Aljoša Ljubojević – “Šesn’est”

Aljoša Ljubojević

Šesn’est

 

Nera je im’o zajebanu naviku. Bolje reć’ poremećaj, al’ to mi sad nekako trulo zvuči. Trulo dok pričam o njemu.

Sretnem ga jednog dana na pijaci i pitam:

Živ li si Nera, bolan? Šta je bilo s onim poslom, a? ’oćeš ić’ u Zagreb?

A on mi odgovori:

16.

Jeste. Dobro se sjećam. 16. Bio je to prvi put da mi je prebrojao riječi u rečenicama. Kasnije nisam ni obraćao pažnju. Skupi se raja, pustimo muziku, ločemo, a njemu se tad’ malo opusti jezik, pa počne da muca gledajući u trebe kako plešu:

Jeb…jebiga, nisa…nisam znao da će ovak…ovako ispast’.

Kasnije, dok se vozimo kućama, uglavnom ćuti i gleda semafore. K’o htio bi nešto da im poruči, al’ ne ide. Zasuze mu oči, a mi ga podbadamo.

Ma imaš je Nera. Imaš sto posto! Svi su skontali kako te gledala!

On se malo trzne, kao da nas prvi put vidi, i mirno kaže:

Ma znam.

Odvalimo se tad smijat’, a Nera ponovo bulji u semafore. Sve nas manje u taksiju, na kraju izađem i ja, pitam vozača kol’ko smo dužni, on mi kaže, ja mu platim, a Nera ostane sam u kolima ponavljajući zbunjenom taksisti broj riječi što smo izgovorili:

235. 235. 235…

Pitamo ga jednom:

Kad ćeš bolan Nera skinut mrak? Da ti dovedemo neku pičku, a?

Počne da se smije i laže:

Ma, im’o…im’o sam ja jed…jednu pičku. Znaš…znaš kol’ka je bila?

Kol’ka?

’vol’ka! – spoji kažiprste i palčeve, pa pokaže.

Petkom u našem kvartu izađe ljudi bruka. Vri. Tad’ znamo da će se pojavit’ i Danka. Najbolja treba, al’ ne smiješ je pogledat’. Zajeban tip je na oku drži. Sjeli mi tako jednom u kafanu, prošlo dvan’est, kad za šankom se pojavi Danka. Sama! Crvene joj oči, minjak puk’o do grla, a svakih pet minuta guli po ljutu. Mahnemo joj poslije nekog vremena, a ona se samo okrene šankeru, k’o da ne postojimo. Tad uhvatimo Neru:

Bolan, imaš je večeras. Kakve noge! Aaaaaaa…. Nera, kresnućeš najbolju ribu, jebem ti!

On se izgubi, mrmlja nešto, uhvati ga k’o neka groznica, a sve nas ukrug grli i naliva po još jednu.

Kad više nije mogla izdržat’, krene Danka u ćenifu, na kraju bašte.

Sad Nera! ’ajde jebote, ustaj! Za njom!

Podigne se on, dotetura do smrdljivog hodnika, a mi se popnemo na gajbe i gledamo kroz rešetke. Izlazi Danka, suknja se nakrivila, ispale butine sa crnom čipkom, grudi kipe. Pogledala Neru, nasmijala se i otvorila vodu nad lavaboom. Samo se pljuštanje mlaza čuje. Nera joj priđe s leđa i uhvati oko stomaka. Sunce ti jebem! Mi zinuli. Da nam je neko prič’o da će najbolju cicu u kvartu Nera odvalit’! I to mu prvi put!

A ona ništa. Okrenu se, pogleda ga u oči i otkopča mu pantole:

Je li, šta si bleno, a? ’o’š ti mene jebat’ il’ nećeš? Vidi hajvana! Oćeš-nećeš?

Nera skinu pogled s njenih sisa, zategnu lice u neki ozbiljan položaj i mrtav ’ladan reče:

Šesn’est.

Aljoša Ljubojević

375 total views, 2 views today

Komentariši