Glad je ko kuga

Nad malim hercegovačkim selom se nadvio neki čudan mrak, tama je okovala svaki kutak zemlje, srca, neba…u promrzloj sobi nalazili su se JURE i RUŽA , roditelji 7 sinova i pet kćeriju.

Njih dvanaest ko 12 jabuka zlatnih sve bolje od boljega, ljepše od ljepšega i od gladnijega gladnije.

Stari šporet je vapio za vatrom, lonci za mesom, dječje usne za hranom. Roditelji su iz dana u dan posuđivali jedni od drugih što se još posuditi moglo i od koga se moglo. A glad je grmila gore nego sv. Ilija o Ilindanu. Drhtala je zemlja od bola koji je bio očit. Drhtale su i nekoć ukrasne fuge na zidovima.

Zemlja, plodna hercegovačka crnica tužila je ko malo kuče.  Ni oblaka. Ni kiše. Ni kapi. Polja raspukla mogo si čitavu motiku zavuć u pukotine. Toliko je Nebo pritisklo zemlju da su fratri s Oltara naredili da se moli na velikin kolinin. Molilo se po kućan, žene zavite činile, al Nebo nijemo ostade.

Tutnjila je glad, bučila, kotrljala se ko snjeg niz planinu spremna pomesti sve što joj se nađe na putu. Svi su istina strahovali, ali nitko nije ni slutio do čega će dovesti. Glad je ko kuga, uhvati te i ne pušta dok ne crkneš.

-Jure, de živ bio nalomi brstina kad pođeš, da malo vatru naložin .Opet moram dici izmislit večeru, tužna ti sam do boga svog. Ja više ne znam što in napravit. Ama čuješ li ti mene Jure.

Galamila je Ruža dok je Jure  ko stub od soli gledao kroz prozor i šutio.

-Ušta gledaš jadan. Da nije opet u šetnji Mara Ikasova pa si se ima po sata napenalio kod tog prozora.

-Ajd kvragu Ruže i ti i tvoj ljubomora. Od kad te znan ljubomorna si na svako žensko što mi prođe ispred očiju.

-Dobro neću više, ali nije mi jasno u šta si se tako zapiljio.

-U njive Ruže,gledan u raspuklu zemlju što krvari od žeđi i od gladi. Nema se šta u nju zasijat. A kad bi i imo, šta će niknit od ovolike suše.

– Zboriš ko i ja, a kad ja počnem kukat šutkaš me. Nikad vako nije bilo.

– Ti Ruže ko da si živila pet života pa znaš kako je bilo. Bilo je uvik nekako, al sad je brate moj nikako. I Bog nas zaboravio.

– Ne huli na Boga da jadan nisi. Ako nas on pripusti niko nam nemere pomoći.

–  Ruže, svaki dan je tomanje na stolu. Znaš to bolje od mene. Vidin ja koliko se ti trudiš, od šake brašna napraviš svašta nešto da dicu obraduješ. Počinje Došašće. Ja ne znan što ćemo za Božić.  Prazan i ambar, i pojata, Šimun eno već momčina tribalo bi ga ženit a ja neman za božičnog ručka, ne za svadbu. E da mi je neko pričo da će doć dan kad ću dici praznu ruku ispružit.Rekavši to Jure se rasplaka .

  • ŠTO PLAČEŠ Jure? Šta ti se napodalo danas Bože mi oprosti pa sta nabrajat. Polako, jedno po jedno riješit će se.

– Sačuvala sam ja ponešto kroz godinu. Bit će!

Tišinu u hladnoj sobi narušavao je zvuk suze!

  • Nemoj plakat Jure, de nek te još dica vide di plačeš. Providiće Bog, snaće mo se nekako. Uvik je bilo na stolu za Božić.
  • Uvik si ti znala s malo upravit, od ničega stvorit puno lipa moja Ruže. Nikad ti ruka nije bila prazna. Al sad je prazno Nebo, zemlja, pa i tvoj dlan prazan osta.

 

  • U koga je večeras silo. Govorio si jutros da bi moro otić.
  • U Mate Radina, nešto dogovaraju pa me zvali.
  • Pa ajde šta čamiš tu. Iđi k ljudin.Samo prisvuci onu bilju košulju. Kako god da je, nesmiš mi zamazan odat.
  • Ajde Jure, neš cmizdrit tu ko kakvo dite, ispljujskaj se ladnon vodon i ajde.
  • Oću, ajde zbogom ako okasnin molite bez mene.

Ruža je ostala stajati na sred prazne sobe. Nije to bila praznina kao nedostatak nekog, već neko bolno jezivo stanje. Pragovi, vrata, kredenac sve je odzvanjalo prazninom. Ambari su plakali glasnije od Jure, ostao je još koji krompir , a sutra, što nastavit sutra ručku…

Prisušili, bunari, čatrnje…

Ni u krave više  nije bilo mlika.

Tješila je ona svoga Juru, al tko će nju bidnu utješit.

Da zna da već misec dana zaima brašno u brata, naljutio bi se.

Ma šta naljutio ne bi je više pogleda onin svojin očima, koje su osim dice bile jedini razlog Ružinog života.

 

 

637 total views, 6 views today

Komentariši