Lejla Kalamujić : Transfuzija

This post is also available in: Bosnian


Lejla Kalamujić

TRANSFUZIJA

Plakala je krupnim suzama. Htio sam je utješiti, ali nisam 
znao kako. Žena mi je bila posve nepoznata. Prije pola sata
nazvao me Samir i zamolio da čim prije dovedem Sulju. 
Koliko sam shvatio, neki je pas hitno trebao transfuziju, a 
moj je Suljo, znali smo, bio univerzalni davatelj. Iskreno, 
nisam se baš obradovao. Muka je voditi ga na veterinu. S
vrata bi se otimao. Lajao i zavijao. Bojao se pregleda, 
vakcina, čišćenja žlijezde. Nijedna ga slastica, a velika je
poguzija, ne bi umirila. Ali šta se mora, mora se. „Malo 
ćemo ga sedirati“, rekao mi je Samir. Izbezumljenog i 
agresivnog, jedva ga je odnio u salu. Čelo mi se oznojilo od
srkleta. Sjeo sam pored nje. Svako malo bi maramicom 
brisala lice, pa bi je mokru i zgužvanu zadjenula za rukav.



       Bio je to potpuni šok. U sekundi se otrgnuo. Zaškripale su
          kočnice, i onda tras! Čarli pod autom. Ja držim pokidan 
            povodac i vrištim. Krv se razlijeva po putu. Nepoznat 
     mladić, hvala mu gdje čuo i ne čuo, zaustavio je svoje auto, 
          pokupio Čarlija i dovezao nas do veterine. Veterinar ga 
     uzima u ruku. Ne znam je li mrtav ili živ. Odnose ga u salu. 
          Čekam i plačem. Čovjek koji je sjeo pored mene nervozno 
          cupka nogama. Ide mi na živce. Ali doveo je svog psa da 
            spasi Čarlija. Zahvaljujem i njemu. On se ohrabrujuće 
           smješka. Vrijeme odmiče. Ne mogu misliti. Čovjek cupka 
                                                        sve jače.







Dugo ja već nemam preča posla. Penzionerski dani su 
prostrani.U njih svašta stane. Suljo je uradio dobru stvar. 
Njegova se krv prelila u drugo tijelo. Bio je malo 
ošamućen. Taj drugi pas, Čarli, i on se polagano budio iz 
narkoze. Samir je rekao ženi da je opasnost prošla, ali da ga 
moraju zadržati koji dan. Sve i da smo nas dvojica tad 
išetali, bilo bi dovoljno. Suljo bi za nagradu dobio dva 
štapića. Ja bih otvorio konzervu piva. Gledao utakmicu ili 
političku emisiju. Dremkali bismo na kauču. Ali nije bilo 
razloga za žurbu. Kad god došli kući, isto nas čeka. Žena se 
nije prestajala zahvaljivati. Pružio sam joj ruku i rekao 
„Muharem“. Otišli smo u kafić preko puta proslaviti sretan 
završetak, uz kolač i kafu.







            Svakog bi dana nazvao da pita za Čarlija. Hvala Bogu, 
   budalica je bila dobro. Jeo je sve bolje. Vratila mu se snaga. 
         Ja bih pitala za Sulju. Baš smiješno ime za psa. Kad smo 
 prvi put poslije nesreće izašli u park, došli su i njih dvojica. 
       Čarli i Suljo od početka složni. Kao da su namirisali istu 
      krv. Trčali su i valjali se po travi. Dobro su pasali jedan 
      drugom. Muharem i ja smo sjedili na klupi i pričali. Onako, 
      o životu. Rekao je da je samac. Večeri bi provodio igrajući 
        šaha, a imao je društvo i za boćanje. Jedne večeri, prije 
       dvije godine, na putu kući presreo ga je ulični pas. Dotad 
    nije obraćao pažnju na životinje. Nit ih je volio, nit mrzio. 
           Ali nešto mu došlo da pomiluje tog psa. Ko zna kako je 
     ovaj to shvatio, pa ga nastavio pratiti. Muharem se koji put 
     okretao, pokušavao ga otjerati, ali jok. Noć je bila hladna, 
       pa ga je upustio u haustor. Sljedećeg jutra ga je našao na 
          otiraču. Veselo je mahao repićem. I šta je čovjek drugo 
              mogao. Širom je otvorio ulazna vrata, pa podviknuo: 
                                   „Hajde moj Suljo, dobrodošao“.







Ispalo je da stanujemo na petstotinjak metara. Sve češće bi 
se našli u parku. Brzo smo prešli granicu učtivosti. Recimo, 
kad bih počeo cupkati, Behka bi zakolutala očima. „Što to 
opet cokćeš nogama“, rekla bi. Njene su oči bile lijepe, i 
prozračne bez suza. Nasmijavali smo jedno drugo. Iza oba 
oka, imala je ugodne i dobronamjerne misli. Kao da me 
pročitala,  jedne prilike, značajno je podigla obrve i 
vrckasto dobacila: „Ih, svašta sam ja u životu radila“. Ko da 
ja nisam? Naši su životi puni godina. Meni sedamdeset, 
njoj šezdesetdeveta. Da ih zajedno rasprostreš uzele bi 
vijek, plus još pola.







      Tren, ali uhvatila sam. Pecnulo me u stomaku. Onako, i stid 
         i zbunjenost i milina neka. Puno je prošlo otkad me neko 
         kao ženu pogledao. Sjedimo na klupi. Blag vjetar vrtloži 
        opalo lišće. Brzo će zima. Svake godine u ova doba, pitam 
        se, hoću li doživjeti sljedeće proljeće. U meni je toliko 
    prošlosti. Stvarno jeste.  Nekad pritisne toliko da dahnut ne 
              mogu. Troje djece odgojila. Muža sahranila. Penziju 
              zaradila kao kuharica u studentskom domu. Djeca sad 
      podižu svoju djecu. Kod mene ostavljaju stvari koje im više 
        ne trebaju. Koje nikom više ne trebaju. Krcati mi ormari, 
         špajz, šta mogu gurnem pod krevet. Živcira me to, al' ne 
            kažem. Kad mi baš dođe do grla, povadim pa preslažem. 
      Bude mi malo lakše. Čarlija je sin doveo kad se ispostavilo 
         da je unuka alergična na pse. E, zbog tog ne žalim. Neka 
             meni moje budalice. Ne bih ga dala ni za kakve pare.







Nekad sam strahovao od bolesti koje ti uzmu sjećanja. Ali 
u ovim godinama … Nisam siguran da je dobro pamtiti sve. 
Behka me pitala što se nisam ženio. Jednom je bilo zamalo. 
Radili smo zajedno u školi za stručno obrazovanje. 
Predavao sam tehnologije materijala i zanimanja, a Inga je 
kao pravnica bila sekretar škole. Vodali smo se pet godina, 
a onda je ona naprasno prekinula zaruke i otišla iz škole. 
Baš me slomilo. Najgore što nisam razumio zašto. Ponekad 
bismo naletili jedno na drugo u gradu. Bolno mi je bilo 
sresti je. Pozdravili bismo se i ništa više. Puno je vremena 
trebalo proći, pa da sjednemo na kafu. „Možda da smo se 
uzeli ranije …“, sjećam se da je rekla. Bila je u drugom 
stanju, kad me ostavila. Da nije, možda ne bi shvatila da 
nisam čovjek za nju. Da je njena ljubav izlapila. Abortirala 
je i krenula ispočetka. Ima brak. Dvije odrasle kćerke. 
Krivo joj bilo što mi nije prije kazala.







          Riječ po riječ. Kaže on meni nešto, kažem ja njemu. Ona 
           dvojica kad se vide pobudale od sreće. Ni da pogledaju 
           druge pse. Požalim se da mi mašina u zadnje vrijeme ne 
             prima vodu kako treba. Pitam, zna li dobro majstora. 
      „Najboljeg“, kaže i grca od smijeha. Šegači se, mislim. Ali 
      krenuo nabrajati šta sve zna popraviti. Zakazao se u subotu 
                  predveče. E, pa kad je tako, mora i da se jede.







Da sam vele rječit, mogao bih objasniti kako se to 
promjena uvuče u čovjeka. Izađem na balkon, ko što uvijek 
izađem. Gledam u nebo. Kad se ko od komšija ukaže, 
mahnem ili klimnem. Sve isto, a ja sam sebi drugačiji. Nije 
to više čangrizavi Muharem, što po oglasnoj ploči svako 
malo lijepi ceduljice. Ma, ni ne pomislim hoće li haustor 
ostati otključan. Hoće li neki ljenjivac kesu smeća ostaviti 
uz stepenice. Ne tangira me više. Odjednom sam čovjek 
koji samo misli na subotu. Na rukama se skuplja znoj, ko 
da sam se dobro isplakao u dlanove. I sve vagam, trebam li 
kupiti neki poklon ili ne.







            Samo što sam odškrinula, Suljo je proguzeljao unutra. 
       Muharem svježe obrijan. U ruci mu tašna s alatom. Izuo se, 
           pa vadi štapiće iz dm-a. Zna da te Čarli najviše voli. 
            Pokažem mu gdje je kupatilo. Odmah zasukao rukave. Ja 
      dovršila pire. Paprike se krčkaju na slaboj vatri. Nije bio 
     neki kvar. Crijevo se začepilo od prljavštine. Oprao ga je i 
        vratio. Ako opet bude problema, obećao je, kupit će novo.






Glupo mi reći da takve paprike nikad nisam jeo. Uzimam 
zalogaj po zalogaj, a nešto mi u okusu drugačije. Na kraju 
ipak pitam. „Pogodi?“ Nabrajam: „paprike, meso, mrkva, 
biber, …“ Tu me prekine. „Gricni.“ Ugrabim zrno u kašiku 
i oprezno stavim u usta. Nema ljutine. Behka otkriva tajnu. 
Stavi ona malo mljevenog bibera. „A ta zrna … to je moj 
štos … smrekine bobice“, vragolasto se promeškolji i 
namigne.






          Poslije večere pijemo kafu. Iznijela sam i suhe kolače. 
          Oboje znamo. Oboje želimo. Prošli smo to u glavi, svako 
       za sebe. Ali stvarnost je drugo. Gledamo u kolače. Šutimo.
                               Neizgovorene riječi znače najviše.






Kad bi se desilo. Jel' bih mogao, uopšte? Tišina dugo traje. 
Imao sam jednu lijepu misao dok sam dolazio. O 
predvečerju. Tačnije, o ljepoti nekih predvečerja. Ali kad 
sam je vidio u toj haljini, glavu bi na panj stavio da je inače 
ne nosa po kući, sve mi se pobrkalo. U neke sutone boje 
obliju sunce; ili nebo? Nisam siguran šta je ispravnije.






          Otišla sam u kupatilo. Spustila dasku i sjela na šolju. 
       Osjećala sam kišu u nogama. Još večeras će pasti. Uhvatila 
      me panika. Tutanj u glavi. Taj čovjek, koliko se mi zapravo 
           poznajemo? Dvaput sam pustila vodu iz kotlića. Odvrćem 
           slavinu i umivam se. Dugo se gledam u ogledalu. Tražim 
           karmin po neseseru. Jedan tanki sloj na usne. I dišem, 
                                                          duboko.



Sve je počelo tim što je jedan luckasti pas mahnito zalajao na točkove i podletio pod auto. Srećom, pojavio se drugi pas i spasio mu život. Tri mjeseca kasnije, nakon što su se dobro najeli, njih dvojica čvrsto spavaju na mekanom tepihu. U spavaćoj sobi gori lampa. Behka iz nahtkasne vadi Niveu. Muharem maže suhe i ispucale šake. Pokušava otkopčati kaiš, ali stavio je previše kreme, pa mu ne ide. Behka mu pomaže. Potom rastresa jastuk i širi deke. On liježe prvi. Ona otkopčava haljinu. Svlači dio po dio sa sebe: grudnjak, najlonke, gaće. Posteljina miriše. Želja se prelijeva iz tijela u tijelo. Muharemovi prsti klize po njenoj toploj koži. Behka mu grize rame. Kad krene ugasiti svjetlo, ona mu sklanja ruku, i šapuće: „Pusti. Nek' gori dok ga još ima“.

 2,560 total views,  11 views today

Komentariši