Omer Ć. Ibrahimagić | Komšiluk


– Ma, ko je to mene poželio pa sve pogleda ne bil’ se pojavila! Hoćeš li mi posudit’ zasip kafe, evo mi se baš meni odjednom najaviše gosti?!

– Jašta nego, kako ti ono meni prekjuče dade i ne trepnu!

– Šta ono?

– Pa isto zasip, al’ cikorije!

– Aaaa, mene bene, ja i zaboravila, k’o da i nije bilo!

– Aaaa, ja, ja, sve se bojim da si zaboravila!

– Zaboravila, jaštaradi nego zaboravila, da sam s djecom došla odmah bi’ se njima zaklela! Nisam ti, bona, ja sva svoja! Ja sam ti pupa-hava!

– A zaboravil’ ta, kako ti to kažeš, pupa-hava, kad mi ono dade 100 maraka?

– Eeee, to nisam!

– Eeee, vidiš! Kafu zaboraviš – pare upamtiš! Nisi pupa-hava kad je genga u pitanju! Jes’ to, majke ti, mislila da sam ja naivna umjetnica iz hlebinske škole?

– Aaaa, šta ti je, što si se uskopistila! A kad već potežeš to pitanje, jel’ to tebi krivo što sam zapamtila da sam ti dala lovu?

– Majke mi, nije mi krivo, al’ bi mi bilo draže da si pare zaboravila, a kafu upamtila!

– Aaaa, što me mala kreše k’o da sam fajercag! Kako ona preko mene sebi namjesti da meni ne mora vraćat’ genge!

– Ma nisu mi pare niđe u glavi – sva sam u hitnji! Dajder mi, škole ti, više tu kafu pa da idem!

– Polako, bona, vidi je što se zadala! Đe si navrla k’o da je pičvajz pravi! Nije Švabo na Husinu, daću ti! Kad dolaze ti tvoji, da ne pitam koji su da ne pomisliš da raskopavam?

– Ma nisu moji već od mog čo’eka, pa im moraš zanosit’, kad već pitaš! Navadili se, eto ih svako malo! Evo i sad će, samo što nisu! 

– Pusti to, samo što nisu – nisu me jednom tako spopali i ispalili kojekakvi! Nego, hajd’ ti lijepo uđi na ružino šerbe i hurmašice, ha sam ih napravila! Cigar ćemo poslije, u rahatluku.

– Aaaa, svašta tebe! Kako ću ja tebi u goste, a meni hoće gosti u goste?

– Neka te ba malo sa mnom, svoje smo! A njih ti nema ni za sat, a i vidjećemo kroz pendžer kad ti budu u avliju ulazili. A moremo i snogu, ako baš porane! Grehota ti je ne uć’, ne’š 

   valjda himber odbit’! A tek hurmuše, med medova, mrtva bi’ ih usta jela! 

– Hajde, nek’ ti bude, mada sam puna do vrha! Evo, sad sam dva zvrka bureka i dvije baklave zveknula, hoćeš li da ti prinesem usta samo da vidiš kako mirišu?! Fuuu…

– Vidi blese, stvarno huknu! 

– Fuknula, a ne huknula! Jašta nego, snimila ja da ti misliš da lafinam! Odo’ ja do kuće da ti i one pare donesem da me više ne nosaš po ustima! A za milost ću ti spremit jednu dunju što sam je neki dan ubrala u dunjiku pa je propustila kroz djedov čadorbez. Eno je, usijala se na kredencu, k’o da je prskana ovim lakovima za frizove!

– Aaaa, ti mene načisto ostavi bez teksta. Vidi te, jesi se profinila! Ne bi ona obraza da izgubi pa bi me malo i dunjom častila! Deder ti, kad ćeš već kući, daću ti i dva suha sira kad se vratiš – pazarila ja pet komada, od čiste žene, znam joj čo’eka!

– Eeee, urnebesa: ti k’o lopov, a ja k’o nafakali! Baš me postidi! Ja viklere navila i došla praznih ruku, a sad mi valja i kafu i sir na poček kući nosit’!

– Hajde ne budali, nismo nas dvije od juče, već od prekjuče predveče, hoćel’ tako bit’?!Ha, ha, ha …I pravo mi reci, imal’ iđe ‘vakav pazar na dunjaluku: za kafe zasip i dva suha sira dobiješ sto maraka i uglancanu dunju?! I sutra to sve lijepo vratiš, prvi je april prvi april, zar nije da jeste?!

Omer Ć. Ibrahiimagić

 712 total views,  4 views today

Komentariši