Milica Milenković: Pjesme

 

NA POLA KOPLJA

 

Sanjali smo jedno drugo pre našeg rođenja

Spuštali smo zastavu naše zemlje

Niz krila mojih prozora

Gorela je noć od belih peškira

I barjaka u rukama devera

Bubnjevi i zurle činili su od nas derviša

 

Vrteli smo se zajedno

Vrteli u krug

Vrteli kao jedno

 

Dok nas nisu privukle dveri ovog grada

Zapaljene zastave u ime lažne slobode

Trube jerihonske sa urušenih prozora

 

Vrteli smo se onda i mi

Vrteli kao oni

Vrteli u krugu lažnog grada

 

Vrteli dok

Zastave svojih srca

Nismo spustili na pola koplja

I zatvorili zauvek sve naše prozore

 

 

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

 

Bio jednom jedan tanjir na stolu.

Jedno zrno graška u njemu

i večito pitanje:

Pojesti ili posejati?

 

Nije to magični pasulj

da preko noći izraste

do dvora jednog džina

do bisernih ogrlica

do džaka punog dukata

i čizmica od sedam milja.

 

Tanjir preklopiti kao školjku?

Spustiti na dno

zamišljenog mora

i sačekati da biser

sebe stvori od žulja.

 

(Ali dugo čekanje

otkucava vreme,

prazan stomak

broji svoje strpljenje)

 

Dakle, pojesti!

 

Pojesti to seme iz kojeg

će možda preko noći

nići lestvice za spasenje,

ili budućeg dana

školjka

isplivati sa dna mora

i postati ponovo tanjir

 

na jednoj pustoj kraljevskoj trpezi

gde zamišljena sedi princeza,

gleda tužno u zrno

i pita se:

 

pojesti ili posejati

svoj poslednji

atom snage.

 

 

 

 

DVANAEST MINUTA

 

On plače!

Prva suza za dečaka iz londonske zimske noći:

u staklu slike bogate trpeze,

a njemu na bluzi

hiljadu praznih stomaka.

 

U nekoj drugoj ulici

devojčica sa šibicama osvetljava vek

plamenka siromašnoj deci

nekih lepših Božića…

 

Život se odmotava kao na filmskom platnu.

Ovo je njegov poslednji film.

 

On plače!

Svetluca mu zlato na obrazu:

Ni dana bez smeha,

egzil i povratak.

 

Dvanaest zlatnih suza

velikog diktatora

sa jednom skuvanom čizmom,

štapom, cilindrom

i (kasnije) zlim brkovima.

 

Stoji tako Čarli Čaplin i plače!

Amerika je to, ’72.

 

Plače prvi klovn

dok aplauz traje dvanaest minuta.

Aplauz publike koja se celog veka

smejala sa njim.

 

 

 

 

 

BRANKICA

 

I vi biste voleli Brankicu.

Kako koju Brankicu?

Onu devojčicu iz malog stana ponad

raskrsnice naše varoši.

Devojčicu duge braon kose.

 

I vi biste voleli Brankicu da ste je samo sreli.

Voleli biste je dok idete onom ulicom

držeći mamu za ruku

pa sretnete njenu mamu i pitate za Brankicu.

A ona kaže Brankica je otišla.

A vaša mama pita

Je l kod oca?

(Brankica je dete razvedenih roditelja)

A njena mama kaže

Ne nije kod oca otišla je

Umrla mi je Brankica

A vi stisnete ruku svojoj mami i gledate u nebo

i pitate od čega je umrla Brankica.

Od srca reći će vaša mati

Od srca od srca od srca

 

Sada dok mazite svoju kosu,

tek sada znate šta je to „od srca“

i kako devojčice Brankice umiru.

 

Voleli biste je kao ja

Koja gledam prozore tog stana

koja idem onom ulicom

i dok se češljam vidim njeno lice

i tako jednostavno, tako prosto

celog života

želim da imam kosu kao Brankica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NAŠA KUĆA

 

Pokazujem ti prstom put do naše kuće

kroz staklo auta u kojem je jedna tvoja ruka

uvek na volanu

a druga među mojim nogama.

 

Uzimam te za ruku

i vodim u našu zemlju,

ulazimo u našu kuću,

u našu vilu iz snova,

samo ovo je java

i pre toga ti nudim kućicu za pse.

Ali ja nisam pas, kažeš, a ti si moja kučka,

i uvedi me već jednom unutra,

kažeš,

ali ovo je java,

naša kuća nema vrata i prozore,

podižeš me uz zid

voliš da se oljušteni kreč

i opiljci vremena zabijaju u moju kožu

kažeš, ova kuća se roni,

znam da se raspada,

i mi je klatimo levo-desno

dok vodimo ljubav

škripi tavanica,

vreme guli grede kao da je zec,

kažeš ti si moja mačka,

i ovo je nostra casa nostra terra, mala,

crtaš mi po leđima

kuću koja ima vrata i prozore

koja je okrečena u belo,

i mene kako sadim cveće

dok ti šetaš našeg psa.

 

Ali mi smo u tuđoj kući

u nekoj šumi,

vreme je za polazak,

tvoj let samo što nije,

uzimam papir i pravim avion

ugljem crtam prozor

u prozoru tebe sa podignutom rukom

kako mi mašeš.

 

Ti odlaziš,

ja ostajem

ostajem naslonjena na polomljen prozor

u tvojoj majici,

u tvojoj crnoj majici,

sa koje neki tip

celom svetu

pokazuje srednji prst.

1,089 total views, 5 views today

Komentariši