Srđan Sekulić – Sultanove sarme


Srđan SEKULIĆ

Sultanove sarme

 

Na porculanskom tanjiriću
mrvice kokosa prekrivale su pejzaž
naslikan plavom bojom, i tako je u mojim očima kao u onim kuglama koje se
protresu, padao sneg.
Kolač, Sultanove sarme, pravila je moja mati
a jeo se uvek i samo iz gorepomenutih porculanskih tanjirića.

Bile su to poslastice, između doručka i ručka, obavezno u kombinaciji s
domaćim sokom od višnje, uz cik porculana kada ga metalna kašika obaška krzne.
Nekad je slatko, kao poslastica u svim kosovskim porodicama, bilo na meniju umesto Sultanovih
sarmi. No, uz slatko se pila čaša hladne vode. Slatko od višanja, trešanja, smokvi, jagoda…
nekad i od malina. Kako se šta ima, kako hladnoća zime naredi, vetar, povetarac, kiša
„i onaj neki vrt“.

Neka neobavezna vremena, bele zavese, stol sa stolicama i porculanski tanjirići.
Prostorije obasjane svetlom, šuškanje čipke, stolnjaci se igraju s cvetom
u staklenoj vazi. Senke padaju po naboranoj ruci moje bake.

Novine, naočare, daljinski upravljač.
Politika, Zabavnik, Vreme.

Jedino se to vreme pamti, kad dođe onaj Čas. Jedino te čudne jutarnjo-podnevne
ure. Kada knjiga na svetlu izgleda sveta, hrbat joj oreol zlatni. Kad na televiziji spiker priča
o kamernoj muzici.
Tad kašika se utapa u čokoladu,
i klizi kroz glazuru zlatnog
dana.

635 total views, 26 views today

Komentariši