Goran Sarić: Mendela pred mojim vratima

U povodu orkestriranih napada domaćih nacionalista na mog prijatelja, prof. dr. Envera Kazaza, uvaženog člana PEN Centra BiH, u znak podrške njemu i njegovom radu ovo je pjesma “Mendela pred mojim vratima”  iz knjige “Ruka iz krasnog Niotkud”.

Goran Sarić


M e n d e l a   p r e d   m o j i m   v r a t i m a

                                                                          (E.Kazazu)

Tek što sam napustio opkoljeni grad,

na vrata majčinog doma pokucao plav, nabijen muškarac

u maskirnoj uniformi.

“Je li Vam sin kod kuće?”

Noge su mi se odsjekle, pričala docnije mati.

Pitao jesmo li dobro,

je li nas ko dirao.

(U čaršiji, i okolo, tada, mnogo tužnih priča:

granate, krv, snajp, i nož,

zlo, zlo. ZLO! – posvuda.)

Kad mati,

vazdan na suzi laka,

stade da plače,

na čudnome licu –

isturene jagodice i bokserski nos,

a vazdan žive, mekane oči! – sinu mrvičak osmijeha:

“Neka, bako, bogati! Evo, zapali.”

Nije je mogao, moju žmaračicu, bolje počastiti,

moj hrabri drug,

ratnik sa Kobilje Glave.

Ispili oni tako,

jednu, pa drugu ječmenušu,

fildžan viška, dobardan za namjernika,

tajni grb moje zemlje što u blato fašizma,

k’o u grob od guste ilovače tone

kad je ovaj svugdje,

osim na Balkanu,

debelo poražen.

I rastali vrelo,

k’o da se znaju bukadar godina!

Tri dana poslije prestalo je pucati.

On joj je donio mir,

taj čudni Mendela pred mojim vratima.

Jedne smo večeri ovoga ljeta,

pod vedrim nebom Boračkog,

sa šakom dobrih ljudi,

opet žestoko pili,

kao nekada.

Prevarilo me vino komšijsko.

Čuv’o mi leđa, i tada,

kad posrnuh,

umalo ne padoh na očevim basamacima.

Položio, potom, u postelju,

pažljivo,

kao mati kad bepče u zipku spušta,

da joj ne prokmekne.

Da san mu ne razbije,

u param,

i u parčad

1,938 total views, 3 views today

Komentariši