XXXIV Susreti Zija Dizdarević – Prvonagrađena priča Almina Kalpana

Almin Kaplan


Motorka

za Miru Petrovića

     Ćamil je nekoliko puta rasklopio pa sklopio kišobran prije nego ga je odložio u kantu za vratima. Onda je počeo skidati odjeću sa sebe i odlagati je na stolicu što je stajala u hodniku.

     „Šta je to bilo?“, kroz odškrinuta vrata progovori Šemsa.

     „Dofatio se Zulfo motorkom…“

     „Upaljenom?“

     „Jok, ugašenom… Upaljenom, jakakvom…“

     „Kud, majka mu jadna?“

     „Po nozi“, poluljutito odvrati Ćamil i sa sebe svuče patnale.

     Kad je ušao u dnevni boravak bio je samo u gaćama i potkošulji. Uplakana Šemsa, kad ga vidje, štrecnu se:

     „Jesi li se to nalio?“

     „Danumi kakve pantaljčine i košuljčinu!“

     Šemsa bez pogovora ustade, na stol odloži vajnik u koji je skjeckala raštiku pa se zaputi prema vratima sobe. Dok je prebirala po ormaru, čula ga je kako kašlje, lombra sudima, odvrće česmu, pa na eks ispija čašu vode.

     „Danu, bona!“, nestrpljivo dreknu nakon što je praznu čašu odložio na stol.

     „Pa đe je sad?“, dok mu dodaje košulju tiho progovori žena.

     „Oćerali ga u bolnicu…“

     „Pa je li puno, kukavac?“

     „Ne znam, nisam ja vidio.“

     „Pa šta je radio š njom?“

     „S kim šta je radio?“

     „S motorkom?“

     „Pilo drva! Šta će s motorkom raditi?“

     „Ko mu je pomago?“

     „Haris, mali…“

     „Mogu misliti što se dijete prepalo!?“, reče Šemsa i rukom obrisa suzne oči.

     Taman kad je bila ponovo sjela i nastavila križati kupus, začuše se vanjska vrata. Šemsa ustade pa poče zatezati kauč i na njemu slagati jastuke.

     „Ustani!“, izdriječi oči na Ćamila, pa rukama, nakon što je ustao, zategnu i zgužvani prekrivač na kojem je sjedio.

     „Jeste li vi čuli?“, već s vrata viknu Mejra.

     „A jesmo…“, reče Šemsa.

     „Kažu za Mostar ga oćerali“, nastavi Mejra dok sjeda.

     „Ko ti kaza, moja Mejro?“

     „Evo Sule sad dođe pa reče…“

     „Pa šta kažu, je li puno?“

     „Bogumi Sule veli da je dobro zasjeko. Na lancu viđeli bijelo, kažu sve komadići kosti.“

     „Eeee kukala mu majkaaaa… Naki čojek…“

     „Neka!“, dreknu Ćamil na dvije žene što su u glas plakale. „Morate li odma… Šta Sule zna kakve su kosti…“

     „Bogumi veli đe jesu, i to sve komadi…“, nedade se Mejra.

     „Pa oklen danas da pila drva? Zar nije imo drva?“, kroz plač ponovo progovori Šemsa.

     „Ma jašta već imo. Nego dobio motorku pa da je oprova…“

     „Od koga je dobio?“

     „Od stranke zar, od koga će drugog…“

     „Ma nije ostranke vego preko opštine što daju za poljoprivrednike povratnike…“, ljutito je prekide Ćamil.

     „E ne znam, bogumi… Mali mu onaj mlađi dođe u nas jučer i kaže otišo babo po motorku u Stolac. Pitam ga u koga je kupio, a on zavika, nije kupio, Rusmir nam sredio…“

     „Kafu ćemo!?“, prekide ih Šemsa i krenu prema šporetu.

     „Sevet mene nemoj, jedino ako je vi niste pili.“

     „Ma popit ćemo po fildžan svi.“

     „Evo nekog…“, pomjeri se Ćamil u kauču.

     „Ma nije, učinilo ti se…“, proviri Šemsa iz niše i naćuli uši.

     Kad su ušutili, iz hodnika se čulo kako neko sklapa kišobran i s nejga otresa vodu.

     „Jes bogami, dobro je čuo Ćamil…“, skoro u glas rekoše dvije žene.

     „Selam!“, nakon što otvori vrata, pozdravi ih visok i mršav čovjek.

     „Aljekmuselam, Ibro! Hajde…“, pozva ga Ćamil da sjedne.

     „Taman na kafu!“, dobaci Šemsa dok vodu ulijeva u džezvu i na tablu dodade još jedan fildžan.

     „A nisam ti joj mušterija… Kiselina me satra…“, odvrati joj Ibro i sjede do Ćamila

     „Moreš fildžan…“, uključi se i Mejra.

     „Ma hajde, jedan ću…“

     Dok je Šemsa zalijevala kafu, Ćamil je uključio televiziju i pojačao. Bilo je pet do dvanaest i na HRT-u su trebale početi vijesti.

     „Smanji malo…“, zavika mu Šemsa.

     Ćamil tad uze daljinski, okrenu ga prema slabašnoj svjetlosti što se prosijavala kroz store na prozoru, pa smanji.

     „Šta si ti ojutra radio?“, upita Šemsa Ibru dok po stolu reda fildžane.

     „Ma šta ću po ovom raditi… Išo u prodavnicu. Dvaput podkravu šušanj baco…“

     „Je li ti ono crnu?“, dok drži džezvu nad fildžanom ponovo mu se Šemsa obrati.

     „Ma kani malo mljeka ako ima… Pa šta bi sa Zulfom?“, upita ih Ibro konačno.

     Ćamil se pomjeri u kauču pa slegnu ramenima:

     „Ne znam… Ja jutros izašo kod drva, čujem tamo cika, vriska… Dok sam ja došo, već su njega bili oćerali… Motorka leži upaljena, krvi svukuda, niko ne prilazi… Ona đeca u krivljavinu… Ne znam, pa eto ti…“

     „Pa ko ugasi motorku?“, upita Mejra.

     „Sanel Nuhanov“, otrsito joj odvrati Ćamil.

     „E zlatan ti li je…“, sjetno reče Mejra.

     „Ko?“, upita je Šemsa.

     „Sanel Nuhanov“

     „Zlatan, jes, a vehabija kažu. Pušći, Mejro, tako ti Boga…“

     „Ma Nuhan meni i kaza“, prekide ih Ibro pa srknu kafe. „Mi taman sjeli da jedemo, kad on na vrata. I tako priča. E, reko, nećeš ništa fino čut…“

     „Pa je li se iko vratio iz Mostara? Ima li ikakvi vjesti?“,  reče Šemsa i ponovo poče plakati.

     „Ja koliko znam, nije… Tu mu je onaj zet došo, vidim auto.“

     „E, bogati, oklen mu motorka?“, upita Mejra Ibru.

     „Falan dobio. Tako Nuhan reče.“

     „Evo mi maloprije vjećali od koga je, ja velim od stranke, Ćamil kaže nije nego od opštine.“

     „A ne znam ti ja bogami. Nuhan tako zavika. Ko ga je pito…“

     Ćamil odmahnu glavom na Mejrine riječi pa pojača televiziju:

     „Neka da malo čujemo vrijeme…“

     Glas Zorana Vakule najavljivao je obilne padavine sa snažnim udarima vjetra. Na njegove riječi, četvero ljudi odmahivalo je glavama.

     „Ko je sad?“, u pola vremenske prognoze zavika Šemsa.

     Svi se na njene riječi trznuše i pogledaše prema vratima koja su vodila u hodnik. Kroz zamućeno staklo su gledali kako neko sa sebe skida odjeću, a prije toga se čulo  kako u kantu za vratima odlaže kišobran. Konture tijela za čas popuniše staklo na vratima i ona se, nakon dva kucanja, otvoriše.

     „Selamaleć!“, s vrata ih pozdravi Sule.

     „Alejkumuselam…“, neki od njih mu odgovoriše.

     „Hajde…“, pomaknu mu se Šemsa i napravi mu mjesto na kauču. „Popit ćeš jedan fildžan?“, upita ga nakon što je sjeo.

     „Neću, babina mi rahmeta. U njih, evo, popio“, reče Sule i pokaza na Mejru.

     „Ko ima u nas?“, upita ga Mejra.

     „Bili svi, pa mlađarija skočiše, odoše, Rusmir zvao da se ide u Mostar krv Zulfi davat.“

     Na te Suline riječi svi na trenutak ušutiše, pa žene počeše plakati:

     „Pa zna li se, moj Sule, je li koliko?“

     Sule tu stade, slegnu ramenima, malo odšuti i prozbori:

     „Koliko sam ja mogo načut dok su razgovarali s Rusmirom, izgubio je puno krvi i trebaju ga operisati.“

     „E kukala mu majka… Dvoje đece…“, u glas su plakale žene.

     „Neka!“, opet Ćamil izdriječi oči na njih.

     „Pa koja je motorka?“, upita Ibro Sulu.

     „Bolan, tridesetdevetka. Ima joj mač ko u tebe noga“, odvrati Sule. „I još lanac nov, oštar ko zmija!“

     Dok oni razgovaraju, Ćamil naglo ustade:

     „Danu mi kakvu jaknetinu…“

     „Kuda ćeš?“, pogleda ga Šemsa.

     „Odo do gori, da vidim šta je….“

     „Bojse ti nema nikoga…“, dok mu dodaje maskirnu jaknu reče žena.

     „Ima, ima… Vidio sam ja auto od onoga mu zeta pred kućom“, prekide ih Ibro.

     „Neka vas, brzo ću ja…“, reče Ćamil i izađe.

     „Da, boni, zalijem još malu džezvu kafe?“, pogleda Šemsa u troje ljudi što su sjedili na kauču.

     „Ja ti je, bogami, ne mogu“, prvi reče Ibro.

     „Ma hajde, nas ćemo troje onda po fildžan…“, preduhitri Šemsa Mejru i Sulu koji ne stigoše ništa reći.

     „To je onda ona najveća?“, dok Šesma zaljeva kafu progovori Ibro.

     „Ko?“, upita ga Sule.

     „Motorka“

     „Ne znam je li najveća, ali je među većima“

     „E znaš li ti Sule, oba ti oka, od koga je dobio Zulfo motorku?“

     „Znam da mu je Rusmir sredio, a od koga je dobio, to ti ne bih znao.“

     „Pa eto od stranke, čim je Rusmir sređivo“

     „Pušći, Mejro, tako ti Boga! Ko da je sad važno oklen je motorka“, reče Šemsa dok nosi džezvu s kafom.

     „Kome je god šta sredio, belaj mu je sredio!“, ljuito će Mejra.

     „Kakav belaj?“, pogleda je Šemsa.

     „Je li prošle godine Vahidu sredio frezu pa š njom u bunar, jedva glavu izvuko… Pa krava u Remze krepa, nije ni po, godine prošlo da je dobio…“

     „Pa kome je sve još sređivo pa ništa… Ko da to tako ide…“

     „Bogami je svima valjo i svima nam je nešto sredio“, prekide ih Ibro.

     „Jes, vala, nema ga da mu nije valjo!“, nadopuni ga Sule.

     „E nama nije!“, reče Mejra i okrenu glavu prema televiziji.

     „Kako nije…?“, uglas je upitaše.

     „Kako jest?!“, trznu se Mejra.

     „Je li ti zaposlio i sina i nevjestu!? Tri freze ste dobili kako smo se vratili“, odbrusi joj Šemsa.

     „E, bogami, on nije ni jedno ni drugo zaposlio, ako niste znali… A freze smo dobili ko i svi…“

     „Eno sad…“, skoro u glas rekoše Ibro i Sule i odmahnuše rukom. U to, na vrata uđe Ćamil i prekide svađu.

     „Šta ima?“, trznu se Šemsa.

     „Nađo mu zeta i sestru gori, i đecu, ostali otišli u Mostar sa Sanelom“, poče Ćamil skidajući jaknu. „Pitam kako je, kažu nije u životnoj opasnosti. Taman operacija završila… Zazva mu neko zeta na telefon i tako reče“

     „Pa kažu li što su ga operisavali?“, upita ga Ibro.

     „Pokido ligamente. Tako zavikaše“

     „Ma nek je on van životne opasnosti.. Fala ti, Bože!“, reče Šemsa i oči joj zasuziše.

     „I nek mu je noga ostala. Nek je paćan“, dodade Mejra.

     „Ma nek je on živ!“, okrenu se prema njoj Šemsa. „A živjet se more i bez noge“

     „Eno Seje bez obje“, dodade Sule.

     „Jes!“, podrža ga Šemsa. „Bez obje noge, i eno živi ko i mi“

     „Drugo je Sejo, on je bez noga u ratu osto, on ima inavlidninu“, reče Mejra. „On ima od čega. A od čega bi Zulfo živio!?“

     „Živio bi. Što od čega bi živio?!“, drsko joj odgovori Šemsa. „Ima proteza“

     „E ne more se s protezom frezat!“, prekide je Mejra.

     „Hhhm!“, viknu Ćamil i izdriječi oči na dvije žene što su se svađale. „Neka!“

     „E odoh ja…“, da preduhitri tišinu, naglo se ustade Ibro.

     „Idem i ja, moram u prodavnicu“, odmah za njim se skoči i Sule.

     Od gostiju ostade samo Mejra.

     Ćamil i Šemsa, nakon što ispratiše dvojicu ljudi, ogladnjeli, ubrzo usuše po tanjir podgrijane čorbe i zasjedoše da jedu.

     „Da bona i tebi, Mejro, naspem?“, reče joj Šemsa.

     „Neću, nismo ni mi davno…“

     Dok su njih dvoje jeli, Mejra je šutila i gledala u televiziju. Kućom se čulo kako Ćamil iz kašike srče čorbu pa je s komadićem hljeba žvače. Vani je bila stala kiša i na trenutak se ukazalo sunce. Jedna se zraka probijala kroz prozor i udarala u ekran na kojem se više ništa nije vidjelo. Mejrin glas najednom prekide zveket kašika dok udaraju o porculanske tanjire. Prije toga se uspravi u kauču, popravi šal, pa reče:

     „Gonte me… Od kad sjedim…“

     Onda ustade i krenu prema vratima. Ćamil i Šemsa, ne ostavljajući se kašika, u glas za njom viknuše:

     „Hajde pa dođi…“

     „Doćte i vi…“, odvrati im Mejra, pa za sobom zatvori vrata.

 

 

428 total views, 12 views today

Komentariši