TAJNA DVANAESTOG ORAHA (ulomak)

This post is also available in: Bosnian

Prošao je Božić pa blagoslov kuća. Škropile se i kuće, i zemlja, i pojate. Zazivao se blagoslov na raspuklu zemlju. A nebo… Činilo se da šuti.

Djeca su iz dana u dan bivala sve boležljivija, mršavija. Neki gadni kašalj je zarazio pola sela. Nekoliko djece je čak i umrlo. Valjda je priki lik bilo magareće mlijeko, ali u selu je bila samo jedna magarica.

Bio je početak veljače. Od tame što se bila nagnula na selo, nije se vidio ni crkveni zvonik. Kroz ljepljivu maglu probijale su se dvije sjenke.

  • Šta misliš, Jure, jesu li izmolili da ji ne pometemo? Fra Drago se zadnji put bijo naveliko naljutio.
  • Vidit ćemo, Marko, ako bude tišina, pokucat ćemo na prozor. Budu li molili, okrenemo se i nazad kući.

Pred samostanom je šetao fra Petar.

  • Kojim dobrom?
  • Valjen Isus i Marija – rekoše obojica uglas.
  • Koliko je dobro ne znamo, došli smo popričat s vami da vidimo more li od ovoga sada bolje. Znamo da gore ne more biti! – Jure će.
  • Sinko, uvijek može i bolje i gore. Mi se tu ništa ne pitamo, već onaj gore – pokaza fra Petar rukom prema nebu.
  •  Njegova je i zadnja i prva! Uđite, fra Didak vas je očekivao i ranije.

Fra Didak je slovio kao razborit i mudar fratar. Otkad je došao na Široki Brig, puno toga se promijenilo. Puno je znao, ali nije krio znanje, već je ljude učio svemu što trebaju znati da prežive. Od njega su ljudi više naučili, nego oni što su išli po školama. Svašta je taj dobri fratar znao; jednako o krumpiru i lozi, i o gradnji, filozofiji, teologiji…

U selu se zadnjih dana šuškalo kako sprema nešto veliko. Svi su nagađali, ali nitko nije točno znao o čemu je riječ. Spominjala se neka Slavonija, ali sve šaptom – k’o da se o zlu, a ne o dobru govori.

Valjda su već neke pitali – žele li da im dica pođu u Slavoniju, ne zauvik, za miloga Boga, već dok prođe ovaj gladni vakat.

Dok glad prođe.

Ta pošast što je, velikim korakom, trčala niz ravnice napuknute od suše, prevrtala lonce, osmijehe djece, k’o crna kuga.

  • Stigli ste.
  • Valjen Isus i Marija, ujače. Evo nas dvojica nismo mogli ranije.
  • Neka, samo polako, sve će se stići. Trebam li pitati što ste došli?
  • A znate bolje od nas – Jure će drhtavim glasom. – Vi ste, ujače, pametan čovik, bliže od nas Bogu. De nam recite – ima li kraja ovome jadu?
  • Sve što počme i završi, Jure – reče fra Didak i potapša Juru po ramenu. – Al’ ne vidim da će ovo tako brzo.
  • Vi ste učen čovik, ujače. More li se nekako nagovorit ove na vlasti da nan daju štogod iz svoji magacina? Gledamo svaki dan kako izvlače po pune vriće, a nami dica evo počela umirat, šta od gladi, šta od nekakva kašlja… – Marko će tužno.
  • Zar ti misliš da je sve to nisam već odradio? Prosio, molio, kumio… Al’ ništa! Da sam pred kamenom stajao i toliko molio, kamen bi brašno postao. Sve sam probao, Bog mi je svjedok. Postoji još samo jedan mogući način, al’ ima vas koji se otresate na to. Na vama je. Nisam ja to smislio poradi sebe, već da vam djeca prežive.

Jure i Marko su šutjeli i gledali u zid, taman kao da na njemu pišu odgovori. Didak uze preda se neku veliku bilježnicu i započe razgovor:

  • Jure, u tebe je dvanaestero djece, je li tako? A kod tebe, Marko? – fra Didakovo pitanje razbi tišinu.
  • Osmero, ujače, i sve muško do muška.
  • Dobro, evo zapisao sam kako ste kazali. Slušajte me… Vremena nisu laka, nisu ni teška: neizdrživa su! Djeca će vam doskora pomrijet od gladi. Samo je jedno rješenje: trebate probrati koga ostavljate, koga šaljete u Slavoniju.
  • Kakvu Slavoniju, mili Bože!? – povika Marko.
  • De, ujače, šta van je? Sluša san o toj Slavoniji, iman i neku daljnju rodbinu tamo, al za Boga draga, kud će nan dica tamo? Vaka mršava i ispaćena, do Mostara ne znan kako bi – usplahireno će Jure.
  • Znam da je teško, ali imate dvije mogućnosti: plakati zato što su otišli u Slavoniju ili plakati što su otišli u grob. Trećeg nema. Za petak ću sazvati sastanak s poglavarima obitelji. Popišite svatko svoju djecu. Tko ne zna pisati, neka dođe u župni ured. Rekao sam braći da vam pomognu oko toga. Kad vidimo koliko je djece točno po uzrastima, onda ćemo da valja sve dogovoriti. Velim vam: plakat’ vam je, i ovako i onako.
  • Kakva je ta Slavonija pa u njoj ima i za tuđa usta kruva? – upita Jure.
  • Zlatna, Jure. Sva se žitom zlati. Žita kao mora, ne možeš ga se nagledati. Ambari puni, njive plodne, krave mlikave, svinje debele. Blagoslovljena zemlja, Jure. Pustite djecu da vam se kruha najedu, nauče nešto novo, da sutra, kad ostarite, ima tko brinuti o vama. Ovako se nikom ne piše dobro.

Znam da vam je teško, ali vrijeme je takvo kakvo je i treba tražiti izlaza. Razmislite dobro, spremite koga mislite da je za toga, da može sve to izdržati. Šaljite manju djecu, ove odrasle ćemo gledati poslati negdje da izuče zanat. Pošaljite dvoje ili troje, da se čanjak malo rastereti pa će za ostale biti više. Velim, razmislite, ako treba i ne spavat’ noćas, ali u petak svatko treba reći imena. ‘Ajte polako, snoćalo se. Popričajte sa svojima i odlučite. To je jedino što vam mogu sad reći.

Jure i Marko su se putem vukli kao da na sebi nose svu muku svijeta.

Put od kuće do samostana bio je puno duži nego na dolasku. Obojica su pokušala razabrati to što su čuli. Odjednom je lijepa mogućnost da se preživi postala kao grč u grlu, u trbuhu, u oku.

I Jure i Marko su se pitali: kako je on to zamislio?

Tko će svoju djecu dati strancu?

I jedan i drugi vukli su se poniženi, posramljeni. Kakvo je muško, glava obitelji, a da mu drugi djecu hrani!? Tko li će sad ženi reći sve to i privoljeti je da odluči!?

Plakali su. A suza je klapala po stvrdnutoj gladnoj zemlji.

Bio je to trenutak u kojemu nije bilo bitno biti muško.

Bilo je bitno isplakati se – da srce ne pukne!

 487 total views,  4 views today

Komentariši