Srđan Sekulić: Kavalov jek

 

KAVALOV JEK

 

Mara, Hasan

i Kukum

oslobođeni su

iz mentalne bolnice

koja se nalazila

u jednom malom

selu na Kosovu,

1999. godine.

 

Nisu znali

šta dalje,

kako kroz

novi vek.

 

Kukum je svirao

kaval

Mara plesala

a Hasan recitovao

poeziju

albanskog

pesnika

Miloša Nikole Miđenija

i tako

su krenuli

u njima nepoznat svet.

 

Noću,

kroz hodnike

oronule

bolnice

još uvek

možete čuti

kavalov jek.

 

Utihnuo je

Hasanov

Miloš Nikola Miđeni,

utihnuo je

Marin ples.

 

 

NOJE U SALONTI

 

U Salonti

ispred pravoslavne crkve

čovek je klanjao namaz

Začuđeni meštani,

mahom Rumuni i Mađari

sakupili su se

oko klanjača

 

Ovaj je,

na njima potpuno

nepoznatom jeziku

raširenih dlanova ka

nebu

dozivao Boga

 

Ya Rabb!

Ya Rabb!

 

Profesor istorije

u penziji

Lazaresku Dante Remus,

jedan od posmatrača,

ni sam ne znajući zbog

čega

seti se pisca Lajoša Zilahija

rođenog u Salonti

i njegovog romana

„Ararat“

 

Klanjaču,

koji opazi profesora

po završetku molitve,

krenuše suze

na oči

 

Kao da je znao

da profesor

upravo razmišlja

o njegovom

rodnom kraju…

 

Mestu

na kome se

i po Kur'anu

i Svetom Pismu

Noje (Nuh)

uz velik huk

pa onda i muk

nasuka’.

 

Danteu

posta jasno.

To jeste Noje

ili ti Nuh.

Ili je samo

to njegov duh…..

 

u Salonti,

nekada Panonskom moru,

gde duva

vetar

suh.

 

 

MAŽURANIĆEVA

 

U Mažuranićevoj

na Petrovaradinu

živeo je čovek

koji je imao knjigu Skendera Kulenovića.

 

Pošao sam tamo

po najjačem junskom suncu,

sa golemim nijjetom u srcu.

 

Putovao sam dugo,

sa drugog kraja grada

pa sam se onda uspeo i uz brdo.

 

Kupio sam roman „Ponornica“

a on mi reče da ima i „Pjesme“

pa sam i njih kupio.

 

Nizbrdo je bilo

lakše no uz brdo.

Jurio sam dole

bez dinara.

 

I na stanici se zaustavio.

 

Tamo su sedela dva dečaka.

„Čiji si ti brat?“

Pitao me je onaj veći.

 

„Strahinjin“- odgovorio sam.

 

„Poznat si mi nešto, jesi li odavde?“

„Nisam, sa Kosova sam“-rekao  sam.

 

„Znam ja što si došao ovde,

tamo je stalno neki rat“- reče manji,

i autobus broj devet stiže.

 

 

 

Srđan Sekulić crnogorski je autor rođen u Prištini na Kosovu 23.11.1993. godine.  Njegova poezija prevedena je na engeski, makedonski i albanski.  Zastupljen je  u više književnih časopisa, zbornika i portala u regionu: Blesok, Fantom Slobode, Rukopisi, Kiprijanov kladenac,  FEKT, Strane.ba, Astronaut.ba, Kultplus, Kritična masa, te na Jergovićevom sajtu u rubrici  Ajfelov most. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu.

 

 

 

 

 

 

 

718 total views, 2 views today

Komentariši