NA POLA KOPLJA
Sanjali smo jedno drugo pre našeg rođenja
Spuštali smo zastavu naše zemlje
Niz krila mojih prozora
Gorela je noć od belih peškira
I barjaka u rukama devera
Bubnjevi i zurle činili su od nas derviša
Vrteli smo se zajedno
Vrteli u krug
Vrteli kao jedno
Dok nas nisu privukle dveri ovog grada
Zapaljene zastave u ime lažne slobode
Trube jerihonske sa urušenih prozora
Vrteli smo se onda i mi
Vrteli kao oni
Vrteli u krugu lažnog grada
Vrteli dok
Zastave svojih srca
Nismo spustili na pola koplja
I zatvorili zauvek sve naše prozore
PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA
Bio jednom jedan tanjir na stolu.
Jedno zrno graška u njemu
i večito pitanje:
Pojesti ili posejati?
Nije to magični pasulj
da preko noći izraste
do dvora jednog džina
do bisernih ogrlica
do džaka punog dukata
i čizmica od sedam milja.
Tanjir preklopiti kao školjku?
Spustiti na dno
zamišljenog mora
i sačekati da biser
sebe stvori od žulja.
(Ali dugo čekanje
otkucava vreme,
prazan stomak
broji svoje strpljenje)
Dakle, pojesti!
Pojesti to seme iz kojeg
će možda preko noći
nići lestvice za spasenje,
ili budućeg dana
školjka
isplivati sa dna mora
i postati ponovo tanjir
na jednoj pustoj kraljevskoj trpezi
gde zamišljena sedi princeza,
gleda tužno u zrno
i pita se:
pojesti ili posejati
svoj poslednji
atom snage.
DVANAEST MINUTA
On plače!
Prva suza za dečaka iz londonske zimske noći:
u staklu slike bogate trpeze,
a njemu na bluzi
hiljadu praznih stomaka.
U nekoj drugoj ulici
devojčica sa šibicama osvetljava vek
plamenka siromašnoj deci
nekih lepših Božića…
Život se odmotava kao na filmskom platnu.
Ovo je njegov poslednji film.
On plače!
Svetluca mu zlato na obrazu:
Ni dana bez smeha,
egzil i povratak.
Dvanaest zlatnih suza
velikog diktatora
sa jednom skuvanom čizmom,
štapom, cilindrom
i (kasnije) zlim brkovima.
Stoji tako Čarli Čaplin i plače!
Amerika je to, ’72.
Plače prvi klovn
dok aplauz traje dvanaest minuta.
Aplauz publike koja se celog veka
smejala sa njim.
BRANKICA
I vi biste voleli Brankicu.
Kako koju Brankicu?
Onu devojčicu iz malog stana ponad
raskrsnice naše varoši.
Devojčicu duge braon kose.
I vi biste voleli Brankicu da ste je samo sreli.
Voleli biste je dok idete onom ulicom
držeći mamu za ruku
pa sretnete njenu mamu i pitate za Brankicu.
A ona kaže Brankica je otišla.
A vaša mama pita
Je l kod oca?
(Brankica je dete razvedenih roditelja)
A njena mama kaže
Ne nije kod oca otišla je
Umrla mi je Brankica
A vi stisnete ruku svojoj mami i gledate u nebo
i pitate od čega je umrla Brankica.
Od srca reći će vaša mati
Od srca od srca od srca
Sada dok mazite svoju kosu,
tek sada znate šta je to „od srca“
i kako devojčice Brankice umiru.
Voleli biste je kao ja
Koja gledam prozore tog stana
koja idem onom ulicom
i dok se češljam vidim njeno lice
i tako jednostavno, tako prosto
celog života
želim da imam kosu kao Brankica
NAŠA KUĆA
Pokazujem ti prstom put do naše kuće
kroz staklo auta u kojem je jedna tvoja ruka
uvek na volanu
a druga među mojim nogama.
Uzimam te za ruku
i vodim u našu zemlju,
ulazimo u našu kuću,
u našu vilu iz snova,
samo ovo je java
i pre toga ti nudim kućicu za pse.
Ali ja nisam pas, kažeš, a ti si moja kučka,
i uvedi me već jednom unutra,
kažeš,
ali ovo je java,
naša kuća nema vrata i prozore,
podižeš me uz zid
voliš da se oljušteni kreč
i opiljci vremena zabijaju u moju kožu
kažeš, ova kuća se roni,
znam da se raspada,
i mi je klatimo levo-desno
dok vodimo ljubav
škripi tavanica,
vreme guli grede kao da je zec,
kažeš ti si moja mačka,
i ovo je nostra casa nostra terra, mala,
crtaš mi po leđima
kuću koja ima vrata i prozore
koja je okrečena u belo,
i mene kako sadim cveće
dok ti šetaš našeg psa.
Ali mi smo u tuđoj kući
u nekoj šumi,
vreme je za polazak,
tvoj let samo što nije,
uzimam papir i pravim avion
ugljem crtam prozor
u prozoru tebe sa podignutom rukom
kako mi mašeš.
Ti odlaziš,
ja ostajem
ostajem naslonjena na polomljen prozor
u tvojoj majici,
u tvojoj crnoj majici,
sa koje neki tip
celom svetu
pokazuje srednji prst.
5,876 total views, 2 views today
1 komentar