Jasmina Topić: pjesme iz rukopisne zbirke “Jadransko plavo”

This post is also available in: Bosnian

Nove pjesme Jasmine Topić, iz rukopisne zbirke “Jadransko plavo”

U LETNJI DAN
 
Šta bi još napisala u letnji dan, dok odasvud čuješ
pritajenu zveku odnegde bučnog posuđa;
Priprema se ručak, a ispod odeće složeni
precizni slojevi vrućine,
kupaju te u soli postojanja.
Napolju je iznad trideset podeoka, oduzmi ili saberi
sa sopstvenim godinama, sećanjima ili namerama…
Povetarac komšijskih krošnji zove opet
na daleka putovanja ili bliske puteve
kojima je tako lako poći u susret, ali u mislima,
jer ko će bilo gde po ovoj omorini.
 
Glasovi dece od jutros zamrli su, cvrkut ptica,
tek slučajna stavka u mnoštvu suptilnih zvukova
mame te da želiš previše,
međutim, jedva se pokrećeš,
premeštaš upaljeno telo s boka na bok,
kao praćakava riba nasukana na sprud kreveta,
odakle se može razapeti večernja plahta
da upija znoj s tela, a belina odvede do stranputice
golicavijih maštanja.
 
U kuhinji i dalje dugmetaju tanjiri kao harmonika,
sastavljaju se i razvlače u zvukove začinjene zaprškom
i brundavim razgovorima,
tek da ti se učini kako to možda brodice kloparaju,
i jedan zov bude dovoljan da ponese u plavetnilo,
poništi asfalt grada,
u kojem se po omorini gušiš danima.
 
U letnji dan, u njegovom sveprisutnom podnevu,
sve je stalo, osim svesti o postojanju tela.
Nema senki, kao što nema hlada,
sam si, i pred sobom –
a onda te nepregledni kilometri misli porinu tamo,
gde bi se inače teško stiglo, jer je i put do prodavnice
nalik suočavanju s konačnošću, i leta i postojanja…
 
Ono što bi u tom trenutku rekla,
iznenada prekine dernjava komšijskog deteta,
kao razmaženog božanstva,
iskrsnula iz utišanosti doba dana. Visoko letnje C!
Preneš se, pa prebaciš opet bokom
na još neugrejanu stranu kreveta.
 
 
 
PRIJATELJI
 
/slušamo vesti što su upravo stigle/
 
Sedimo za stolovima, slušamo vesti,
radimo to godinama
u oksimoronskim slagalicama
kao šuškanje čokoladnih bananica
kao rušenje betonskih konstrukcija
kao topli kakao
 
Čaše idu u krug, usipaju se događaji
popijeni u često trošenim osećanjima,
Slobodari se s demijurgom na ramenu
bez pravog saveta i s umnoženim sumnjama
Ide uz replike iz domaćih filmova
pa presipa iz čaše u čašu, još jednog leta obmana
 
Četvoro ili više, za stolovima,
Ista partija, nova podela
Smešno je postalo biti tužan –
a opet, izgubljeni u planovima,
nadanja dovoljno mekih da ne prežive do jutra
 
Odlazi se i vraća u drugim ulogama,
starim boljkama, iznova otkidanim krastama
s već zaraslih rana,
Slušamo iste priče s uočljivom težinom
pređenog puta,
Dobro nam je, pa nam je loše,
a loše je, i tako godinama.
 
Odjednom, neko kaže: fajront!
Na kratko vreme, nema nas za stolovima.
 
 
 
U REDU ZA POLAZAK U MATERINU
 
Otići na jug s kostima još uvek punim zime
Autobusima koji kasne, kolekcijom neponištenih karata,
S gorkim ukusima opijata istorije
 
Još juče se s prijateljima moglo pričati o umetnosti;
koliko godina je potrošeno, ko je protestovao,
i da li si ustajao u pola noći,
palio radio da čuješ je li se smak sveta
konačno desio,
A tamo u noći, žmirkalo je poneko svetlo
i tišinu je protočnom činio uključen bojler;
Radio je krčao na većini stanica,
osim onih gde su vladali narodnjaci
 
Koliko godina još uvek imamo?
rasparanih špilova karata
za nas uspavane, ili one što već dugo nesaniče,
preosetljivi na raznorazne šumove
što nikako da se pretvore u glasove,
 
Za pionire i pionirke
dok i dalje čežnjivo traže priliku
da se spuste na Jadransko more
u bivše živote svojih roditelja
u postjugoslavije
 
Otići na jug, ali i ptice selice se vraćaju
u staro stanje stvari, iste boljke i nove države;
Vetar nosi kese, pokreće lovce na vetrenjače
i duvače u pištaljke:
Hvatače na vetru.
Još juče smo pričali o poeziji, sutra ćemo je pisati
ako opet nostalgično budemo uključivali radio-prijemnike
u iščekivanju bilo kakve revolucije.
 
Sove sovuljare
Izbeglice sanjaju granične prelaze
Pesnici mrtve prirode
Građani se iselili
 
Kosti krhke kao zimsko granje, bele kao krečnjak i mlade nade;
Jadransko more još uvek plavo,
Birokratija nepodnošljiva, iseljavanje ne–moguće;
Na ijekavici, ekavici ili ikavici,
Lakho bomo prihajali
možda sledeće godine!
 
Autobusi uvek kasne, osim ako polasci nisu otkazani,
onda karte posluže kao obeleživači za knjige
Razonoda za nostalgičare jer,
Pristižu li s druge strane više bilo kakve poruke,
Ili smo spali na slamke i stihove.
 
Otići na Jug s truležima sadašnjih država,
Ne pitati koliko nam je ostalo godina,
Da li se smak makar malog sveta konačno odigrao
Počinje li novi rat, kreće li bombardovanje…
Kad se u po noći preneš iz sna
Nesiguran u kojoj stvarnosti se budiš
i budiš li se?!
 
Sutra ćemo opet pričati o umetnosti, razmenjivati knjige,
sličice, poezije i salvete; krčaće tranzistor
dalmatinske radio-stanice “Moj galebe”,
čekajući polazak u materinu –
 
Otići na jug uz omiljenu pesmu
i potopiti misao u jadransko plavo
to je još ostalo iako postoje granice
drugovi i drugarice
drugovi i drugarice
drugovi i drugarice

 396 total views,  2 views today

Komentariši