Suzana Rudić: Šest pjesama

VREME  ORHIDEJA

Probudila  sam se na kopnu.

Raskrstila sa uspomenama

koje se međusobno raskrsiti ne mogu.

U fiokama sam izložila tajne.

Sa mene je skinuto paperije.

Mastilo se razlilo među kazaljkama sata.

Postala sam albatros. Stremim ka visinama.

Lovci motre na mene.

Ranjena sam, zarobljena i ostavljena.

Mrkla noć.

Rane na krilima svojim natapam tamjanom.

Sakrivena sam u pećini.

Kroz pukotinu posmatram praskozorje.

Poljuljani su stubovi Antarktide.

Iz oka teku slane suze.

Telo sačinjeno ob blata je na umoru.

Iskre života  jenjavaju.

Iz daljine osećam miris čempresa.

Čekam da orhideje noći procvetaju.

Da sam barem brod u boci…

Znala bih gde je moja luka.

U meni teče barka postojanja.

Zbijena sam uz zid,

 privijeno je telo moje uz slabašno telo trske.

Ovaj priroz je dokaz koliko sam malena naspram života.

Bara je zamućena.

Valovi savijaju stablo moje podrške.

Duhovi ustaju iz vode da me podignu.

Krštena sam. Albatros više nisam.

Ne znam postojim li u ovome trenu, niti u kome sam svetu?

Je li je prošlo vreme orhideja noći?

Šta sam, ko sam. Mrav ili div?

Bosonoga gazim po prašnjavom putu trnjem ispunjenom.

Sve je to samo zemlja i so.

Žedna sam.

Pogledom pratim guste, teške oblake.

Jedna  supernova nastaje dok svoju zvezdu tražim.

Na stenama su nacrtani suncokreti.

Sećam se ljubavi procvetale u nepostojeću zoru.

Slušala sam priče o mome sudu, sude a istinu ne slute.

Kuda da idem, šta da činim?

Govore o pustoši moga srca, sabiraju moje grehe.

Svoje oduzimaju.

Na leđima nosim teret svog krsta.

Noć je daleka i teška. Čekam da se upale svetiljke.

Ostaću po strani.

Povući ću se u puževu školjku, dok ne osvane vreme orhideja.


BAL

Kapljica  krvi  pala  je na  ogledalo  zarđalog okvira.

Poslala  pozivnicu  za  bal  odrazu  sveta.

Upisala  imena, otvorila vrata dvorane.

Dobrodošli  u Pariz, grad  maski.

Pala  je kapljica suze u  kristalnu čašu gorkog  pića.

Podignite  čaše visoko, nazdravimo radoj  zabludi.

Otvorite  obzirno vrata, uđite u dvoranu.

Odušeljeni  sjajem vaše nevinosti,

poželeće da  budete  njihovi.

Zaludiće  vas  maskom, veštim plesom, okretom.

Zavrteće  ti se u glavi, povućiće te nesvest

za rukav u more razočarenja.

Izgubićete  iskrenost, zbog  koraka bliskosti.

Izgubićete  smeh  posle trule  istine.

Posle  ponoći, nestaće poverenje.

Zakoračite  ponosno,  ne osvrćite se  u bezizlaznom krugu.

L’amour  ponuduće  očaj časti, pre nego što padne  mrak.

Dobrodošli  na bal  podsmeha gde  prijatelji plešu valcer izdaje.

Zbog  jednog  prijatelja zadobićete  udarac  nepoverenja.

L’amour je  slepa, istinita, od  jednog  gutljaja ćete se opiti.

Nikada dovoljno napiti.

Idite!

Pre nego  što osetite na koži oštricu Kainovog noža.

Idite, izgubili ste ove noći to  što ste  uložili u kocki!

Ostalo je ogledalo bez odraza, sa  vašim  porazom.

Dobrodoši  u  Pariz, grad  nade!

Zakoračite  ponosno , ne mislite na bal.

L’ amour je  bolna,  puna svežine, kao  mandolinina čar.

Toči vino, pre  nego  što  padne  mrak  na dušu.

Dobrodošli  na bal! Uživajte  u veselosti  života!

Doputujte  u Pariz.

Tamo gde je  nastala balada  pored Seninog plača.


TE NOĆI KAD OSTARIM

Rešiću ukrštene reči,

ostaviti šifre da se talože među talasima noći

u kojoj se ne prepoznajem.

Pričaću sa tobom koliko ne volimo sneg.

O vejavicama bojažljivih misli što proleću u pogrešan čas.

I kolko je vreme posle nas primilo boju korozije.

Pričaću sa tobom koliko je dobro sresti se sa mnom u monologu

posle otkinutih minuta u noći koju volimo sa najtišim bremenom…

Te noći kada ostarim znaćeš ono što moje ćutanje ne ume da izgovori…

Te noći kada ostarim potrčaću ka putu kolevke

koja će me roditi sa nesanicom manje nego večeras.

Potom, zapitaću se koliko su jutra ostavila pečate,

rađajući me iznova i iznova.

Te noću kada ostarim, znaću ništa i sve.

Tad me zovite drugim imenom.

Možda…

Ana, ili Marija.

Кako god.

Obe u meni pišu istu priču sa drugačijim krajem.


POTPISUJEM

Ako primetiš da prolazim

 i ne vidiš da te ne vidim, znaj da  je to slavuj skinuo

svoju prvu pesmu.

Dobro znaš da slavuji ugrožavaju decu.

Osećam to na svojoj koži.

Ne brini, nisam više dete,  kroz belege otrgnulo me jutro

od šapata mesečine.

Naposletku, ti želiš da se rodiš  kroz mene u belini pesme.

Svoje rođenje ovekovečiš  melodijom kiše koja pada po nama.

Ovekovečuješ je, kao što galeb ovekovečuje svoj let nebom.

Jutru svojim prisustvom zadaješ rane.

 Teške. Neizlečive. Potpisujem!

Bližiš se sutonu kome je potreban spas on gladi mraka.

Od ljudi.

Mnogi su, mnogi, gladni ljubavi! Osećam to na svojoj koži.

Ona zahteva akvadukte kojima će proteći.

U nama, čula za ljubav su umrtvljena. Presušena.

Slutim da žališ ranjenu belinu jutra.

Zato, ako vidiš da odlazim, nije zbog samog tebe.

To je zbog mene u meni.

Zato, ako me vidiš da odlazim i  ne pozdravljam te,

to nije zbog mene same.

Zbog mene u tebi. Tebe u meni. Potpisujem!


KAPIJA RAJSKIH TRUBADURA

Večeras  upali par svetiljki za mene.

Želim  da me prati snop svetlosti  dok koračam  prema  tebi.

Pogledaj, na glavi nosim lovorov  venac,

prolazim kroz kapiju  rajskih trubadura…

Pogledaj dve figure  zagrljene u  parku  kako dišu  kao Amor  i psiha.

Jedna  za  drugu…

To  je  zavet  izvan  vremena.

Pogledaj  naše  ruke koliko  su  svetlosnih  godina daleko  jedna  od  druge.

Čas je  zaključan  u  minuti, godine su vezane lancem…

Napuštam  svoj  stih.

Prepuštam se rečicama da  me  odnesu  na  obalu  crvenih suncokreta.

Prolazim  kroz  kapiju  rajskih  trubadura.

Nimfe  bude apolonska  jutra, rađaju  nedelje.

Gledam  medalje okačene anđelima o vrat.

Moje  ruke su  daleko  od  tvojih  obraza.

To  je želja  jutra.

Nebo  je  to  koje  piše priču.

Pusti  koju  suzu, ja sam  ćerka Titana.

A ti,  ti čovek na  Tantalovim  mukama.


POZORNICA

Dostižući vrh svog postojanja,

kao čovek čoveka zaobiđemo.

Nemo se zaboravimo, tu pod kožom pronalazimo.

Sa druge strane reči, komponujemo muziku života.

Tu na pozornici,

zenicom oka, mapiramo govor tela.

Za nas male, život je igra lutki.

Slučajno postajemo. Zaboravimo se.

Okrenemo penjanjem uz stepenice sa raskrnicom

od koje se oboli.

Otkotrlja do sebe u sebi, koje čuvamo u ćošku za bol.

Potom se udari po levoj strani bičem bića.

Zakašlje. Ozdravi!

Tu, na pozornici.

Dostižući vrh svog postojanja, ima se, pa se nema.

Zar to nije božanstveno?

Aplaudirati plamenu sveće koji gori indigo plavim bolom.

Sebe za slobost, u ćošak ostavljam.

Žmurim, ne osećam da umor u meni kleči.


Suzana Rudić, rođena u Rumi 16. oktobra 1996, godine. Završila  srednju školu  za  dizajn ,, Bogdan  Šuput ”  2015 . godine  na  odseku tehničar  enterijera  i  industrijskih  proizvoda u Novom Sadu. 

Iste   godine  upisala  Akademiju umetnosti  u Novom  Sadu , likovni  departman –vajarstvo . Dobitnik  treće  nagrade  međunarodnog  festivala ,, Duško  Trifunović’ ‘ , u  kategoriji  poezija  do  trideset  godina  i dobitnik  nagrade  međunarodnog  festivala  ,, Mihajlo Kovač” krake  priče  u  kategoriji  do  trideset  godina.  Izdala jednu zbirku pesama ,,Vreme orhideja.’’ Na akademiji učestvovala na grupnim izložbama. 

Najmlađi  član  književnog kluba ,, Scena Crnjanski’’ u Beogradu i član Saveza književnika u otadžbini i rasejanju u Novom Sadu. Objaljivala na portalima i časopisima  za umetnost i kulturu ,,Pokazivač’’, časopis ,,KULT’’, ,,Bufonerija’’, časopis ,,REZ’’, ,,Metafora’’ Objavlivala u zboricima bavedenih književnih klubova kao i u Omladinskom listu –Dnevnik.

,,Vreme orhideja’’ je zbirka u kojoj se peva o ljudskoj duši koja je ispunjena melanholijom, piše se o  vremenu koje je pusto, o međusobnoj udaljenosti, bolu i napuštenosti.

1,140 total views, 9 views today

Komentariši