Piše: Goran Sarić
Iako oboje tek na početku tridesetih, M. i S. se zabavljaju već 13-14 godina. Prva ljubav, kakvu rijetko viđate danas, “u vrijeme otkazanih letova”. Dogodine bi napokon trebali stati “na ludi kamen”. Zato su prošlog vikenda letjeli za Tuzlu, pa odatle iznajmljenim autom za Sarajevo. Da bi tamo, na Čaršiji, kupili prstenje. To je našem najstarijem – i on je, kao i njegova braća, vezan za “stari kraj” – veoma važno. Burme iz našega kraja. No, ni slutili nisu da će se put od cigla tri dana pretvoriti u pravu avanturu.
Počelo je kad su u Eindhovenu ušli u avion mađarske niskobudžetne kompanije. Stjuardesa im je, naime, tek tada, umjesto direktnog leta za Tuzlu, najavila: “Dobrodošli u Wizz Airov avion za Budimpeštu.” Bez ikakvog pojašnjenja, kao da je nenajavljena promjena rute letenja najnormalnija stvar na svijetu.
Tek poslije su im saopštili kako je u Tuzli velika magla i da tamo možda uopšte neće moći sletjeti. “Ako ne, idemo za Beograd”, rekoše.
A nad Tuzlom, te večeri, mrka kapa – zla prilika. Magla k’o tijesto, spuštanje – veliki rizik. Smrz’o sam se kad nam je sin kasnije rekao da se avion ipak dva puta pokušao spustiti i da je pilot oba puta u zadnji čas odustao. Pun gas, i uvis, ka Beogradu!
U glavni grad bivše zajedničke države su bez problema sletjeli oko pola osam naveče. Tu su sve putnike, njih oko sto pedeset, “skrcali” u malu, neuslovnu prostoriju, na čekanje iznajmljenih buseva za Tuzlu.
(A pazite, Kompanija je, naravno, od prvog trenutka morala znati za probleme aviona pri neuspjelom pokušaju slijetanja u Gradu soli.)
I tako, umjesto u 21.15, busevi su došli tek u 22.30 – i to prvo samo jedan, pa tek kasnije drugi!
Sve to vrijeme putnicima se nije obratio niko iz Kompanije, a da ne kažem da im neko, gladnima i žednima, ponudi čašu vode, ili, nedajbože, sendvič.
A evo šta, kad vas mame da postanete njihove mušterije, piše na prilično preglednom sajtu (Z)Wizz Aira:
Wizz Air je avio-kompanija koja putnicima pruža kvalitetnu uslugu i strastveno je posvećena inovacijama. Mi nastojimo da svim građanima srednje i istočne Evrope ponudimo letenje po pristupačnim cijenama i putnicima iz Evropske Unije ponudimo potpuno novo iskustvo putovanja… Uvođenjem najnovijih tehnologija se trudimo da putovanje Wizz Air-om uvijek bude izvanredan doživljaj, i to kako što se tiče usluge, tako i cijene i kvaliteta naših usluga.
Ne znam za ove druge stvari, ali u jednom su svakako u pravu: u pitanju je doista “potpuno novo iskustvo putovanja”. Doduše, ne onako kako tvrde ovi iz Wizz Aira, ali…
Elem, na koncu su putnici, nakon dugog putovanja kroz noć, oko pola četiri, u zoru, u dva autobusa stigli u Tuzlu. Iako je aerodromska zgrada u to gluho doba, naravno, bila zaključana, taksija ni na vidiku, šofer ih je, rekavši da mu je tako naloženo, iskrcao ispred zgrade, i odjezdio. Parola je – snađi se!
Srećom, većinu putnika je neko već čekao. Ali, sin mi priča o nekom starcu, osamdesetogodišnjaku, koji je ostao sam-samcit, i smrz’o bi se tako, do jutra čamio čekajući, da mu neki mladi ljudi nisu ljubazno ponudili da s njima, autom, krene za Tuzlu. Srećom, i službenik kompanije kod koje je sin rezervisao auto na njegov je poziv usred noći ustao i dovezao im auto do aerodroma. Tako su budući mladenci u na brzinu rezervisani hotel došli u cik i jauk zore, u pet i petnaest. Za par sati su morali za Sarajevo, i Konjic. Bila je to kratka noć.
Ima, dakle, svijetlih tačaka, ljudi spremnih da priskoče, uvijek. Ali ovi diletanti iz kompanije…
Mislite da koristim preteške riječi? Čekajte, ima još! Još se ni izdaleka nismo vratili u Holandiju.
Dakle, povratak. Još više putnika, skoro 200 ljudi. I opet magla. Ništa se ne zna. Radi samo jedan šalter, nema reda, sve ide jako sporo. Kad konačno prođu na gate, neko od putnika, dakle ne zvaničnih lica – Wizz Air na aerodromu u Tuzli ionako nema svog ureda! – kaže da avion (ni) tog dana neće poletjeti. Vijest se malo docnije pokazuje tačnom.
Opet nastaje haos: ljudi nemaju pojma šta da rade, a ovi od aerodroma nemaju nikakve informacije. Doslovno su im rekli: “Jedino što možete uraditi je da nazovete Kompaniju.” Jedan kontakt-telefon na dvjesto očajnih putnika!
Svi odlučuju da prebukiraju let. Ćatale nagrnu na onaj isti, jedan šalter. Opet ista gužvancija, guranje i haos.
Pošto sutra moraju na posao, S. i M. bukiraju sutrašnji let iz Budimpešte za Eindhoven. A kad su upitali kako da stignu u mađarsku prijestolnicu, aerodromski službenik im je rekao da nema pojma. Nije to njegov posao. I u pravu je čovjek. To je posao kompanije, iste one koja se, kao, “trudi da vam putovanje učini izvanrednim doživljajem”! Pa, možda to i jeste dio plana. Jer, iako su znali da postoji šansa da avion ne poleti, i dakle imali dovoljno vremena da se pripreme, ovi iz Wizz Aira nisu apsolutno ništa poduzeli. Ni novih buseva, ni informacije, ni obroka, a za neki smještaj dok letenje opet ne bude moguće da i ne govorimo. To je, valjda, trebao da bude dio tog “sasvim novog putničkog doživljaja”?!
Na kraju su budući mladenci, skupa s još jednim parom, uzeli taksi za Budimpeštu, i tako na vrijeme stigli na sutrašnji let za Zemlju Lala i Kanala. Cijena: što bi rekao sir Oliver – prava sitnica: ni petsto km-ova! Iz svog džepa, naravno. Oni su imali sreće da to mogu platiti. A šta ćemo s ostalim putnicima?
Skupo ih došle te sarajevske burme, u režiji “inovativnog” i “uzbudljivog” Wizz Aira.
Nakon svega, ostaje pitanje: koliko se doista isplati putovati ovakvim kompanijama. Nije džaba jedan pametni pareša davno rekao: “Nisam toliko bogat da kupujem jeftine stvari.”
A šta ako sam toliko siromašan da moram kupovati kartu kod (z)Wizz aira?!
PS
Imate slična iskustva? Šaljite ovaj tekst dalje, jer je to možda jedini način da ih natjeramo da poprave odnos prema nama, izvoru njihovog bogatstva i blagostanja.
12,622 total views, 3 views today
