Dijana MATKOVIĆ
POVRATAK
Nekoliko meseci sam već tu, u kući koja je prije mog dolaska, prije mog početka razgovaranja sa njom, prije temeljitog čišćenja i obnavljanja, čime sam htela da očistim i preuredim i sve ono što se u njoj u prošlosti loše događalo, dugo samovala. Još uvek nisam potpuno obradila, kako sam opet u epicentru svega toga od čega me je kao deteta hvatala jeza. Opet pod brdom koje baca senku na vinograde iz kojih dolazi kiselo vino, između četiri ulice rodnoga kraja, koje se uz reku razgranavaju kao žile kakvog manjeg glodavca, pacova, možda. Opet među istima, samo umornijim ljudima nego što su bili onda kada sam ih poslednji put videla. Tu gde me šalju anonimni komentatori – »Vrati se tamo odakle si došla!« – kada sa kakvim tekstom stanem na njihovu neuralgičnu tačku.
Razmišljam, do koje mere sam povlačenje na selo izabrala sama i do koje mere me je povratak sustigao. Jasna mi je ljudska naklonjenostka stvaranju narativnog smisla, to jest priča, sa kojima negujemo iluziju o slobodnoj volji i kreiranju sopstvenih života. Priča s kojima sve trenutke koji su prethodili i okolnosti koje su ih pratile i na kraju nas dovele do sadašnjeg trenutka, reduciramo na banalnost tipa: »Ja sam tačno tamo gde treba da budem.« – još gore je da o toj banalnosti mislimo kako ima duhovne opsežnosti. Da smo na nekakvom “putu” stvorenom samo za nas. Život nije put: nigde ne idemo ni ka čemu ne napredujemo (osim ka smrti). Napredak je logika tržišta a ne čovekovog života: ljudi samo postojimo. Nekad u boljim, nekad u lošijim okolnostima. Ali da bi preživeli sami sebi, i u potvrđenje, još drugima, o svojem životu pripovedamo priče – kao da predemo prekrivač s kojim se ponoći pokrijemo da možemo zaspati. Tako sam se ja vratila u zavičaj, da bih u miru pisala. To je moja naracija, moje stvaranje smisla.
S druge strane naracije su činjenice sa kojima se teže živi.
Činjenica je da grad nisam toliko napustila koliko mi je sa nemogućim troškovima života – u kombinaciji sa neprofitabilnim poslom – sam zatvorio vrata i potisnuo me natrag na marginu. Sa gradovima je tako da ne trebaju nikakvih ograda i zidova da bi iz svog središta odstranivali nepoželjnu populaciju, dakle onu sa slabom kupovnom moći. Prepreka je nevidljiva ali učinkovita: visoke cene stanarina i troškovi života će sami izvršiti zadatak vratara.
Činjenica je da je iz društvene klase u kojoj si se rodio (u mom slučaju je u pitanju klasa koja je obeležna došljaštvom, radništvom, siromaštvom, neobrazovanjem i svim psihopatologijama koje iz toga proizilaze), praktično nemoguće izaći, čemu doprinose mnogobrojni faktori, počevši od sklonosti pojedinca ka reprodukovanju domaće okoline odnosno nemogućnost preseka sa njom. Da se izrazim drugačije: iako nekoga iz takvog okruženja niz neverovatnih dogadjaja, ustrajnost, talent i tako dalje dovedu do retke prilike sa kojom bi mogao promeniti svoj život, izvući se iz konstantne mizerijesurvival moda, verovatnost da će takvu priliku uhvatiti je izrazito mala. Iskustvo ontološke inferiornosti onemogućuje funkcionisanje u promenjenim okolnostima, zbog čega takav čovek i sa neverovatnom prilikom po pravilu neslavno propadne.
Činjenica je da me moja nesposobnost potiskivanja toga što sam videla unutar toksičnih, nepodsticajnih ili jednostavno besmislenih kolektiva, sa kojima sam se u gradu susretala, i s tim nemogućnost sklapanja kompromisa, nisu mogli dovesti nigde drugde no do izlaza iz sveta, o kojem sam, dok ga još nisam poznavala, mislila da je stvaran i da je moje mesto u njemu. I kada sam način djelovanja – nesmisleno reprodukovanje istog u kontekstu trke pacova, gde nema prostora za nadarenost, inovaciju, zajedničko dobro – počela prepoznavati na nivou sistema, nisam više izdržala. Prestala sam da se uključujem. Prestala sam da proizvodim. Jednostavno stala sam. A prestajanje je za čoveka bez zaledja dovoljno za brzo tonjenje ka dnu. Ne možeš više? Ne veruješ više? Tamo su ti vrata. – To je ako dobro oslušnemo mantra takozvanog slobodnog trga, koji je u svojem jezgru, valjda, etičan.
Činjenica je da moje mesto nije ni u svetu iz kojeg sam još kao tinejdžerka pobegla i u koji sam se godinama kasnije vratila. Rodnom kraju nisam pripadala tokom odrastanja i ne pripadam mu ni sad, kad znam, bolje nego tad, da procenim zašto me prodavačice i bankarske službenice gledaju sa sumnjom.
Moja pozicija – ta koju sam izabrala ili me je verovatnije sustigla – je pozicija osobe koja je između. One koje gleda iz unutrašnjosti dvojnog, ruskog prozora: u prostor u kojem se u datom trenutku nalazi i na drugu stranu. I pošto nisam ni tu ni tamo, pošto nisam nigde, svuda sam. Odatle gledam bolje, vidim bolje. Ili bi bar želela verovati, da je tako.
***
Badnje veče je. Zove me sestra iz Engleske, zabrinuta, jer sam ‘danas sama’. Ubrzo shvati: “Kako zanimljivo, ja sam zvala da te tešim, kad ono ti tešiš mene.”
“Naravno,” odvratim. “Ti si među ljudima”.
***
Ko si i kuda ideš? Za što si stvoren i šta je tvoj poziv? Šta te čini srećnim? Te floskule, taj kič na koji naletiš već ako svetu samo malo odškrineš vrata, ne služi tome za šta se prokazuje, ne proizvodi smislove i istine, nego nas usmerava ka usko odmerenoj učinkovitosti i parcijalnoj korisnosti za one koji pokreću sistem – u zamenu za zarobljen život. Taj pseudo-produhovljeni kič je prevashodno u službi sakrivanja istine. Sakriva činjenicu, da je traženje ličnog osmišljavanja namenjeno siromašnima, radnicima – dobro situiranim je dozvoljeno samo živeti.
Sa seoskom nekretninom, i ako sam uglavnom bez prebijene pare, imam privilegiju, sličnu privilegiji dobro situiranih – izboren prostor na svetu, koji nije uslovljen s tim šta stvorim. Na svetu mogu biti bez da bi svetu za svoje postojanje nešto dugovala. Još više: jer ‘ne pristajem’ više, nigde ne moram da klimnem, nigde da odmahnem glavom, ni sa kim se ne moram rukovati. Na ništa ne moram da pristajem. I ne pristajem. Ne pristajem na krugove zajedničkog imenilaca, ne pristajem na ’pozitivni stav’, ne pristajem na ‘samorealizaciju’, ne pristajem na “potrebno je ostvariti svoje potenciale”, ne pristajem na ‘ajmo, još malo, zategnimo mišiće’ i još manje pristajem na‘neke stvari treba napraviti samo da bi bili plaćeni računi’. Jednostavno ne pristajem više. Spavam. I knjavam. I rimujem, pre svega rimujem. Verovatno zbog toga, jer su uz mene i meni slične samo rime više suvišne. Verovatno zbog toga, jer svet zaboli za rime upravo toliko koliko mene zaboli za svet, u kojem vrediš samo toliko koliko možeš da proizvedeš i potrošiš.
***
Januar. Kolegi piscu naručim pisanje eseja za Antologiju svetlosti (to uređivanje je redak angažman, vezan za spoljašnjost, koje sam po preseljenju sačuvala). Već posle nekoliko dana pošalje mi sastav sa jednostavnom tezom – “sreća je, kada ne razmišljamo” – koju ostvari u dva prizora, pri čemu je jedan od njih govori o putovanju na egzotična ostrva, na odmor, i dok sedi na brodu, piše moj kolega, ne razmišlja ni o čemu i ništa ga ne tišti. Možda je to sreća, razmišlja.
“Esej, koji si poslao,” kažem mu, “napisan je iz privilegovane pozicije.”
“A šta je problem sa privilegijem?” brani se “Ako pišem iz privilegija, to je samo po sebi loše?” kaže.
“S privilegijem samim po sebi nije nužno ništa pogrešno,” odgovorim. “Ali neka tvoj privilegij u eseje ne šalje razglednice sa odmora.”
Razočarao me je kolega pisac. S tim da sa izvršavanjem uloge, koju u društvu ima malograđanska književnost – utvrđivanje ideje o nepromenljivosti i kontinuiteti poznatog – predstavlja deo problema, ne rešenja. S tim, da se u pisanju zaustavlja na pola koraka. S tim, da se na pola koraka zaustavlja i u životu.
“Sloboda ionako ne postoji, izlaz ne postoji, toga nema,” kaže mi, kad pokušavam da artikulišem problem, koji imam sa njim.
Nekada sam navijala za njega, a onda… onda sam počela da čitam bolje, da gledam bolje i u skladu sa tim postajati sve radikalnija, sve beskompromisnija.
“Naravno da nema slobode i nema izlaza” kažem mu. “Kao što nema ni sigurnosti i stabilnosti za koje ih žrtvuješ. Ali suštinski je prema čemu se uputiš.”
***
Da bolujem od agorafobije, zaključila je prijateljica, čitajući moj zapis o putu iz sela u mesto, o putu, na kojem sam, posle višenedeljne tišine u izolaciji, iz prve naletela na lik sa verbalnim prolivom, čoveka čije golo postojanje je utelotvoreno nasilje i estetski zločin, ali pred kojim, jer smo delili prevozno sredstvo, nisam mogla da uteknem, zato sam se odazvala napadom panike. Prijateljica je zaključila pogrešno: da je u pitanju agorafobija bojala bih se otvorenih prostora, ali nije to. Bojim se ljudi koji te prostore naseljuju, a ni to nije najpreciznije, jer se ne bojim svih ljudi, nego samo nasilnih, podlih, tupih. To što me plaši je odsustvo razuma kod pojedinaca (koji se vrlo rado povezuju u grupe), koji nisu u kontaktu ni sa sobom ni sa tim, šta se oko njih dešava. Pri čemu ih se ne bojim samo kad se zaputim među njih.
Duge noći između novembra i februara na selu: bojim se scenarija ukojem to njihovo bezrazumsko provali u moj svet, zatim kad shvati da nismo u skladu, kad detektuje šta o njima mislim, kada lociraposlednje pribežište zdravog razuma u koje sam pobegla. Odsustvo razuma, i sa njim neočekivana provala nasilja, koji me izdvoji iz dominantne jednačine sveta, koji nije po mojoj meri već po meri tupe većine, tu je moj strah.
Tešim se pomišlju da nikoga ne zanimam. Moja mala molitva, iako ne znam kome je upućena, sadrži samo jednu molbu: da me svet ostavi na miru.
Nešto mi se dešava posle tridesete godine. Ljude vidim iščišćenije,sjaje kao gola oštrica, zapišem u nastajućem romanu. Kad ih pogledam vidim bol, a još češće ono čega nema, pokidan kontakt i sivilo, koje nagoveštava još tamnije tonove budućnosti čovekovog postojanja.
Otvoren, prazan prostor? Nikakavih problema. Suprotno. Otvorena praznina je ono, za čime čeznem.
***
Želim da se odmorim. Želim da na balkonu čitam toliko dugo, da hodam u brdo toliko dugo, da čeprkam po zemlji toliko dugo, dok ne otpadne sve suvišno, što sam kroz gradske godine, a verovatno već prije, pokupila. Počevši sa strahom, sa mnogo straha. Na selu sam sama, zato se sama pobrinem za sve, i za strah. To znam, u tome sam majstor. U stvaranju priča ni iz čega. “To može samo čovek,” kaže mi sestra. “Na primer, konj ne bi samom sebi nešto izheklao pa onda odskočio – juuuuu, šta je to??” Ali sestra nije videla konje, koji su se, posle toga, kad je neko na njih krenuo sekirom, o čemu su na veseljezgrozene gamadi mesec dana pisali mediji, oporavljali na Veterinarskom fakultetu, u blizini mog nekadašnjeg doma. Bila su dva, lepa, sa dlakom, koja se na vitkim misićima svetlela na suncu, graciozna bića – sa dubokim urezima na licu. Ako si se približio, i jednom sam se približila, išla sam sve do ograde, nervozno su se trznuli i odmakli se na krajnji drugi deo. Po tome što su doživeli i konji su postali majstori stvaranja priča “ni iz čega”.
***
Proleće je. Moje drveće pupa. Ono što prodire u zemlju istovremeno se otvara prema gore.
“Ne daj se, Dijana, i na mom selu žene smo takve da se ne damo,” kaže mi poznanica. Opšta mesta su iz teflona, na njih se, osim drugog opštog mesta, ništa ne primi. Nijedno istinito osećanje, nijedna misao, nijedna pesma, nijedan Niko u nastajanju. Predajem se čitanju, tradiciji. Predajem se vlastitoj sobi sa vratima koja se dobro zatvaraju. Predam se krovnom prozoru (grozomornom prozoru!), kroz kojeg u jasnim noćima svetli sve malo i veliko uključeno u kolo. Pukotina sam kroz koju pronicaju Danilo, Virdžinija, Aleš, Boštjan, Felix, Marko, Thomas, Sylvia, Oskar, Gregor – svi, koji spoljašnji svet nisu voleleli, jer im nije bio potreban. Ili je bilo tačnije obrnuto. Predam se u izlaz na terasu, okrenutu prema reci, dovoljno visoku da ne moram u svatove, dovoljno nisku da mi poštar kroz ogradu doda paket. Dva poštara su u mom kraju, a motor sa kojim se uspinju u klanac, samo jedan. Prvi nikada ništa ne kaže, što je dobro, drugi me ljubazno nazove po imenu, što je lepo. “Dijana, evo ti knjižica za praznike,” kaže mi.
U poslednje vreme me svi zovu imenom, možda zato, jer sam ga dala na volju bilo kome, ko bi hteo s njim nešto raditi.
Skidam foliju upravo stigle knjižice, odstranjujem suvišno, čitam, čitam, čitam.
Ode Rade*, pišu.
Sada možemo početi sa upoznavanjem, pomislim.
Postajem trepereće jedro, raskršće, kroz koje putuju mnogobrojna sunca.
Sva se predaj, Ines.
Ovo je tek počelo.
___
*Pesnik Rade Krstič (1960-2018)
Prevela: Marija Obradović Golobič
6,424 total views, 5 views today
