TAJNA DVANAESTOG ORAHA (ulomak iz romana)

Ambari su plakali glasnije od Jure, pusta kuća, još je osta pokoji krompir .

Ni u krave više  nije bilo mlika.

Mara je sjela za klimavi stari stol, upalila blagoslovljenu sviću, i plačući molila, bez glasa samo se vidjelo da se usne pomiču.

I plakala je, kao i svake noći kad bi svi polegli.

Plakala je radi dice svoje, radi Jure, sebe…

 

Polako ali sigurno nad selom je padala noć.

Od tame što se bila nagela na selo, nije se vidio ni crkveni zvonik.

  • Što misliš Jure, jesu li izmolili da ih ne pometemo. Fra Drago se prošlog puta bio ne veliko naljutio.
  • Vidit ćemo Marko ako bude tišina, pokucat ćemo na prozor. Budu li molili okrenemo se i natrag kući.

Pred Samostanom je šetao Fra Petar.

  • Kojim dobrom?
  • Faljen Isus i Marija – rekoše obojica u glas
  • Koliko je dobro ne znamo, došli smo popričat s vami da vidimo može li od ovoga sada bolje. Znamo da gore, nemože biti!
  • Sinko, uvik more i bolje i gore. Mi se tu ništa nepitamo, već onaj gore – pokaza fra Petar rukom prema Nebu. Njegova je i zadnja i prva!
  • Uđite, fra Didak Vas je očekivao i ranije.

Fra Didak je slovio kao razborit i mudar fratar. Puno je znao ali nije krio znanje, već je ljude učio svemu što triba znat da preživiš. Već je u onom tjednu bio obišo par kuća, kako bi provjerio s roditeljima žele li da im djeca pođu u Slavoniju, ne zauvik za miloga boga već dok prođe ovaj gladni vakad.Dok glad prođe!

Ta pošast što je velikim korakom trčala niz napuknute od suši ravnice, privrćala lonce, osmjehe od dice, ko crna kuga!

1,144 total views, 3 views today

Komentariši