Pisac Ivan Antić : Novi entuzijazam ekspresivnosti

Pisac kratkih priča, pjesnik i prevodilac Ivan Antić boravi u Sarajevu u sklopu saradnje Evropske mreže Traduki i PEN centra BiH. Antić je autor dvije zbirke kratkih priča, “Tonus” (2009) i “Membrane, membrane” (2016), a u Sarajevu je ovih dana održano i njegovo predstavljanje, pa smo iskoristili priliku da razgovaramo o njegovoj atipičnoj poetičkoj poziciji, književnim temama koje ga interesuju i tekstovima na kojima trenutno radi. Iako je objavljena prije deset godina, zbirka “Tonus” i dalje plijeni neobičnošću svoje kratkopričaške estetike. Naslov koji u medicinskom diskursu znači “normalno stanje napetosti mišića – dok je čovjek živ” sugeriše da je upravo “mjerenje” tog stanja posao pisca ove knjige. Antićevi junaci, a to će se potvrditi i u narednoj zbirci, “Membrane, membrane”, ljudi su s viškom svijesti o sebi, zakočeni, nosioci stanja više nego djelatni subjekti. Prvo pitanje koje postavljam Ivanu je upravo zbog čega ga interesuju i nadahnjuju takvi junaci, zaustavljeni u djelanju.


Stanje i zbivanje

– To je deo jednog mog malog istraživanja. Hteo sam se baviti nečim što sam neformalno, u sveskama, nazvao tranzicioni subjekt ili na nekim mestima subjekt tranzicije, a njegova glavna odlika, kako sam to tada video, bila je pasivnost, inertnost. Pasivnost koju sam zaticao u sebi, pasivnost koju sam zaticao u ljudima oko sebe, u društvu uopšte, a u kojoj je moglo čamiti nebrojano mnogo nerazjašnjenih i neraščišćenih, čak zastrašujućih nespoznatih stvari. Osećao sam poriv da dublje prodrem i bolje razumem taj fenomen (i da ga se oslobodim), ali ne toliko spolja, pre iznutra, koliko god se da. Jer nekakav naboj je postojao u društvu neposredno pre 2000-te, i nekoliko godina posle toga, ali onda je jednostavno sve splasnulo. Ali to nismo odmah shvatali, to je čini mi se tek kasnije postalo evidentno. Mene su otud interesovali različiti modaliteti te ulepljenosti. Iznutra, jer ako se stvar ne zahvati iznutra, uopšte je nismo zahvatili. A modernistički prizvuk, apsurdistički prizvuk nastao je tek u nekakvoj interferenciji, rekao bih, tim pre što sam se u to vreme uveliko rvao s američkom metafikcijom i uopšte postmodernističkom prozom.

Istraživanje tananosti psihičkih procesa jedan je od suštinskih modernističkih postupaka, omiljenih u prozi sve do danas. Međutim, u domenu kratke priče se i ranije, a i danas, najviše cijeni događajnost. U Antićevim pričama događaja gotovo da nema, ili, riječima udžbenika gramatike, u njima nema radnje, nego dominiranju stanje i zbivanje. Zbog čega?

– Mene je više interesovao glas nego događaj, i mislim da je bar u nekoj meri još uvek tako. Ne događaj pre glasa. Događaj koji zaobilazi glas, čini mi se da unapred gubi poziciju da ispriča priču. A ako se glas otvorio, događaj je raspršen u jeziku, te uistinu često ostavlja utisak stanja ili zbivanja. I u “Membranama” me je kasnije upravo to privlačilo, kako u neku ruku ludačkim potenciranjem glasa kompenzovati odsustvo klasične karakterizacije lika i tradicionalnih odrednica koje nas upućuju kojem miljeu pripadaju likovi, kakvog su porekla itd.

Termin koji je pratio, inače, kritički dosta dobro primljenu zbirku “Membrane, membrane” je metamodernizam; opis poetike koja bi trebala miriti modernizam i postmodernizam u nekoj vrsti post-postmodernizma koji će nadilaziti ograničenja obaju poetika. Pitam Ivana – kako to da se baš u ovom opisu poetički pronašao?

– Tokom pisanja druge knjige, našavši se negde na polovini rukopisa, naišao sam na termin metamodernizam i budući da mi se činilo da je poetika u kojoj sam se zatekao prilično nekontekstualizovana i nisam znao kako bih je sam sebi objasnio, taj termin mi je u jednom periodu dobro došao. To je svojevrstan bunt protiv onog što su autori manifesta nazvali cinizmom postmodernizma, pri čemu taj bunt istovremeno ne pristaje na ignorantski odnos prema samom postmodernizmu, u smislu njegovog potpunog poricanja takozvanim povratkom na priču. Uprkos prenaglašenoj svesti o citatnosti, koja je po mom mišljenju već bila prešla u neku vrstu automatizma, ovde se javlja novi entuzijazam ekspresivnosti, napor pokušaja da se još jednom kaže nešto, artikuliše nešto, ma koliko puta to već bilo rečeno. Tim pre mi je bio bliži taj termin što su pisci koji su autori manifesta izdvajali u oblasti književnosti glavom i bradom Roberto Bolano i David Foster Wallace, koji su mi inače kao čitaocu veoma bliski, priča Antić, potcrtavši ipak da je taj termin kasnije napustio. “On mi je bio važan, jer sam u tom periodu imao osećaj da lebdim u neodređenom prostoru, a onda sam shvatio da se s tim treba pomiriti – da to ‘lebdenje’ i jeste deo procesa pisanja”.

Petersonovi sinovi

Među interesantnijim pričama u “Membranama” je priča “Off”, tematski koncentrisana na bolan raskid između dvije žena. Ne mogu da ne upitam koliki je izazov bio okušati se u ženskoj i queer perspektivi.

– Zamka jednog segmenta LGBT književnosti, kako mi se čini, jeste svojevrstan neoromantizam koji svakako ima svoje unutrašnje razloge, ali mi se čini da izvesna patetičnost, koja nigde drugde nije legitimna, tu tvrdokorno opstaje. Možda se usled entuzijazma političkog angažmana ta književnost iznutra, sa svojih sopstvenih pozicija, nedovoljno kritički čita kao književnost, što opet ima svoje razloge u širem kontekstu, pa se stoga ne uočavaju neki tematski i stilski stereotipi. Međutim, u poslednje vreme postoji mnogo izuzetaka, naročito bih pomenuo mlađu slovenačku scenu. Što se tiče priče “Off”, svakako da bi se moglo reći da je uvek izazov pisati iz perspektive zajednice kojoj ne pripadaš, ali daleko od toga da se ovde radi o književnom eksperimentu, to bi bilo odvratno, pre se radi o nekontrolisanoj empatiji, o reakciji na nasilje, implicitno ili eksplicitno, kojem su izloženi dragi ljudi koje lično poznajem. Represija, bar u Srbiji, vrlo je snažna, i smatrao sam da je važno analizirati postoji li nesvesni proces interiorizacije prezira koje društvo gaji prema manjini, koji se pretvara, dakle, u neku vrstu samoprezira. Osvešćivanje tog procesa čini mi se mogućom tačkom otpora.

Na književnoj večeri kojom se predstavio sarajevskoj publici, Antić je pročitao i jednu neobjavljenu priču, “Moj brat alfa male”, posvećenu, “svim sinovima Jordana Petersona”. Ukoliko neko to ne zna, Peterson je svojevrstan fenomen u svijetu, njegovi poklonici bi kazali, filozofije, ali preciznije bi bilo reći self-help literature, koji pod krinkom sjajne retorike mlade indoktrinira vrlo konzervativnim idejama.

– Književnost mora biti reakcija, mora biti bunt. Zato sam napisao ovu priču, jednostavno jer se ne slažem s tim pogledima. Nije problem čak ni sama Petersonova knjiga, problem je što je on sam kao fenomen postao viralnim, te su njegovi stavovi izloženi mladim ljudima koji tek grade svoje vrednosne sisteme gledajući predavanja čuvenog profesora koji na prihvatljiv i, tobože, otmen način širi mizoginiju i seksizam, negirajući pritom sve tekovine civilnih pokreta koji su štitili prava žena, potežući čitavu jednu skalameriju naučnih podataka i, tobože, utvrđenih istina, oslanjajući se na novovremeni biologizam fundiran na uvidima neuronauka. Sve to s savršenom retorikom vrhunskog predavača i odmerenošću koja pleni, što sadržinu čini prijemčivom za “građansku”, “civilizovanu” desnicu. Mislim da je to jako opasno, a moj način da reagujem je upravo da pišem, ističe Antić.

Konačno, Antić je osim kratkoj priči, naročito u zadnje vrijeme posvećen i poeziji. Kaže da se taj proces prelaska s proze na poeziju odvija u posljednjih godinu dana, te da je to za njega neka vrsta “oslobađanja ekspresivnosti”, naročito zbog toga jer se, kako objašnjava, “možda suviše upleo u refleksiju o poetici kratke priče”.

Priča o filmu

– Poezija mi je trenutno izlaz iz perioda inertnosti u pisanju. Belina na stranici za nekog ko je navikao i ko već desetak godina piše od margine do margine znači novi prostor, a ja sebi trenutno ne umem da prećutim tu potrebu za viškom praznog prostora. Iznenađuje me da uprkos tome što sam kao prozaista osećao bliskost s poetikom mlađe pesničke scene koju je Biljana Andonovska nazvala trećom avangardom, poezija za mene znači direktnije izražavanje. U prozi je uvek bio zadatak posredovati nešto, a u poeziji se to samo od sebe otvara, a refleksija dolazi naknadno.

Na samom kraju, razgovaramo o uticaju filma na njegovo pisanje, što je u jednoj od priča (“Ispod kože koža”) posve očigledno – naime, inspiracija za ovu priču bio je film Johnatana Glazera, nastao po romanu Michaela Fabera, “Ispod kože”. Bila sam nemalo iznenađena da u njegovoj pomalo hermetičnoj prozi naiđem na fascinaciju djelom koje očigledno pripada naučnoj fantastici. Antić ne krije da je filmom bio oduševljen, “kao filmofil, ili čak filmomant, neko ko samog sebe, ali i stvarnost, tumači filmovima”.

– Film me toliko oduševio da sam nakon gledanja odmah prionuo na pisanje, i nisam se zaustavio dok priču nisam završio. Roman sam posle pokušao čitati, želeći da obradim sve izvore, ali shvatio sam da ne treba to da radim, jer roman ne uspostavlja komunikaciju sa mnom, za razliku od filma. Jezik romana je za mene bio odveć žanrovski, neubedljiv, nedovoljno sočan, pomalo mehanički, dok je Glazerov film poetičan na najlepši mogući način. Pokušavao sam da opišem tu dvostruku glumu Scarlett Johansson, gde ona zbog prisustva skrivenih kamera zapravo glumi da ne glumi, i način na koji je to oblikovalo njenu ženstvenost. Enigmu nisam razrešio, samo sam napisao priču, zaključuje Antić.

1,669 total views, 5 views today

Komentariši