VREME ORHIDEJA
Probudila sam se na kopnu.
Raskrstila sa uspomenama
koje se međusobno raskrsiti ne mogu.
U fiokama sam izložila tajne.
Sa mene je skinuto paperije.
Mastilo se razlilo među kazaljkama sata.
Postala sam albatros. Stremim ka visinama.
Lovci motre na mene.
Ranjena sam, zarobljena i ostavljena.
Mrkla noć.
Rane na krilima svojim natapam tamjanom.
Sakrivena sam u pećini.
Kroz pukotinu posmatram praskozorje.
Poljuljani su stubovi Antarktide.
Iz oka teku slane suze.
Telo sačinjeno ob blata je na umoru.
Iskre života jenjavaju.
Iz daljine osećam miris čempresa.
Čekam da orhideje noći procvetaju.
Da sam barem brod u boci…
Znala bih gde je moja luka.
U meni teče barka postojanja.
Zbijena sam uz zid,
privijeno je telo moje uz slabašno telo trske.
Ovaj priroz je dokaz koliko sam malena naspram života.
Bara je zamućena.
Valovi savijaju stablo moje podrške.
Duhovi ustaju iz vode da me podignu.
Krštena sam. Albatros više nisam.
Ne znam postojim li u ovome trenu, niti u kome sam svetu?
Je li je prošlo vreme orhideja noći?
Šta sam, ko sam. Mrav ili div?
Bosonoga gazim po prašnjavom putu trnjem ispunjenom.
Sve je to samo zemlja i so.
Žedna sam.
Pogledom pratim guste, teške oblake.
Jedna supernova nastaje dok svoju zvezdu tražim.
Na stenama su nacrtani suncokreti.
Sećam se ljubavi procvetale u nepostojeću zoru.
Slušala sam priče o mome sudu, sude a istinu ne slute.
Kuda da idem, šta da činim?
Govore o pustoši moga srca, sabiraju moje grehe.
Svoje oduzimaju.
Na leđima nosim teret svog krsta.
Noć je daleka i teška. Čekam da se upale svetiljke.
Ostaću po strani.
Povući ću se u puževu školjku, dok ne osvane vreme orhideja.
BAL
Kapljica krvi pala je na ogledalo zarđalog okvira.
Poslala pozivnicu za bal odrazu sveta.
Upisala imena, otvorila vrata dvorane.
Dobrodošli u Pariz, grad maski.
Pala je kapljica suze u kristalnu čašu gorkog pića.
Podignite čaše visoko, nazdravimo radoj zabludi.
Otvorite obzirno vrata, uđite u dvoranu.
Odušeljeni sjajem vaše nevinosti,
poželeće da budete njihovi.
Zaludiće vas maskom, veštim plesom, okretom.
Zavrteće ti se u glavi, povućiće te nesvest
za rukav u more razočarenja.
Izgubićete iskrenost, zbog koraka bliskosti.
Izgubićete smeh posle trule istine.
Posle ponoći, nestaće poverenje.
Zakoračite ponosno, ne osvrćite se u bezizlaznom krugu.
L’amour ponuduće očaj časti, pre nego što padne mrak.
Dobrodošli na bal podsmeha gde prijatelji plešu valcer izdaje.
Zbog jednog prijatelja zadobićete udarac nepoverenja.
L’amour je slepa, istinita, od jednog gutljaja ćete se opiti.
Nikada dovoljno napiti.
Idite!
Pre nego što osetite na koži oštricu Kainovog noža.
Idite, izgubili ste ove noći to što ste uložili u kocki!
Ostalo je ogledalo bez odraza, sa vašim porazom.
Dobrodoši u Pariz, grad nade!
Zakoračite ponosno , ne mislite na bal.
L’ amour je bolna, puna svežine, kao mandolinina čar.
Toči vino, pre nego što padne mrak na dušu.
Dobrodošli na bal! Uživajte u veselosti života!
Doputujte u Pariz.
Tamo gde je nastala balada pored Seninog plača.
TE NOĆI KAD OSTARIM
Rešiću ukrštene reči,
ostaviti šifre da se talože među talasima noći
u kojoj se ne prepoznajem.
Pričaću sa tobom koliko ne volimo sneg.
O vejavicama bojažljivih misli što proleću u pogrešan čas.
I kolko je vreme posle nas primilo boju korozije.
Pričaću sa tobom koliko je dobro sresti se sa mnom u monologu
posle otkinutih minuta u noći koju volimo sa najtišim bremenom…
Te noći kada ostarim znaćeš ono što moje ćutanje ne ume da izgovori…
Te noći kada ostarim potrčaću ka putu kolevke
koja će me roditi sa nesanicom manje nego večeras.
Potom, zapitaću se koliko su jutra ostavila pečate,
rađajući me iznova i iznova.
Te noću kada ostarim, znaću ništa i sve.
Tad me zovite drugim imenom.
Možda…
Ana, ili Marija.
Кako god.
Obe u meni pišu istu priču sa drugačijim krajem.
POTPISUJEM
Ako primetiš da prolazim
i ne vidiš da te ne vidim, znaj da je to slavuj skinuo
svoju prvu pesmu.
Dobro znaš da slavuji ugrožavaju decu.
Osećam to na svojoj koži.
Ne brini, nisam više dete, kroz belege otrgnulo me jutro
od šapata mesečine.
Naposletku, ti želiš da se rodiš kroz mene u belini pesme.
Svoje rođenje ovekovečiš melodijom kiše koja pada po nama.
Ovekovečuješ je, kao što galeb ovekovečuje svoj let nebom.
Jutru svojim prisustvom zadaješ rane.
Teške. Neizlečive. Potpisujem!
Bližiš se sutonu kome je potreban spas on gladi mraka.
Od ljudi.
Mnogi su, mnogi, gladni ljubavi! Osećam to na svojoj koži.
Ona zahteva akvadukte kojima će proteći.
U nama, čula za ljubav su umrtvljena. Presušena.
Slutim da žališ ranjenu belinu jutra.
Zato, ako vidiš da odlazim, nije zbog samog tebe.
To je zbog mene u meni.
Zato, ako me vidiš da odlazim i ne pozdravljam te,
to nije zbog mene same.
Zbog mene u tebi. Tebe u meni. Potpisujem!
KAPIJA RAJSKIH TRUBADURA
Večeras upali par svetiljki za mene.
Želim da me prati snop svetlosti dok koračam prema tebi.
Pogledaj, na glavi nosim lovorov venac,
prolazim kroz kapiju rajskih trubadura…
Pogledaj dve figure zagrljene u parku kako dišu kao Amor i psiha.
Jedna za drugu…
To je zavet izvan vremena.
Pogledaj naše ruke koliko su svetlosnih godina daleko jedna od druge.
Čas je zaključan u minuti, godine su vezane lancem…
Napuštam svoj stih.
Prepuštam se rečicama da me odnesu na obalu crvenih suncokreta.
Prolazim kroz kapiju rajskih trubadura.
Nimfe bude apolonska jutra, rađaju nedelje.
Gledam medalje okačene anđelima o vrat.
Moje ruke su daleko od tvojih obraza.
To je želja jutra.
Nebo je to koje piše priču.
Pusti koju suzu, ja sam ćerka Titana.
A ti, ti čovek na Tantalovim mukama.
POZORNICA
Dostižući vrh svog postojanja,
kao čovek čoveka zaobiđemo.
Nemo se zaboravimo, tu pod kožom pronalazimo.
Sa druge strane reči, komponujemo muziku života.
Tu na pozornici,
zenicom oka, mapiramo govor tela.
Za nas male, život je igra lutki.
Slučajno postajemo. Zaboravimo se.
Okrenemo penjanjem uz stepenice sa raskrnicom
od koje se oboli.
Otkotrlja do sebe u sebi, koje čuvamo u ćošku za bol.
Potom se udari po levoj strani bičem bića.
Zakašlje. Ozdravi!
Tu, na pozornici.
Dostižući vrh svog postojanja, ima se, pa se nema.
Zar to nije božanstveno?
Aplaudirati plamenu sveće koji gori indigo plavim bolom.
Sebe za slobost, u ćošak ostavljam.
Žmurim, ne osećam da umor u meni kleči.
Suzana Rudić, rođena u Rumi 16. oktobra 1996, godine. Završila srednju školu za dizajn ,, Bogdan Šuput ” 2015 . godine na odseku tehničar enterijera i industrijskih proizvoda u Novom Sadu.
Iste godine upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu , likovni departman –vajarstvo . Dobitnik treće nagrade međunarodnog festivala ,, Duško Trifunović’ ‘ , u kategoriji poezija do trideset godina i dobitnik nagrade međunarodnog festivala ,, Mihajlo Kovač” krake priče u kategoriji do trideset godina. Izdala jednu zbirku pesama ,,Vreme orhideja.’’ Na akademiji učestvovala na grupnim izložbama.
Najmlađi član književnog kluba ,, Scena Crnjanski’’ u Beogradu i član Saveza književnika u otadžbini i rasejanju u Novom Sadu. Objaljivala na portalima i časopisima za umetnost i kulturu ,,Pokazivač’’, časopis ,,KULT’’, ,,Bufonerija’’, časopis ,,REZ’’, ,,Metafora’’ Objavlivala u zboricima bavedenih književnih klubova kao i u Omladinskom listu –Dnevnik.
,,Vreme orhideja’’ je zbirka u kojoj se peva o ljudskoj duši koja je ispunjena melanholijom, piše se o vremenu koje je pusto, o međusobnoj udaljenosti, bolu i napuštenosti.
8,770 total views, 2 views today
