome i uspeo, navodeći ovaj pasus iz knjige koji pokazuje da pesnik i te kako može biti i prozni pisac:
„Feiz više nije onaj Idin staratelj. Beskrajno ga ona žali, i ništa ne može da učini da mu se stara radost vrati na golo lice, u bore čela raspuklog prazninom kao vojničko ogledalce fruzgama čežnje. Tuga koja mu se zarila u dušu, ne umije ništa drugo nego da mu ispija vid, da mu brka puteve kojim hode pravedni. Feiz gubi oči. A tek što su, prvim dahom, zašli u novu godinu. Duboka je i gluha noć. Vrisak njegov, zaumni krik koji se stropoštao kroz kuću, stresa i prašinu s niske zavjesice na prozoru. Da je svjetla, moglo bi se vidjeti očno paperje taloga u kovitlacu, u vihoru koji ponekad zovemo paspalj. Idin otac ne shvata šta mu se dešava. Pored bola u glavi i fiskova u sljepoočnicama, on ne osjeća i mrklinu koja mu se, u očima, konačnija od noći i svakog pomračenja, sa zorom skuplja na pravom mjestu. Tek pošto svane, kad pukne prva zraka, ukazaće mu se punina crnine po kojoj bi se, iznutra, moglo pisati. Feiz je zauvijek ostao iza svoga vida, u užasu tumaranja među poznatim stvarima. I sad halapljivo pokušava da hladno, obično zimsko jutro napipa golim rukama u prozoru, kao golubicu koje više nema.“
Sve drugo što bih voleo dodati u ovome tekstu ili prikazu romana, ako je ovo uopšte i prikaz, bilo bi suvišno banaliziranje. Da se ne bih pretvorio u nadobudnog mualima koji pametnim frazama i izrazima oduzima dušu poeziji te na taj način nanosi štetu čeljadima koji ovu knjigu tek trebaju pročitati, ovde ću se zaustaviti. Vama želim da pročitate „Kvartidu“. Ima u njoj pomalo svakoga od nas, verujte mi. Ja sam sebe u ovoj knjizi pronašao u liku Ide Kocilj, u njenim razmišljanjima i unutrašnjim lomovima, koju je pisac majstorski ispisao, tako kako je retko ko u našoj književnosti ispisao lik jedne mlade žene. Meni ostaje da se nadam brzom susretu sa Šabanom na kahvi u čajdžinici „Podhamam“ gde sedimo vazda kada sam u Novom Pazaru, a vama želim da upoznate krčmu „Zadnja kap“ koju ćete otkriti u ulicama Šabanove „Kvartide“.
5,363 total views, 3 views today