Pjesnik u vrtu magnolija. Razgovor sa Tomislavom Marinkovićem

This post is also available in: Bosnian

Ima jedna riječ na koju sam nailazila u pričama koje dolaze s Bliskog Istoka – maktub, koja bi u prijevodu značila „sve je zapisano“. Smatra li Tomislav Marinković da je sve zapisano? Može li onda čovjek protiv sudbine?

Kao pesniku koji svet posmatra i sa čuđenjem i sa sumnjom, koji pokušava da zapazi i ono nevidljivo ili ne tako očigledno u njemu, meni mišljenje da je sve u čovekovoj sudbini unapred zapisano ne zvuči uverljivo. Ta teza nas svodi na pasivna bića, na puke posmatrače svojih života. Jer ako mi je sudbinski određeno da  možda proživim život pun izazova i nezamislivih prepreka, trudio se ja ili ne trudio da poboljšam svoj položaj, onda bi mi svakako lakše bilo da se ne trudim. Ali mi se trudimo da u svoje živote unesemo i svoj prirodni dar, i kreativnost, i maštu upravo da bismo uticali na njegov tok i da bismo, koliko je to u našoj moći, ostavili svoj trag u njemu. Bliže mi je mišljenje da je svet, zapravo, jedan tekst, ako hoćete jedna priča koju mi svakodnevno ispisujemo svojim životima.

U tvojoj poeziji priroda nije „preparirana“. Jesi li istovremeno ono u sebi i ono izvan sebe?

Da se našalim, nadam se da nije toliko primetno da sam podeljena ličnost. Prve slike koje sam ugledao na ovom svetu su slike prirode. Rođen sam u mestu čiji je naziv Lipolist. Priroda, više nego bilo šta drugo, odredila je moj identitet. Živeo sam u velikom gradu, moj unutrašnji ritam i moja potreba da provodim sate i sate u tišini, da se osamim i pišem, ili se samo prepustim mislima, tamo, usred neprestane buke i besa, morala je da bude potisnuta u stranu. Zato sam se vratio u mesto gde nije bilo potrebe da ulažem napor da bih svoj unutrašnji svet doveo u sklad sa svojom okolinom. Pišem o onome što najbolje poznajem, što sam proživeo i osetio celim bićem. To je jedini način da to što pišemo ne bude izveštačeno, da dođemo u poeziji do onoga što predstavlja neki smisao i što je istinito. Kad smo kod toga, upravo ovih dana prisustvujemo drami koja je uzdrmala čitav svet, gubitak veze između prirode i savremenog društva pokazao se kao koban po čovečanstvo. Još ne znamo kako će se ona završiti ali poruka prirode je savršeno jasna.

Piše li pjesnik pjesmu ili se pjesma piše sama?

Književni kritičar Mihajlo Pantić je napisao da se u mojoj poeziji, pri sudaru sa neumitnom prolaznošću, nalaze dve tihe sile: samoća i tišina. Ta konstatacija je tačna. Te dve sile mogu da pokrenu jezik i dopru do stihova koje sam dugo nosio u sebi, da ih i meni približe i sklope u pesmu. Naravno da je lično iskustvo neizbežno polazište, pogotovo za pesnika lirske orijentacije, kakav sam i ja. Rilke ima jednostavnu i jasnu definiciju: pesme su iskustva. On ne kaže da su to isključivo lična iskustva, pesnik osluškuje i govor i iskustva drugog čoveka, i govor biljke, takođe. Ponekad pesnik posluša maštu, u njemu se taloži i iskustvo čitanja, bez kojeg nema ozbiljnog pisanja poezije. Ponekad je slučaj, kao što kažeš, da se pesma ispiše sama. Jezik može, i bez naše volje, da ispiše nešto što i za nas predstavlja novo saznanje.

Jesi li ti jedini pjesnik u Srbiji koji se bavi uzgojem magnolija? Kako magnolije podnose „Babine huke“?

Mislim da sam jedini pesnik koji se bavi uzgojem magnolija kao poslom. Da bih zainteresovao i svoje prijatelje pesnike i pisce da zasade na nekom zgodnom mestu bar jednu sadnicu magnolije, godinama im već poklanjam te prelepe biljke. Onda sam od svakoga od njih, ne tako davno, zatražio da mi pošalje pesmu ili neki tekst o biljkama koje je sam im poklonio iz mog rasadnika. Odjednom, imao sam pregršt pesama, priča i eseja na stolu. Moj prijatelj Petar Arbutina, urednik u „Službenom glasniku“ , predložio mi je da od tih priloga sačinim knjigu. Nazvao sam je „Pisac u vrtu“. Knjiga je objavljena i naišla je na lep prijem, ocenjena je kao nesvakidašnje štivo, nešto kao antologija, sa podnaslovom „Priče i pesme o biljkama i prijateljstvu. A  kako magnolije podnose „Babine huke“ mogu samo da slutim. Procvetale su pa ih je pokrio sneg. Možda se čude, možda uzdišu kao što sam i ja uzdahnuo kad sam ih video onako tužne i povijene pre neko jutro.

Kako će se ovo kroz što prolazimo sada odraziti na uzgoj i distribuciju?

Već se odrazilo veoma loše, sezona distribucije i sadnje proći će u vanrednim okolnostima i zabrani kretanja, ko sad pomišlja na sadnju magnolije. A uzgajanje će biti nastavljeno kako prilike budu dozvoljavale. Sigurno je samo da će magnolije rasti isto kao i do sada, njihova logika nije kao naša, one moraju da obave zadatak koji im je priroda poverila, bez obzira na tragična razdoblja ljudske istorije.

Da li mi sami najbolje razumijemo svoju tamu?

Ne znam za druge, ali ja jedini mogu da razumem svoju tamu, što možda zvuči sebično, posebno zbog toga što tu tamu nisam sposoban sam da osvetlim, potreban mi je plamičak nečije duše da mi u tome pomogne. Ali najbolje znam kako da se snađem u njoj, poznajem njene staze kao što lovac poznaje svaki puteljak u nekoj mračnoj šumi.

Šta bi rekao nekome ko želi da poboljša svoj život? Šta bolje uopšte znači za tebe?

Nisam najbolji izbor da nekome dajem savete. U sličnim situacijama se pozivam na pesmu Vilijama Stenli Mervina i njegov stih: „Pošto ništa ne znam, uči od mene“. Zvuči duhovito, ali u suštini saopštava dragocenu poruku. Do najvažnijih saznanja čovek mora da dođe sam. Za mene bolje znači trajnije. Ako učinim u svom životu bar sitnicu koja će trajati duže od mene, to će biti potvrda da sam ispunio smisao postojanja.

Dogodi li se da književne nagrade ne odu u prave ruke? Ima li tu spletki?

Moram, Naida, da te pitam da li se šališ ili me pitaš ozbiljno? Znamo i ti i ja da se to događa češće nego što bi smelo da se događa. Naše književnosti su male, imamo istu sudbinu malih naroda, pritom, književnost je marginalizovana, iz centra potisnuta je na marginu društvenih vrednosti. Pisci se bore da osvoje za sebe bar delić javnog prostora, samo neko visoko priznanje može da baci malo svetla na nagrađenu knjigu. Lično su mi mrske sve spletke i smutne radnje koje prate naše književne nagrade. Ubeđen sam da je svaka  nagrada za vredno delo korisna i za autora i za samu nagradu, a da nagrađena loša knjiga nanosi višestruku štetu knjževnosti u celini. Prema tome, i nepravedno nagrađenom pesniku.

Sanjaju li svi umjetnici, kako kaže Pascal Bruckner, da budu ili prokleti ili prognanici?

Mislim da su te romantičarske predstave o umetnicima kao ukletim bićima, o genijalnim pesnicima koje niko ne shvata i ne razume njihovu genijalnost, ostale u davnoj prošlosti. Samo mesto umetnika u svetu danas se nalazi prilično nisko, čak i države koje su bile naročito osetljive i gušile pravo umetnika da slobodno izrazi svoje stavove kroz umetničko delo, danas ne brinu jer je uticaj umetnika u društvu minoran. Mislim da je važno da umetnik bude posvećen svome delu, da to čini sa strašću, da ne počne da liči na prozvode koje viđamo u reklamama 24 sata dnevno. Inače će ga potrošačko društvo potrošiti kao sapun za ruke i zameniti sutradan drugim.

Kada bi mogao da sjedneš i porazgovaraš sa nekim pjesnikom iz povjesti svjetske poezije ko bi to bio i zašto? Šta bi ga prvo pitao?

Bez većeg razmišljanja, bio bi to Konstantin Kavafi. Pitao bih ga zašto se među njegovim odbačenim pesmama našla pesma „Lepo i ružno vreme“, zar zaista smatra da nije dovoljno dobra. Srećom, pronađena je u Kavafijevoj zaostavštini i objavljena.

LEPO I RUŽNO VREME

     Ne smeta mi ako zima

napolju širi maglu, oblake i hladnoću.

U meni vlada proleće, istinska radost.

Smeh je zrak, sav od zlata,

kao što ljubav nema drugoga vrta,

od vreline pesme istope se svi snegovi.

     Šta koristi kad napolju

proleće budi cveće i seje zelenilo!

Usred mene je zima i srce boli.

Uzdah i sunce kad je najsjajnije zastre,

ako osećaš tugu maj liči na decembar,

suze su hladnije od hladnog snega.

Jedna pjesnikinja mi je rekla kako su umjetnici, pa onda i pjesnici, pogotovo neke starije generacije, a koji ne žive u Beogradu, na neki način „zakinuti“ za promociju svojih knjiga, učešća na književnim večerima, itd. Osjećaš li ti to?

Beograd je veliki kulturni centar, prirodno je da svi pesnici iz unutrašnjosti, stariji ili mlađi, žele da im knjiga bude u izlogu neke beogradske knjižare i da imaju priliku da je predstave beogradskoj publici. Ipak, za pesnike čije knjige su zapažene, koji su već stekli potvrdu da se radi o istinskim pesnicima, bez obzira kolko su udaljeni od glavnog grada, nema nikakvih teškoća da svoje knjige promovišu upravo tu gde je najživlja pesnička scena. Dug bi bio spisak pesnika koji žive u tzv. provinciji a čije knjige izazivaju pažnju i kritičara i čitalaca u Beogradu. Ja mogu da kažem da sam više puta bio pozivan na književne večeri u Beogradu nego u Loznici ili Valjevu, iako su ovi gradovi meni bliži od Beograda. Ne računam Šabac, u Biblioteci šabačkoj sam kod svoje kuće.

Šta bi rekao mladim pjesnicima?

Isto ono što je i meni, kada sam počinjao da pišem i objavljujem poeziju, rekao jedan ugledan stariji pesnik. Rekao mi je: „Nemojte da slušate ni pokude ni pohvale, slušajte samo svoj unutrašnji glas“.

Tomislav Marinković je rođen 1949. godine u Lipolistu kod Šapca.
Knjige pjesama: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži(2007), Običan život (2011), Putovanja kroz blizine (izabrane pjesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pjesme, 2016), Izabrane pesme, u izdanju Srpske književne zadruge (2019).
Za knjigu Škola trajanja dobio je nagradu „Branko Miljković“ i Nagradu za najbolju knjigu na Sajmu knjiga u Šapcu.
Nagrade „Vasko Popa“ i „Miroslav Antić“ dobio je za knjigu Običan život.
Dobitnik je nagrade „Zaplanjski Orfej“, za pjesmu „Brojevi“.
Za ukupno pjesničko djelo nagrađen je Disovom nagradom (2016).
Priredio je knjigu Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu (2016).
U ediciji „Vidi čuda“, časopisa „Povelja“, objavio je knjigu sjećanja na djetinjstvo Putovanje u orahovoj ljusci (2017).
Pjesme su mu prevođene na engleski, ruski, španski, portugalski, japanski, slovenski i makedonski jezik. Živi u Lipolistu.

 2,429 total views,  5 views today

1 komentar

Komentariši