Goran Samardžić : “Srna na tapiseriji”

This post is also available in: Bosnian


Goran Samardžić

Srna na tapiseriji


Red

Još malo, majko.

Strpi se u toj mračnoj stalaži

Gdje su te ubacili golu i bez zlatnine.

Ja sad pričam s tvojim ostacima

Nadnesen ko znak pitanja.

Nema nam rastanka.

Pupkovina je tanja od konca za zube

Il lastiša kojeg si preskakala ko mala.

Ne boj se, mama.

To te samo sin drži za ruku dok mu od nje

Ne ostane gola rukavica.

Mi smo ti isto ono dijete i ista ona majka

Što zaheftani odlaze i u WC

Puštajuć vodopade za sobom.

Jedno lijepo i skladno čudovište

Za kojim su se ulicom zakretali

I najpristojniji.

Šaputalo se po gradu

Lijepa ko ti, voljen ko ja.

Tupe makaze bjehu u babice

Dok nas je razdvajala

I mislila svoje misli.

Ne boj se, dušo

Samo polako

Kroz pamuk i lišće.

To su ti livade, ma to su ti livade

Pune nasmijanih patuljaka

S licem ostarjelih beba.

I cvijeće, pa da i cvijeće

Kud bi mi bez njega.

Teolozi lažu

Filozofija sumnja

A ja očajan nagađam.

Prisutna na pijaci u pozorištu

Na baletskim vježbama s visuljkom na boku,

Mnome.

Radimo špagu i propinjemo se do plafona

Dok nam prsti ne poplave.

Nikad na me kandža samo šapica

Samo šapica, majko.

Ne boj se više.

Pa ti si samo ono dijete

U bundici i kapici s fotografije iz četrdesete

Što s loptom pod miškom čeka svoj red.

Svoj red.


Otkucavanje

Pleši sad majko.

Nisi više starica sa šeširom

Što mili kroz kadar

Grleć tašnu pod miškom.

Tu ti nema lopova

I raznih vrebača na nemoć

I voća na komad

I mjesečne karte.

Samo tata izmožden dosadom

S leptirom

Na reveru.

Puška mu topla još od svjetskog rata

I sve je labavo, raskopčano i odavno

Van stroja na tati

I demodirano.

Slamčica mu međ usnama mjesto cigare

Jer tamo nema pušenja.

Druga su onde uživanja.

Pleši sad, majko.

Anđeli ti vratili kroj

A sluge dotegle vijke,

Posebno oko struka i bokova.

Od tebe će ruke odskakat

Ko od doboša.

Na nogama ti pantofne

Ne teške pegle starosti,

A haljinica pokriva najnužnije.

Poželjela si lakoću, lebdenje

I udivljenje, mama.

Muka tvoja je ostavljena na zemlji

Da je milujem i vrebam joj

Zadnji signal.

Tik tak…


Obdanište za zauvijek

Slijepi miš od preko tone

Raširio mesnatu pelerinu

I ne da nam proć.

Preko puta sova s rejbankama

I zec u skijaškoj opremi

Buše karte za prevoz.

Ovce bleje

Ploveć nebom

Pune helijuma.

Čudni su i svi ti padobranci

Što mile na gore,

Ne veći od korneta.

O nek se malo poigra

I zaboravi ova majka

Blagog oka koju mi uzimaš.

Ona je samo zborano dijete

Koje dovodim u obdanište.

I ostavljam.

Baš ostavljam.


Šifra

Sad si ranjen i teturaš po kući.

Imaš svoj ćošak za plakanje i pušenje.

Kad te spopadne jutarnja jeza

Misliš eto je

Dira me onim što ima

I čim može.

Na prozoru svraka

Odjenuta u svečane kombinacije

Lakiranim kljunom

Kucka neke šifre.

Si-ne.

Si-ne.


Pismo Joci (1961 – 2020) u Beograd

                                     Jovan Radojević (1961–2020)

Sutra brate Jovane ustaje

Umiva se i pere zube

Jedno siroče

Od 60 leta.

Puši, pije i poplakuje.

Učestvuje malo poljuljano

I dalje u životu.

U zemlji rata, grobova

I masovnih silovanja

Najzad nešto

Što me se lično tiče.

Umrla mi majka, Jole.

Ovaj bol ovde tolko ne važi

Pa nek me tamo sačeka.

Dolazim da se isplačem.

Tavan na nebu

Dijelili smo i strah od mraka.

Ja i moja mati.

Malo meni malo njoj.

Jednom smo u doba Tita

Trčali kroz park kod skupštine

Jer je bio mračan.

Bože kako je mama trčala.

Ljepše od svake srne

Na tapiseriji.

I lakše.

Jel mama ovako izvajana i čarna samo za mene

Il i za ostali svet?

Ma nema veze

Nek se dijele i majke.

Pri kraju kroz isti park ja vodim nju.

Ponekad i vučem.

Sidrom paramo dno života.

Od one srne ostale su oči

I savršeni muzejski gležnjevi

Umiru majke svakog dana

Jedna od njih je danas moja.


Jutro

Polako se kreće u pogon.

Budi se žena budi se ćerka

Bude se sin i kuče.

Tri, četri užasno razgalamljene ptice

Mačuju se kljunovima

I škripe po simsu.

Ja sam odavno budan.

Još samo da ustanem.

A pod jorganom erekcija.

Bože čemu li služi.


Imaš pedeset i kusur

Imaš pedeset i kusur

A osto si bez nečeg.

Više u životu

Nije važno koji je dan i godina

A nije ni bilo.

Rodio se

Živio

Mlitavo prošo kroz škole

Zapamtivši

Najnužnije.

Uvijek loš i površan đak

A veseo drug.

Pio, jeo, pošo, došo…

Zijevao.

Gutao muve.

Žena će se, djeca će se

Ko o dišuće truplo

Spoticati o tebe

A onda

Zagurati u ćošak.

Ma i odatle se može voljeti.


Soko u rukavicama

Epski sam tip

Prisutan sve rjeđe i u muzejima.

Ljubav je za me rat

U kojem se tuče perima

I mačevima od pliša.

Od zamke na travi

Pričinja se palo gnijezdo.

Od goruće šibice

Požar.

Da mi

Gola cura s indexom bane u kabinet

Pomislio bih da me voli

Nikako iskorišćava.

Ne.


Vuk možda ne i samac

Možda mu vučica

Još nije doputovala

Iz gostiju

Ponosno hodeć

Pred debelim repom

Da primi vučije

Dlakavo izvinjenje.

Možda će ga vučići

Opet golicati

Mekim šapama

Na prvom snijegu.

I lickati jezikom.

Partizani među koje se umuvo moj otac

Da uveća gužvu

Ubiše jednom prabaku ove vučice

I simbola za poljuljan brak.

Osta jedno štene mekše od šala

I dječije rukavice

Da se klupča

I cvili

I doziva bolje prilike.

Moj jadni lijepi i donekle pametni otac

S ovcom crnog runa na glavi

Unese sve ideale u odrastanje vuka.

Al vuuuuk kad napuni godinu odhuji s vetrom

I ostavi zimi

Da mu hladi leđa.

Ko ovdje kom bježi u hladnoj noći

Dok vjetar falšira a zvijezde trepću ko žmigavci?

Ko?

Otac od vuka il vuk od oca?

Džaba tuguješ za mladim vukom

Debelog krzna.

Nisi bio ni gladan ni žedan ni siroma.

Tvoj sin te učini takvim

Radi efekta u poeziji što je piše da se opere

Od sramota u životu.

A tamo piše, a tamo piše…

Ma dopiši sam…

Ko nikad nije slago nek prvi baci kamen

Kišu kamenu.

Aha.

Fju fju fijuču meteori i promiču kroz

Ranjenu orbitu.

Eno i vuka na zemlji

Ukočio se.

Oću li ostati živ

Oću li ostati živ

Pita se simbol za moj ranjeni brak.

Nije on punjen lijepkom i slamom

Već čistom nadom.

Ljubavi ljubavi… moooolim

Krčim kroz tufer pun scenske krvi i boje.

Ja ovo u mislima ležim i privlačim sažaljenje.

Glumim smrt na čekanju.

Ostala mi je još koja godina, godinica

Decenija, decenijica

Frtalj možda nekog vekčića.

Još.

Ljubavi ljubavi glasnije i možda malo mekše

Čuje se iz kuhinje opremljene svim spravama

Za zatomljavanje žeđi i gladi.

Ti udišeš istinu a izdišeš laž kaže žena

Ljepša od violinskog ključa

A draža pogotovo.

Vidi nam parketa

Vidi krasti od vlage

Mašina za veš samo što ne išeta iz kupatila u hodnik

I zaigra tvist.

Toliko se trese.

Neki misle da sam s tobom zbog love.

Zbog mladosti i ugleda sigurno ne.

Bože konja kaže drug iz Beograda

S rakom jaja.

Kući lipicaner

A on izašo na zimu da jebe magare.

Iaaaa.

Molim o molim odazivljem se umiljato.

Ko tebe zove uopšte?

Kaže žena, žena ljepša od violinskog ključa.

A draža pogotovo.

Zovem Milu.

Daj tati jabuku.

Ja sam taj tata.

I krivac.

Doskakuje ćerka na mačijim šapama

Najbolje što se moglo izvesti iz nas

I jabuka.

I u smrti ću vas voljeti

Izvalim patetično.

Bez nje možda nema poezije.

Bez patetike.

Slobodno plači u pjesmi, natopi je.

Ova pjesma je moja pelena.


Noć ponoć

Plovim kroz noć

Neprimjetan i lak kao iskusan konobar.

Posle pijem pušim

Tresuć žar na devojačko golo rame.

Odvratno, zar ne?!

Sreća pa izmišljam.

Kad me primijete

Samo što ne zamašem repom i pišnem od sreće.

Volim ljude bez mjere i smisla

Svakom sam dobrodošla klupa

Da odmori dupe.

Evo ga i lokalni velikan

Manji za broj kad mi dođe u goste

Širi ruke.

Tople lopate za hleb.

Pipa mi plećke, ramena, ruke.

Čudi se mošusu koji vučem godinama

Ko bukagije.

Oppp opp navlačim rukavicu

Svog sebstva na njegovo sopstvo

I prianjam mu nesreću

Ko erekciju uz bok.

Cmoook cmooooookkk

Razvlačim pantljičaru prijateljstva

A bakterije lete i pune život radošću.

Ne samo njom.

On je slavu bar zagolico,

Taj moj pa recimo prijatelj

I ona mu se dobro podala

Još u prošlom vijeku.

A ja – JOK.

Samo sam je pecno za butku i pobjego

Brzinom lopova u noći.

Nezamislivo mi bješe da pored svega

Još i slavan budem.

Plovim kroz noć

Neprimjetan i lak ko iskusan konobar

I sviđam se ljudima.

Svakom sam dobrodošla klupa

Da malko odmori dupe.

Dobro, o dobro

Što zemlja, fina bivolica

Trpi moje jadno kljucanje

I što …

Ma ništa.


Lake note

Po vratu

Mile prsti

Vješti u svemu

Osim u pletenju

I očuvanju kućnog mira.

Strašno su bezobrazni ti prsti

Tanji od grančica za potpalu

Lutkinog kamina.

Tek se učim ko iza njih stoji

I golica se

Golica.


Seobe

Stvari su dignute na kamion

Emocije razaslane

Ker nahranjen i pušten

Grobovi samo poglednuti.

Srećo ako si ovo ti

Dobro si kamuflirana.


Kaljeva peć

Ne plane odmah al drži toplotu.

Možeš se

Grliti i s njom.


Tetke

Svaki put kad neku vozim kući

Pomišljam da je zadnji put.

Taksiste ovakve misli ne muče.

Oni svakog drugog voze tako.

Zadnji put.

Odskora najstarije više nema.

Umrla il kako se kaže

Preselila.

Uvijala mi u pelir djela Perl Bak

Da ih ne umackam dok čitam

I mazala preko raspusta debelo kriške.

Pored majke, tetke, sestre, komšinice

Godinama i direktorica Zavoda za izgradnju

I planiranje.

Moja tetka…

Mirišu na rižu i paru davne strane

Američke nobelovke u tvrdom povezu

I podsjećaju na ferije od pre pola vijeka.

Osta za tetkom kuća bučna ko stadion

I nepotrošeno sljedovanje.

Tri etaže unuka, unučica, snaja

I lavine mekšine.

Sve posloženo i nezarozano

Po potrebi uštirkano.

I njen stari šofer poslije dženaze osta

S kožnom kapom u ruci da lamentira –

Za Mirhina doba, Mirhina doba.

Moja tetka Misa je voljela da se smije, radi i druži.

Uvijek u gužvi i honorarno aktivna.

Rijetko baš sama.

Da je vjetar

Kikot bi joj vitlo

Debla po zraku.

Uoči infarkta

Popila sa sinom kafu s kockom

A drugi joj doturio češalj.

Nema šanse da se u Tvoja predvorja

Ode neuredan i nezaslađen

Bez premaza karmina

I mirisa za uhom… Ne.

Ni zadnje riječi moje tetke ne bjehu

Velike i teške za odgonetanje

I vrijedne navoda.

Ostaće u krugu najbližih

Da im vlaže oči.

Moja tetka Enisa zvana Enka

Mojoj majci Belkisi zvanoj Bela

I tetka Lejli zvanoj Lela

Priča kako je sanjala Misu tj. Mirhu il Merhunisu

Moju najstariju tetku:

“Dade mi ključ od kola

I pozdravi vas.

A ključ vruć.

Samo što ne peče.”

“Kog prvog je pozdravila?”

“Tebe”, kaže mojoj majci

Što je očekivano i po redu.

“Bogami me požuruje

Dosadno joj tamo.”

Tišina je u kući gdje se uvijek

Veselo i pošteno živjelo

A dani nizali ko bamija.

I sanjani ključevi ne odišu stravom

Već zveckaju.

Zveckaju.

 593 total views,  2 views today

Komentariši