jecaj zemlje

Nad malim hercegovačkim selom nadvio se neki čudan mrak, tama je okovala svaki kutak zemlje, srca, neba… U promrzloj sobi nalazili su se JURE i RUŽA, roditelji sedam sinova i pet kćeri. Njih dvanaest k'o dvanaest jabuka zlatnih, sve bolje od boljega, ljepše od ljepšega i od gladnijega gladnije.

Ognjište jevapilo za vatrom, lonci za mesom, dječje usne za hranom. Roditelji su iz dana u dan posuđivali jedni od drugih što se još posuditi moglo i od koga se moglo. A glad je grmila gore nego sv. Ilija o Ilindanu. Drhtala je zemlja od bola koji je bio očit. Drhtale su i ukrasne fuge na zidovima.

Zemlja, plodna hercegovačka crnica, tužila je k'o malo kuče. Ni oblaka. Ni kiše. Ni kapi. Polja raspukla – mogao si čitavu motiku zavući u pukotine. Toliko je Nebo pritisklo zemlju da su fratri s oltara naredili da se moli na velikin kolinin. Molilo se po kućama, žene činile zavjete, al’ Nebo nijemo ostade.

Tutnjila je glad, bučila, kotrljala se k'o snijeg niz planinu spremna pomesti sve što joj se nađe na putu. Svi su istina strahovali, ali nitko nije ni slutio do čega će dovesti. Glad je k'o kuga, uhvati te i ne pušta dok ne crkneš.

-Jure, de, živ bio, nalomi brstina kad pođeš, da malo vatre naložin. Jopet moran dici izmislit večeru, tužna ti sam do Boga svog. Ja više ne znan šta in napravit. Ama, čuješ li ti mene, Jure?!

Galamila je Ruža dok je Jure, k'o stup od soli, gledao kroz prozor i šutio.

-U šta gledaš jadan? Da jopet ne prolazi Mara Ikasova ter si se ima po sata napenalijo kod tog prozora?

-Ajd kvragu, Ruže, i ti i tvoja ljubomora! Otkad te znan ljubomorna si na svako žensko što mi prođe isprid očiju.

-Dobro, pristat ću odma ako mi rekneš u šta si se tako zapiljio.

-U njive, Ruže,gledan u raspuklu zemlju što krvari od žeđi i od gladi. Nema se šta u nju zasijat. A kad bi i imali, šta će niknit od ove suše.

– Zboriš ko i ja, a kad ja počnen kukat, šutkaš me. Nikad vako nije bilo.

– Ti, Ruže, ko da si živila pet života pa znadeš kako je bilo. Bilo je uvik nekako, al sad je, brate moj, nikako. I Bog nas zaboravio!

– Ne huli na Boga da jadan nisi. Ako nas on pripusti niko nam ne mere pomoć.

–  Ruže, svaki dan je tomanje na siniji. Znadeš to bolje od mene. Vidin ja koliko se ti satareš, od šake brašna napraviš svašta da dicu obraduješ. Počinje Došašće. Ja ne znan šta ćemo za Božić. Prazan i ambar, i pojata… Šimun eno već momčina, tribalo bi ga ženit, a ja neman za užine na Božić, ne za svatove. E, da mi je neko priča da će doć dan kad ću dici praznu ruku ispružit.-  Rekavši to Jure se rasplaka.

-ŠTO PLAČEŠ, Jure? Šta ti se napodalo danas, Bože mi oprosti, pa si sta nabrajat. Polako, jedno po jedno, snać ćemo se. Sačuvala san ja štogod kroz godinu. Bit će!

Tišinu u hladnoj sobi narušavao je zvuk suze!

-Nemoj plakat, Jure, de nek te još dica vide di plačeš. Providiće Bog, snać ćemo se nekako. Uvik je bilo na stolu za Božić.

-Uvik si ti znala s malo upravit, od ničega stvorit puno, lipa moja Ruže. Nikad ti ruka nije bila prazna. Al sad je prazno Nebo, zemlja, pa i tvoj dlan prazan osta.

-U koga je silo? Govorio si jutros da bi mora otić.

-U Mate Radina, nešto dogovaraju pa me zvali.

-Pa ajde, šta čamiš tu?! Iđi k ljudima.Samo prisvuci onu bilju košulju. Kako god da je, ne smiš mi brljav odat. Ajde Jure, neš smizdrit tu ko kakvo dite, ispljujskaj se ladnon vodon i ajde.

-Oću, ajde zbogon, ako okasnin molite brez mene.

Ruža je ostala stajati na sred prazne sobe. Nije to bila praznina kao nedostatak nekog, već neko bolno jezivo stanje. Pragovi, vrata, kredenac sve je odzvanjalo prazninom. Ambari su plakali glasnije od Jure, ostao je još koji krumpir, a sutra, što nastavit sutra ručku… Presušili bunari, čatrnje… Ni u krave više nije bilo mlijeka.

Tješila je ona svoga Juru, ali tko će nju bijednu utješiti. Da zna da već mjesec dana zaima brašno u brata, naljutio bi se. Ma šta naljutio ne bi je više pogleda onim svojim očima, koje su, osim djece, bile jedini razlog Ružinog života.

Ruža je kroz prozor gledala nekoliko trenutaka za Jurom koji se izgubio u sumraku, zatim sjela za klimavi stari stol, upalila blagoslovljenu svijeću i plačući molila, bez glasa, samo suse usne pomicale.

I plakala je, kao i svake noći kad bi svi polegli.

Plakala je radi djece svoje, radi Jure, sebe…

Činilo se lakšim dvanaestero ih roditi, nego ih danas prehraniti.

-Al da će Bog kiše i više nego što ištemo – s tom bi rečenicom Ruža započinjala i završavala svoje misli.

 

 

502 total views, 2 views today

Komentariši