BEOGRADSKI KIKLOP – ODLOMAK IZ ROMANA DRAGOLJUBA STANKOVIĆA

Toma Knezmihailovski

   

      U Srbiji devedesetih nije manjkalo velikih priča. Jedino je njih i bilo. One u medijima nisu bile uverljive, trapavo su pričane, loše glumljene. Moji tadašnji drugari i ja smo instinktivno tražili one prave, u neposrednom iskustvu, po ulicama, na margini. Tamo gde se biće vidljivo osipalo i gde su se otvarali konkretni bezdani. Buka u medijima bila je  pokušaj da se nametne paralelna realnost. Nije čudno što se te 1990. godine Knez Mihailovom po čitav dan šetao čovek sa ukrašenim drvenim štapom na kome su se mogli razabrati golubija perca, mala zmija od metala, brojanice, krstoliki i horoskopski privesci riba i blizanaca, crveni konac; svakakve sitnice prividno nehajno, a u stvari strogo po redu postavljene tako da je prvobitna čvornovata motka podsećala na neko sveto žezlo, bila je činodejstvujuća. Toma Knezmihailovski, kako sam ga kasnije nazvao, hodao je lagano, kao da ga se ne tiče spoljni svet, i skoro uvek u društvu jedne ili dve osobe. Njegova pojava odavala je krajnju usredsređenost i ozbiljnost.

     Kada bih mu prilazio, uvek bi se smešio, kezio takoreći, bilo je neke kiseline u tom pogledu, na tom licu, i ona je nagrizala svet. Imao je retku bradicu, nosio pohabanu odeću i obuću proroka pred završnim ispitom. Dok bismo hodali Knez Mihailovom, on bi magičnim štapom prekrštavao kapije i starinske brave na vratima, zastajkivao ispred lavljih glava sa alkama u nosu i kuckao po njima. Kao duhovni pastir u svojoj parohiji. Nikada nije šetao paralelnom Čika Ljubinom ulicom, to je za njega bila zabranjena zona. Osećao sam, nisam smeo da ga pitam, da je ta ulica bila negativ, kao da njegova magija ne bi delovala u njoj, bila bi ismejana, raščinjena, jer Čika Ljubina je bila uska ulica, ništa od raskoši i obesti Knez Mihailove. Jednom me je zamolio da ga u hodu udaram u rame desne ruke, u kojoj nije držao štap, kao da mu se nešto zaglavilo u tom delu tela, neka energija. Štap je držao podignut preko levog ramena i hodao nogu pred nogu. Neko vreme je bio u vezi sa Đurđom, ženom koju je upoznao dok je studirao filozofiju. Živeo je kod nje, o njenom trošku, tukao ju je, sukobljavao se s njenim ocem, čak ju je jednom i na javnom mestu udario, na Filozofskom fakultetu, dok ga je ona obožavala, prihvativši ulogu potčinjene, tradicionalne žene. Izgledala je staromodno kao moja baka. Meni je bila odvratna, osećao sam kao da nosi neki psihološki oklop. Videvši moju nezainteresovanost za žene iako sam imao dvadeset godina, rekla mi je: „Pa tebe će neka da siluje!”

     Toma je držao duga, produhovljena slova na razne teme, ali najviše je bio opsednut kartama za igranje koje je slučajno nalazio na ulici. Bio je kabalista amater i apokaliptičar. „Juče sam našao damu tref na stazi na Kalemegdanu. Šta misliš o tome?”, pitao bi me zaverenički, uz balavi smešak, dok su mu se oči caklile, kao da bih ja mogao da znam odgovor. Tumačio je moje ime i prezime, etimološki ja sam onaj koji traži stan, razvijao je filozofsku teoriju, tajni znak utisnut u moje ime, ono što me određuje suštinski, sve se već zna, sve je već napisano i zato treba protumačiti znake. Govorio je o sakralnoj i ritualnoj simbolici kamena, možda pola sata, izgovarao čitav esej na tu temu dok smo išli prema Fakultetu likovnih umetnosti, od ugaonog kamena koji zidari odbaciše do kamena nebeskog Jerusalima. Pričao mi je da ima već napisane knjige o svim važnim osnovnim pojmovima i pojavama, neku vrstu sabranih dela, tvrdio je da je u svakoj rečenici rekao ono mistično sve, jer tako treba pisati. Na platou ispred Filozofskog fakulteta razglabao je o elektrifikaciji Srbije pomoću duhovnih principa, oči i lice su mu bili ozareni od blaženstva. Išli smo prema Biblioteci grada Beograda, a on je glagoljao o tome kako bi trebalo da sveštenici idu obnaženog uda, jer u Bibliji piše: „Ali Bog složi tijelo i najhuđemu udu dade najveću čast”. Prolazili smo pored Srpske akademije nauka i umetnosti i on mi je poveravao kako mu je usred noći pala na pamet genijalna ideja o Srbima kao najstarijem narodu, tako da je odmah pozvao telefonom Enrika Josifa – nisam znao da ga je poznavao, a kamoli da je mogao da ga zove i noću – saopštio mu svoje otkriće, sa čim se ovaj dobronamerno i pomalo konspirativno složio, kao da je to oduvek znao ili bar slutio, čime je, eto, jedna od najvažnijih istina izašla na videlo posle vekovne tame.

     Šetao sam Kalemegdanom s Tomom i pronalazačem spasonosne svetlosne formule Spasojem Vlajićem, inženjerom kristalografije, odnosno fizike čvrstog stanja. Svetlosna formula je bila Vlajićeva teorija o tome da svako slovo, shodno tome i reč, ima svoju boju, tako da precizno može da se utvrdi boja bilo čijeg imena, čime se otkriva pravi smisao imenovane osobe ili pojave. Vlajićev blag, tihi glas, pognuta figura, zamišljenost i brižnost ulivali su veliko poverenje. Kasnije je Vlajić postao član famozne Grupe 69. Njihovo ime, koje se pojavljivalo u medijima za vreme NATO bombardovanja Srbije, uvek je za mene imalo jaku seksualnu konotaciju. Ne i bez razloga, jer Grupu 69 činili su još i bivša lepotica i seks-simbol crnog talasa glumica Milja Vujanović, tada već samozvana Regulus, proročica s TV ekrana koja je tumačila nesreće u Americi kao kaznu za bombardovanje Srbije, te slikar Milić od Mačve sa svojim lebdećim balvanima, bradom i pozom Starog Soraba, a koji se prezivao kao ja i bio mi paradoksalno blizak po nečemu jezivo hladnom, odvratnom. Član umetničko-ratne grupe bio je i prepotentni Dragoš Kalajić, čovek koga su moji drugovi iz srednje škole išli da slušaju kao neku putujuću atrakciju i provokaciju, dok ja u to vreme još ništa nisam znao o njemu. Članovi grupe su mislima, telepatski, neokortikalno, obarali neprijateljske avione, odbijali negativnu energiju, činili svakakva čuda na daljinu. Nisam mogao da verujem da je ova alanfordovska družba uzimana zaozbiljno pri Vojsci Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Nacionalistički resantiman se u medijima predstavljao, nametao kao zvaničan i jedini ispravan pogled na svet i Drugog.

     Dok sam, dakle, tako besposlen šetao i slušao neverovatne propovedi, slutio sam da se nešto značajno ipak događa. Tako sam se makar ponašao i govorio sebi da ću prvo otkriti odakle dolaze ovakve ideje i šta oni uopšte misle s njima da rade, pa ću ih tek onda ostaviti ili oterati dođavola. Taj govor, ta retorika, kao i svaka, nagađao sam, mora se iscrpsti stalnim razvijanjem. Zato sam i učestvovao i polemisao u nadi da ću naći bilo kakvu granicu. Ludilo početka devedesetih godina u Beogradu imalo je nešto neodoljivo u sebi, zločin i slast su se proželi, država je potonula u pubertetski mokri san. Ni od koga se u ovom svetu više nije moglo čuti nešto novo, osim možda od mahnitih, setio sam se Pekića. Ipak, on je mislio na prave lunatike, dok sam ja imao posla s licemerima i huljama.

(poglavlje iz novog romana Beogradski kiklop u izdanju Partizanske knjige)

 

906 total views, 3 views today

Komentariši